VLOG Fitness na Hvaru

Još jedan VLOG je pred vama. Ovaj put u kratkom videu pokazacu vam svoju fitness rutinu koju primenjujem dok sam na odmoru, dakle kada ne vežbam u baletskoj sali. Osnovni set vežbi sam sama osmislila kako bih održavala formu i preko leta, naravno pored plivanja i povremenog trčanja. Ove vežbe možete raditi bilo gde, kada ste u prilici da izdvojite petnaestak minuta za sebe i kada osetite potrebu da se razmrdate, da ubrzate puls i pustite još koju kapljicu znoja uprkos vrućinštini. Posle vežbanja se uvek osećam dobro i korisno, pa i vama preporučujem da sebi priuštite to zadovoljstvo, bilo da ste na moru, u gradu, na planini ili nekoj terasi.

Ponovo sam snimala kamerom koja snima video u 360 stepeni, i nadam se da uživate u sferičnom videu koliko i ja. Ovu predobru spravicu sam dobila od kompanije VIP mobile, koja u svojoj ponudi ima LG 360 cam, pomoću koje ćete i vi biti u prilici da kreirate slične sadržaje. Za više informacija o podešavanjima za kvalitetno gledanje ovakvih sadrzaja klik na prethodni post.

Da biste videli ovaj video u sfericnoj formi, morate ga gledati direktno na youtube-u, dakle klik ovde.

 

 Ovaj post je nastao u saradnji sa VIP Mobile Srbija.

Please follow and like us:

Balerina u 360 videu

Pogledajte kratki VLOG koji sam snimila kako bih istrazila mogućnosti snimanja baleta u 360 stepeni. Tehnologija postaje sve dostupnija i inspirativnija, VR polako dolazi do sve većeg broja korisnika, i bilo mi je mnogo zabavno da se upoznam sa mogućnostima koje pruža nova LG kamera koja snima fotografije i video u 360 stepeni. Hvala još jednom kompaniji VIP Srbija na sjajnom poklonu. Pošto sam na samom početku ove avanture, nisam imala software pomoću kog mogu da editujem video, morala sam da ga snimi u jednom dahu. E to je bio izazov!

Naravno, imam u planu da snimim još dosta ovakvih VLOGova, stay tuned, i ukoliko još uvek niste, subscribe na moj youtube kanal ovde!

E sad, kada počnete da gledate video, postoji mogućnost da vam youtube nije sasvim podesen za ovakav tip videa, još uvek sama platforma ne funkcioniše savršeno za ovakav tip sadržaja, tako da ukoliko vam se video prikazuje mutno, u slaboj rezoluciji, potrebno je samo da kliknete na settings i podesite ga na quality 1080s. Takodje, da vam se ovaj video prikaže sferično, kako je i snimljen, potrebno je gledati ga u Chrome, Opera, Firefox, ili Internet Exploreru, a ne u Safariju na vasem računaru.

Mislim da je najbolje gledati ovaj tip videa na mobilnom uredjaju, na youtube aplikaciji, ili na facebooku, jer mozete da pomerate svoj uredjaj u odnosu na zbivanje u videu.

Ako prvi put gledate 360  video, gledate tako što skrolujete gore, dole, levo desno, ili još bolje, tako što pomerate svoj telefon ili tablet u krug.

Nadam se da ćete uživati. Ne zaboravite da ostavite svoj komentar!

Post nastao u saradnji sa VIP Mobile Srbija.

Please follow and like us:

Kad balerine progovore

Dokumentarna predstava “Balerine” koja je nastala u koprodukciji Foruma za novi ples SNP-a i Studentskog kulturnog centra Novi Sad, imala je svoju premijeru još davne 2014. godine, i tek pre nekoliko dana, u okviru Festivala koreografskih minijatura, uspela sam da ulovim trenutak za sebe i da pogledam intrigirajucu koncept predstavu u kojoj balerine progovaraju o onome o čemu se uglavnom ćuti ili preuveličava, o životu unutar naše profesije.

Predstava koja konačno govori surovo o istini koja je daleko od patetičnih stereotipnih ili čak horor zapleta kakvi su se mogli videti u holivudskim i evropskim produkcijama filmova i serija poput “Crnog labuda” “Un paso adelante”, “First position””Flesh and bone”.., i koja sa toliko dokumentarnog šarma približava našu dimenziju postojanja najslučajnijem prolazniku koji eventualno prepoznaje našu umetnost na osnovu nekih bledih asocijacija, špaga, roze, špic patike, Labudovo jezero, helanke, kurve, homoseksualci.

Osam balerina na sceni kroz autentičan tekst i koreografisane sekvence (Olivera Kovačević Crnjanski- koreografkinja) sprovode publiku kroz naš razvojni put od zavedenih devojcica do zrelih umetnica, kroz hodnike baletske škole i pozorišta, kroz sale sa ogledalima, gledalište, trpezarije i jelovnike nikad dovoljno mršavih devojcica i žena, kroz scenu, garderobe, vežbanje i lečenje žuljeva na prstima, kroz šalter PIO fonda gde ne prepoznaju delatnost igrač savremene igre, kroz takmičenja, scene dualnosti vilinskih bica i dobrih riba od krvi i mesa, plantaža malina na kojima rade mlade honorarno angažovane balerine koje ne primaju platu preko leta…

Jezik predstave je izuzetno dobro kalibrisan, jer one ne kukaju a govore strašne činjenice, on je predstavljački a nije banalizovan u otkrovenjima, ogoljava profesionalni život a ne ukida magiju razloga opstajanja i uživanja u plesu, izuzetno vešto koristi ilustrativnost pokreta i igranje rečima, proziva publiku ali je ne psuje, ne odbija od sebe već humorom i bliskošću sa zadihanim i glasnim izvodjačicama vodi ka daljem interesovanju za još i još baleta.

Pri kraju ovog igrokaza, u maniru cele predstave izvode uprošćenu verziju Labudovog jezera, paradigmu tematike koju obradjuje klasičan balet a koja je bajkovito i uglavnom lako štivo, u kome se žene pretvaraju u nadnaravna bića, kao potpuna suprotnost malopre ispričanim svakodnevnim mukama žena od krvi i mesa, majki, zaposlenih na odredjeno ili neodredjeno sa malim platama i žuljevima za koje imamo najmaštovitije narodne lekove. Izvodjačice negde na kraju predstave kažu da su one sportistkinje koje žive kao glumice. Da li su glumice pametnije jer govore tekst? Da li su balerine glupe jer se mnogo vise muče, mnogo više probaju, imaju manje plate, niko ih ne prepoznaje na ulici, i na kraju krajeva drama je na prvom spratu a mi na poslednjem, trećem? O da, balerine su izuzetne glumice, a što su i pokazale u ovoj zahtevnoj predstavi, jer su progovorile, i sasvim opravdale to pravo koje nam je oduzeto, pravo na rec, na tekst, a ne samo pamtomimsko ili telesno izražavanje situacija, stanja, emocija. Bravo devojke!

Posebno je šarmantan diskretni novosadski naglasak u izgovoru, a budući da sam ja odrasla u Novom Sadu i završilu školu tamo, zajedno sa nekim od izvodjacica, bilo mi je posebno blisko svako deklamovanje sa tim prizvukom koje me momentalno lansiralo u pomalo zaboravljena mesta i situacije iz školskih dana, od naravno pekare preko puta škole, glasa profesorke baleta do zaljubljenosti u igrače strance, naravno uvek interesantnijim od naših dečaka saboraca, kolega.

Posebno me fasciniralo da razmišljam kako je tekao proces rada na ovoj predstavi gde su verovatno puno različitih priča i detalja iz našeg života moje koleginice ukrštale i predavale na dalju obradu dramaturškinji i rediteljki Minji Bogavac koja iako je iz pozorišnog sveta, nije iz našeg, baletskog, jer koliko god pozorišni, dramski i baletski spratovi/sektori/univerzumi ipak su udaljeni,  toliko je dobro iskoristila dokumente, opšta mesta i stereotipe i satkala izuzetan vez stvarnosti, lepote, sistemskih problema, edukacije, humora, neke solidarnosti.

I sad, opet, zašto opstajemo u ovoj profesiji?

Parafraziracu sam kraj predstave, ljudi koji igraju su srećni, srećni ljudi igraju. Kada ste srećni zaigrate, zar ne? Kada ste poslednji put zaigrali?

To naravno ne znaci da kreatori naše kulturne politike treba da se oslone na samu činjenicu da ce uvek biti umetnika koji su srećni dok se bave stvaranjem, kao što je sad slucaj, jer bez institucionalne podrške ovako kvalitetnih predstava ima toliko malo i one su slučajnost i mala je šansa da ce opstati na repertoaru ukoliko se izdržavaju samo od prodatih ulaznica.

Dakle, ako dolazite u Novi Sad, ili ukoliko se najavi gostovanje u vašem gradu, kupite kartu za predstavu Balerine, poslušajte šta imaju da vam kazu ove divne devojke.

Za sam kraj kopiram tekst koji stoji kao predložak ili kao libreto, kao teaser o predstavi:

Све балерине су уморне. Све балерине много брину. Све балерине заједно не знају таблицу множења. Све балерине воле да играју. Све балерине воле да пуше. Не воле све балерине да пуше. Све балерине су контрадикторне. Све балерине воле кад их нешто боли, од рада. Све балерине воле да се одмарају. Све балерине воле да спавају. Све воле лекове против болова. Све балерине некад заиграју на улици. Све балерине чудно ходају. Све размишљају како згледају и да ли су добре. Све балерине плаше се да нису довољно добре. Све балерине имају укоснице. Све балерине знају да направе пунђу. Све знају да направе звезду. Све балерине могу шпагу. Све балерине упадају једна другој у реч. Све балерине воле аплауз. Све балерине воле пажњу. Све балерине имају комплексе. Све балерине имају трему. И нису све балерине глупе!

 

 

Please follow and like us:

Mami treba banja

Sve česće sam glasno izgovarala “Potrebno mi je banjsko lečenje od izlizane svakodnevice!”, i što se ispostavilo kao zaista tačna dijagnoza stanja. Ma koliko je možda bilo primamljivo more, odlazak u neki evropski grad, naprimer Stokholm koji toliko želim da posetim, ili neka egzotika, odlazak u banju je bio pravi pogodak. Ako se ne varam, mislim da je upravo odlazak u banje prethodio odlasku na more u istoriji, od rimskih kupatila, preko otomanskih hamama pa do planinskih vazdušnih banja, sanatorijuma, to je bio osnovni vid turizma.

Što da ne, sa svekrvom i decom, idemo u terme. Rezervisale smo tri dana unapred, Šmarješke Toplice, bez mnogo razmišljanja i uporedjivanja, akcijska cena po principu platiš dve noći, ostaneš tri. Jednostavan put, pošto se banja nalazi sedamdesetak kilometara od Zagreba. Kako smo prešli granicu sa Slovenijom, nakon što smo po ko zna koji put konstatovale koliko je bila lepa i velika bila naša Jugoslavija, sa citiranjem Krležine pesme Balade Petrice Kerempuha

zakaj curi, ta gluha, masna, slepa,
strahotno mlačna karv?

ponovo sam se oduševila tom Skandinavijom Balkana, zemljom prelepe prirode i nešto civilizovanijem odnosom prema istoj.

Kako smo se približili hotelsko-banjskom kompleksu oštra svežina vazduha i pogled prema gustoj, zelenoj šumi u trenutku su me restartovali. Hol sa recepcijom ostavljen u retro sedamdesete tamno drvo modalitetu, fini i tihi vremešniji posetioci uživali su na verandi sa pogledom na šumu, šetali se unaokolo u bade-mantilima. Ok, već sam se lansirala da sam u romanu, Tomas Man mi se prividjao, dok sam pogledom pronalazila svoju ležaljku sa pripadajućim ćebetom. Čak sam poželela da odem i na neki lekarski pregled. Kažu mi da treba da pogledam film “Youth”. Sasvim fin gest hotela, dobili smo upgrade u apartman, u novijem delu hotela, sasvim prijatan, prostran sa pogledom na šumu odakle se u svakom trenutku čuje bistra pesma ptica. Čak sam se setila da je moj tata imao nasnimljene audio kasete iz središta neke šume, koje smo ponekad puštali umesto muzike, tačno se sećam ručnog natpisa na beloj plastičnoj kaseti “Cvrkut ptica”. Bazen unutrašnji sa retro prizvukom, topla voda, neki mir koji vlada tim javnim prostorom, i veliki spoljašnji u koji se može uplivati iz unutrašnjosti prolakom kroz tešku gumenu zavesu, što je bilo interesantno mojim dečacima, koji vole vodu. A tek polupansion! Rapidna regeneracija svih majčinski tkiva započinje švedskim stolom. Sam pogled na uglačane stolnjake, postavljene čaše i tanjire koje je neko drugi oprao je banjsko lečenje. A zatim, iznenadjenje, pored švedskog stola, dolazi glavno jelo, koje biramo iz menija. Božanski. Obrok se završava sa sladoledom, zatom korpicama sa pudingom i voćem, parčetom torte i dijetalnom torticom za kraj! Onda sleduju šetnje dobronamerno obeleženim stazama kroz bajkovito gustu šumu, gde V sa bakom planinari, a meni nije teško da u marami nosim ćudljivog malenog I. Zatim posmatranje ptica, hranjenje pataka, odlazak na ekskurziju u zamak Otočec koji se nalazi na reci Krki, koji je preuredjen u fensi hotel u kom smo popili kafu, čaj i izgubili pojam o novom skupštinskom sazivu, porezu, i fantomkama. Naravno, imali smo i malu nezgodu sa autom, naime opet nam je otpala zaštitna plastika od motora, ali kao i sve što se odvijalo tamo, bajkovito lagano smo našli majstore koji su nam odmah rešili problem bez nadoknade, fini neki ljudi koji ne orobljavaju turiste, naravno častili smo ih.

 

Tri dana provedena sa vremešnijim daljim komšijama Slovencima, Austrijancima, kojima je na tom mestu upriličena i tombola a posledenje večeri igranka, uz evergrin muziku ljudi u parovima plešu. Ludilo. Onda smo napravili plan puta za povratak uz ideju da svratimo u Ikeu nadomak Zagreba, što je već bilo sasvim u drugačijem maniru, brzina se vratila u naše kosti, šoping sa decom je jedna od najstresnijih stvari koje mogu da zamislim, mali I se bunio i umazao celo lice i oči čokoladom kojom sam ga potkupljivala a veliki V je kukao zašto su na kraju tek dečije sobe i igračke. Sve u svemu, završili smo sa nekim dosta ok ulovom, nazad u auto, muzika i dosadni auto-put i deca su ubrzo zaspala i probudila se u Beogradu. Sasvim lagano putovanje koje vam preporučujem bez rezerve. Sasvim priuštivi beg u paralelnu realnost. Ako imate još predloga na temu banja u relativnoj blizini Beograda, pozivam vas da predložite u komentarima.

Kiss, S.

Please follow and like us:

Kako smo pregrmeli mononukleozu

photo by Ivan Šijak

photo by Ivan Šijak

Bili su ovo cudni dani. Iz nekog nedokučivog razloga razloga reč mononukleoza nam svima odzvanja u ušima kao jedna baš gadna bolest. A zapravo samo retko kada ona može biti zaista teška. U isto vreme je zovu i bolest poljupca, jer se najčešće javlja medju tinejdžerima i prenosi se putem pljuvačke. Moji momci imaju dobar start u životu, pošto su je odbolovali pre vremena, pa će moći slobodno da se ljube, jer jednom preležana mononukleoza stvara doživotni imunitet na istu.

Sve je počelo davno, kada smo iščekivali jedno fenomenalno snimanje a V je bio baš bolestan, a i mali I je bio u začaranom krugu povišene temperature i slinavosti. U medjuvremenu su kao ozdravili, snimali smo i sve je bilo kao ok, i njegova lekarka ga je pustila sa u vrtić, iako su mi njegove oči bile još uvek pomalo mutne, išli smo na hokej, trčali, skakali i radili uobičajene stvari. Onda je došao praznik kada su se dečaci bili baš bolesni. Naglo je nastupila ponovo visoka temperatura, glavobolja kod jednog, kod drugog konjuktivitis i osip, nos, grlo…

Od tada smo pregazili mnogo kilometara, da bismo na kraju utvrdili da su obojica imali mononukleozu, srećom blažeg oblika, plus je mali I imao i adenovirus. Ključna stvar kod ove bolesti za oporavak je mirovanje, a kako je po mom osećanju lekarka kasno posumnjala na ovu bolest, kod V je malo duže potrajala. Uopšte sebi ni ne smem da dozvolim da mislim šta je sve moglo poći po zlu jer nije mirovao u najkritičnijem periodu. Isto tako bi bez mog insistiranja na daljim analizama poslala malog I u vrtić, a nije bio spreman za povratak u normalu. Zato, srećom postoji ona sumnjičavost kod nas keva, kada osetimo da nije momenat za birokratsko odradjivanje malih pacijenata.

 

U medjuvremenu, dok smo mirovali i kuvali zdravu laganu hranu, mi smo se dobro zabavljali. Sa jedne strane mi je bilo izuzetno teško što sam po ceo dan bila posvećena mojim bolesnicima, treba gladnu decu nahraniti, jer sam navikla na ritam odraslih. Sa druge bilo mi je divno dok su mi pred očima rasli, pametovali, gledali Pepu i Star Wars, tukli se pa grlili, ispijali neskvik i kafu u našem kafiću, prskali se vodom, dosadjivali se, igrali žmurke. Bili smo i kod bake u Novom Sadu, uživali na Štrandu i Katoličkoj porti, tugovali zbog beskrupulozne kiše, ispratili sva desavanja na postizbornoj politickoj sceni, družili se sa drugom bakom u lavitintu lekarskih pregleda. Išli na kolače.

Ja sam istraživala temu veze urbanizma i detinjstva, pokušala da vežbam dok spavaju, razvrstavala milion lego kockica po bojama, izmišljala opcije za doručak, dopuštala sam kratke epizode vožnje rolera, pratila tviter rasprave, pravila falafel koji niko nije hteo da jede osim mene, istraživala more i opciju letovanja kamperom, bila na tribini o participiranju gradjana u kreiranju budzeta opština. Ah, život domaćice je mnogo teži od života beogradske balerine. Na kraju smo otišli na jednu izlozbu u Zvezdarskoj šumi, u staroj opservatoriji, i to u štiklama, ne znam šta mi bi, i onda sam uveče zaključila da umem i da se ošišam, jer nebo je granica. I uspelo mi. U medjuvremenu smo zaključili da bi im prijao planinski vazduh i termalni bazeni zbog oporavka, i eto nas, idemo u banju u Sloveniju, deca, svekrva i ja. Blogu se ponovo vraćam, jer u ovim okolnostima nisam imala odakle da crpim inspiraciju za swanlakeact5, i baš mi je nedostajalo. Najškakljivija misao koja me progonila je a gde su zaboga moji prijatelji nestali? Ok, naravno ne svi, ali značajno se promenio sadržaj tog pojma u poslednje vreme. Nezaustavljiv je izgleda proces samoregulacije prisustva i bliskosti ljudi u skladu sa novim životnim okolnostima, interesima, pasijama i kretnjama. Tako valjda i treba da bude. Ili su možda čekali da stane ova novembarska kiša u sred maja?

Kiss, S.



20160521_142451

Please follow and like us:

Rusinski uskršnji sir

Slobodne dane povodom praznika smo jedva dočekali, imali smo puno planova. Odlazak na Rudnik sa nekom super ekipom, salaši, možda čak i Solun. U medjuvremenu smo uspeli da kupimo farbu i novi aspirator za kuhinju, pravo je vreme da apdejtujemo kutak u najdražoj prostoriji. Onda je počela kiša. Sledeći momenat ja u apoteci deklamujem: nešto za muža koji se ukočio, boli ga glava a i zub, stariji sin je pod jakom temperaturom, a mladji ima konjuktivitis. A da, za mene molim, jednu veliku gazu, pravim za Uskrs rusinski sir. Srećom nigde nismo otišli, i uprkos stanju mojih dečaka, uspeli smo samo da okrečimo, perfidno se boja mog bloga ušunjala u kucu, ima još skoro puna kanta, pa kad su četke već spremne, a zidovi ubledeli, videću da još malo radne akcije prizovem. E da, uspela sam i svoj sir iz detinjstva da napravim, preporučujem ga kao dodatak slanim mesima, ili još bolje za dane posle praznovanja čitaj najedanja, kao umereni detoks za doručak.

 

Rusinski sirec

Ovaj blagi, sir neutralnog slatkastog ukusa, Rusini prave samo za Uskrs, i služe ga uz slanu kuvanu šunku, uz salatu i kuvana jaja. Služi s hladan.

Potrebno je

  • pola litre punomasnog mleka
  • 5 jaja
  • kašičica soli
  • kašika šećera
  • gaza ili krpa

Prokuvati mleko, sa strane umutiti jaja sa šećerom i soli, i kada mleko počne da vri sipati smesu sa jajima i mešati dok se ne stvore grudvice i ne počne da se razdvaja tečnost. Mešati još minut na vatri a zatim sipati sir u gazu i ostaviti da se cedi dok se sasvim ne ohladi. Ostaviti ga u gazi preko noći u frižideru. Servirati uz šunku ili pečenje.

Naravno, na red je došlo i farbanje jaja, i kako sam prethode godine napravila potpuno ludačka jaja, teško je bilo prevazići taj zadatak, pogotovu sa mojim bolesnicima u kući, ovaj put sam boju sa bloga i zida prenela i na jaja, ok, sprečili su me da na zid polepim crna šnalice, ali sam ih zato docrtala na jajima!

Srećan Uskrs!

Živeo Prvi maj!

Please follow and like us:

Utisak nedelje

Baš, baš dugo nisam postovala, i žao mi je zbog toga, ustvari i nije, jer sam zapravo samo pustila da se stvari odvijaju bez nekog komentara, što inače nije moja osobina, eto dozvolila sam sebi da me život vodi bez neke kontrole nad dogadjajima. Dani iza nas su protekli u proleću u lenjom tempu. Ponekad je korisno prepustiti se tišini i unutrašnjem skladu koji je sasvim iznenadno zavladao mojim bićem. Dok ja tako dokoličarim, u paralelnom univerzumu se odigrava predizborna kampanja poprilično jadna, neduhovita, u kojoj su sve medjusobne optužbe aktera uglavnom tačne i u kojoj bledunjave ideje ne dopiru do gradjanstva jer je odavno svima jasno da politika svedena na izbore u parlamentarni lonac ne odgovara na realne potrebe društva. I dalje sam pri stavu da polažem nade za preobražaj društva samo ukoliko se kapitalizam isprati u istoriju u velikom stilu, prvo na ideološkom a zatim i na praktičnom nivou.

Svakako, pripremila sam za vas izbor linkova koje mogu da vas inspirišu dok uživate u prolećnim lenjim kafenisanjima dok razmišljate o tome kako ćete iskoristiti svoje glasačko pravo.

  1. Dinja! U slučaju da je još uvek niste otkrili. Ova fenomenalna žena pravi duhovite skečeve, a koja inače radi kao terapetut drame u inkluzivnim radionicama i predstavama
  2. Pročtajte proglas deset sindikata zaposlenih u Narodnom pozorištu povodom teške materijalne situacije i reakcije na isti.
  3. Ukoliko ste propustili patetični filmić o premijerovim korenima kratka analiza ovde.
  4. Simpatičan tekst Alekseja Kisjuhasa o Karl Marksu.
  5. Zašto je bolje imati više dece klik ovde.
  6. Volim što posle tridesete upoznajem neke sjajne osobe kao što je Dragana.

Uživajte, a evo mene opet, spremam neke zanimljive postove koje ću objavljivati narednih dana!

Please follow and like us:

Proleće, festival i nakit

Proleće je tu, pozorišna sezona je u zenitu, počinje Beogradski festival igre. Posebno me raduju ovi prvi pravi sunčani dani, kada volim da sednem i posmatram sugradjane koji na prvim zracima prolećnog sunca izgledaju poput prašnjavih prozora, i dalje u zimskom raspoloženju, dok se ne ustali lepo vreme i ne odradi veliko spremanje, odbace teške jakne i čizme, izadju iz ljušture i ponesu vedrinu beogradskog proleća na svojim licima.Radujem se što je konačno došlo vreme za nove odevne kombinacije, za izlete sa decom i psom.

Inspiraciju za nadolazeće dane pronalazim u festivalu i kolekciji nakita brenda Manola. Pre neki dan mi je stigao mi kovčežić pravog blaga. Danas postoji mnogo kreativnih ljudi koji prave svoj nakit, ali ovo je zaista nešto što se izdvaja kvalitetom izrade, razigranošću i raznovrsnim komadima koji se izdvajaju ponude. Manola je brend iza kog stoji Maja Jovanović, koja dobro poznaje potrebe savremene žene za aksesoarom koji će svaki outfit podići na sasvim novi nivo. Zbog toga je ovaj nakit već sasvim dobro etabliran na našem tržištu. Ove sjajne komade možete kupiti online, kao i prodavnicama, klik na spisak ovde.

Beogradski festival igre održaće se po trinaesti put i predstaviće našoj publici značajne domete u polju savremenog plesnog stvaralaštva. I zato, ukoliko očekujete od teatra da vas prebaci u neku novu dimenziju postojanja, od plesa da vas začudi i razvuče pojmove očekivanog, podvucite crvenim dane od 19. marta do 10. aprila. Obožavam ove dane u Beogradu.

Posle pozorišta idem u pozorište. Takvi su dani dok traje festival. Žurim, ne menjam frizuru, trčim da gledam, možda imam mali overload od baleta. Pošto ne mogu da gledam baš sve produkcije biram sledeće: “Primarna trilogija” Jakopa Godanija koju će izvesti Dresden Frankfurt Dance company, nastup njujorške kompanije Complexions, zatim RUBBERBANDance kompanija iz Montreala koji će izvesti “Empirical Quotient“, i “Istočnu senku” od Jiržija Kilijana.

Ovaj put oblačim nude nijanse, i na taj način originalan nakit dolazi do izražaja. Posebno mi se dopada pozlaćena Infinity kolekcija već pomenutog brenda Manola jewelry. Inače, bilo mi je veliko zadovoljstvo da se slikam za ovaj outfit post, jer sam radila sa svojom dragom umetnicom fotografije, Tinom Marić sa kojom sam već saradjivala, klik ovde, koja je u devetom mesecu trudnoće, čeka jednog dečačića, a radi kao zmaj!

IMG_6484

 

Foto by: Tina Marić
Nakit: Manola
Cipele: Nine west
Torba: Parfois Sportina
Mantil: Zara
Suknja: Zara
Majica: H&M

Ovaj post je nastao u saradnji sa Manola jewelry.

Please follow and like us:

Šta sve možete da naučite od baletskih igrača

Mnogo puta čuli ste za fraze kako je život baletskih igrača težak, i da zato imaju beneficirani radni staž kao i rudari. Znate da na sceni izgledaju kao vilinska bića, a da iza toga stoji krvav rad. Specifična profesija koja je fizički zahtevna kao sport, ali nije sport, umetnost ispoljavanja sebe kroz telesnu priču, nemilosrdna prema umetniku, jer ne dozvoljava čekanje inspiracije, vojnički ustrojena da bi proizvela najtaninije nijanse izraza, jedinstvo telesnog i duhovnog.

Iskustvo školovanja daje osnovnu crtu daljem razvoju svakog igrača, ono ga oblikuje karakterno i upućuje u sve lepe i ružne strane daljeg života u pozorištu. Svakako, igrači prerano odrastaju, oni su sa 18 godina završili svoje baletsko školovanje i upuštaju se u zahtevni svet profesionalaca, i od njih se već tada očekuje da ispunjavaju ono što od njih ova profesija očekuje, samodisciplinu, brzo učenje, snalaženje u socijalnim interakcijama sa drugim igračima, pedagozima, koreografima. Nakon par sezona, oni su već naučeni na taj život, stiču rutinu, i bore se za svoj integritet, status, za svoje parče scene. Dalji život je ispreleten stalnim vežbanjem, ponavljanjem koraka, menjanjem kostima i odredjen je mnogim nepredvidivim okolnostima, povredama, svakodnevnom procenom sebe, drugih, poredjenjem, aplauzima, odustajanjem, magijskim svojstvima scene na kojoj prestaju sve bolesti i bolovi, istraživanjem stilova igre, potragom za autentičnim pokretom, sve dok ne dodje dan kada proslavljas 20 sezona, dobijas na poklon od pozorista zlatnu znacku, kacis je za rever i eto ga, game over.

Razmišljala sam o igračima i našim karakterina, našim veštinama življenja, i o nama kao sasvim običnim ljudima, da bih prenela saznanja iz našeg sveta ka ljudima različitih profesija, da vidimo šta sve iskustvo bavljenja baletom može da posluži kao inspiracija svima.

Prvi utisak: stav i uspravna glava

Prvo što se uočava kada vidite igrača to je stav, prisustvo. Navika da si posmatran, a i kao posledica baletskog stava sa ravnom kičmom, učinila je da igrači hodaju uspravne glave. Time odašilju neverbalnu poruku o svojoj sigurnosti, i šire odredjeno samozadovoljstvo sopstvenim telom. Ova karateristika ih izdvaja iz mase, privlači poglede i interesovanje. Ne zaboravite na svoja ledja i ramena dok hodate, ulazite u prostoriju, nosite svoje teme i grudi visoko. Pogledajte svoj odraz u izlogu dok hodate ulicom. Ispraviti se ne znači i ukočiti se. Osetite svoj ispravan stav,  ramena treba su blago spuštena, ledja široka i brada koja nikada ne odlazi prenisko ka grudima ili ramenima. Treba dosta vremena da u svakodnevici osvestite svoje držanje, ali ne posustajte, pored efekta samopouzdane osobe, najveću korist osetiće vaša kičma i celo telo.

Samodisciplina i prihvatanje repetitivnog ponasanja zarad vestine

Nedovoljno poznajem svakodnevnu poslovnu rutinu drugih profesija, ali pretpostavljam da je ispunjena odredjenim ponavljanjem, monotonijom i dosadom. Medjutim, sigurno ne ponavljate aktivnosti koje ste započeli sa svojih 10 godina, kao dete. Mi da. Mi svaki dan započinjemo koracima koji smo prvo naučili u baletu. Na taj način iznova sebe podučavamo. O da, dosadno je, ali to je jedini način da postojimo u toj profesiji. Posmatrajte svoj radni dan kroz ovu perspektivu, repetitio est mater studiurum, pokušajte da sagledate monotoniju kao osnovu svoje veštine. Istinska veština, vladanje materijom, nije isto što i jednom naučiti voziti bicikl. U rutini, naša tela počinju da se vladaju slobodno unutar forme i tu počinje kreativnost. Drugačije, kreativnost, bez forme i rutine bila bi bezvredna. Mi kao da svaki dan učimo da govorimo, započinjemo sa bazičnim rečnikom, kao jednogodišnja deca, da bi ponavljanjem gradirali, i došli do složenijih rečeničnih sklopova, i sa stalnim saznanjem da se ne može izaći na scenu i ispričati priča ukoliko se ne vlada jezikom, sačinjenog od osnovnih reči. Zato se stalno vraćamo na početak, plie, tendu. A kada je baš teško ujutru uhvatiti se za štap, ja pomislim na armiju igrača širom sveta koji u isto vreme, ok, ili u drugoj vremenskoj zoni nešto kasnije ili ranije, rade identičnu stvar kao i ja, pomislim da svi zajedno praktikujući rutinu činimo ovaj svet lepšim mestom za život. Pokušajte da zamislite hiljade, milione vaših saboraca u profesiji koji u istom trenutku rade za dobru opštu stvar, koji pokreću zajedno sa vama veliki radni mehanizam.

Svakodnevna spremnost na učenje, kritiku i samokritiku

Da li se vaše umeće, rad, talenat, procenjuju svakodnevno? Naš da. Mi imamo ogledala, kolege igrače oko sebe, pedagoge ispred sebe i publiku. Pedagog je u našem svetu osoba koja zadaje svakodnevne vežbe, vodi probe i posmatra izvodjenje predstava. Pedagog prati stanje svakog igrača i upućuje ga na čemu treba da radi, ispravlja očigledne greške, primećuje one manje vidljive, osmišljava način kako da kolektivne mane transformiše. Potrebno je mnogo hrabrosti i medjusobnog poverenja da bi se uspešno vodila procena stanja igrača. Pored svega, ipak smo svi mi sasvim obični ljudi sa svojim sumnjama i sujetama, a krajnji rezultat počiva na dobroj saradnji i dvosmernom učenju, kako mi od pedagoga tako i on od nas. Postoji jedna krilatica iz našeg sveta, i najlošiji pedagog je dobar, jer se i od takvog može nešto novo naučiti. Iil koreografi, ljudi kreativci koji osmišljavaju korake, koncepcije predstava u kojima igramo, oni dolaze sa idejama koje mi treba da materijalizujemo. Ma koliko prvi susret sa novim koracima bio zbunjujući, mi učimo, imitiramo, kopamo po sebi, ponavljamo besumučno, i vremenom taj neudobni novi telesni rečnik postaje toliko organski, da ga možemo prepoznati kao sopstveni, kao izraz baš našeg bićaa. Mi ne smemo da se zaustavimo, da živimo u ograničenjima, svako učenje je novi izazov koji se mora savladati, jer, publika je već počela da ulazi, a mi je ne smemo izneveriti.

 

Borba sa ogledalom, odustajanjem i vremenom

Ima dana kada smo zaljubljeni u svoju sliku u ogledalu, kada ono preslikava i naše unutrašnje osećanje kako sve ide sasvim glatko, koraci, poze, kada smo sasvim zadovoljni kako se naše telo ponaša u baletskoj dimenziji. Ima dana kada se umotavamo u slojeve, bežimo od sopstvenog odraza, kada je i najteži mamurluk prijatniji od sećanja na predstavu odigranu prethodne večeri. Naučiti živeti u borbi sa ogledalom, sa sopstvenim odrazom, ili još gore, gledati snimak sebe, započinje sa odustajanjem od svega, kada je gotovo sigurnan odlazak iz baletske sale, nastavlja se pobunom, snagom suprotstavljanja lošem danu, periodu, a ubrzo zatim svaka, dobra ili loša, faza se manje ozbiljno shvata da bi se stiglo na teren poznavanja sopstvenih moći i dometa, stanje samosvesti koje nažalost kratko traje, jer je inače baletski vek kratkotrajan.

Iskoristite prednost svoje profesije koja sigurno traje duže od naše, izborite se sa sopstvenim odrazom na vreme, da biste što duže uživali u realno procenjenoj vrednosti svoje veštine.

Kada izbalansirano, realno spoznate svoje mesto u hijerarhiji baziranoj na stručnosti, talentu, i svojim očekivanjma, kada pronadjete svoje mesto, bićete slobodni da date svoj autentičan doprinos.

Fizički izgled: Što se vise trošiš imaš potrebe vremena da jedeš

Često na pitanja upućeno igračima na temu fizičkog izgleda, ljudi iz drugih profesija dobiju pomalo nejasan odgovor. Uglavnom, većina igrača ne praktikuje nikakav specijalni režim ishrane. Jedini princip koji sam prepoznala godinama baveći se ovom umetnošću jeste da što više vežbaš, to manje jedeš. Apsurdno, ali valjda vreme provedeno u sali pojede obroke. Kada se završi fizički zahtevan period, kada su probe i predstave nešto jednostavnije i lakše, onda u nekom stanju opuštenosti organizam nadoknadjuje izgubljeno. Znači, vežbanje!

 

Nagradite sebe vežbanjem

Vežbanje nije kazna za lošu ishranu, lenje dane i inertne ljude. Vežbanje je blagotvoran čin prema samom sebu kada se puls ubrzava, mišici vrše svoju punu funkciju, pluća uzimaju dodatne doze kiseonika. Mi vežbamo satima. Da, ima dana kada se budimo u bolovima. Ali bolovi prolaze u ponovnom vežbanju. Dakle, nema opravdanja, uvek ima vremena za trčanje po obliznjem parku i ulicama, nadjite svoju omiljenu jutjuberku vezbacicu, nema boljeg nacina da započnete, presečete ili završite dan. Ne zaboravite na opuštajuce dejstvo plivanja, idite na bazen. Pokret je prirodno stanje ljudskog bića, fizičko trošenje izbacuje nataložene otrove, zato su igraci mladoliki. Pronadjite svoju omiljenu aktivnost i držite se rutine.

Pundja je najbolji prijatelj loše frizure

Da, vazi pravilo da su žene u baletu lepe. Ali ne gledajte im stopala i frizure. Posle jednog prosečnog radnog dana, ili posle predstave, jedina frizura koju možemo da ponesemo je pundja, feniranje je opcija za slobodne dane i penziju. Pundja je dakle najbolji prijatelj za bad hair day. Postoji mnogo načina da napravite baletsku pundju npr. klik ovde.

Fleksibilnost i timski rad

Iako je prva asocijacija na igrača, baletskog umetnika snažna individualnost, naš rad je timski. Čak i kada govorimo o prvacima, protagonistima, njihove uspešne kreacije proizvod su timskog rada. Koreografi, asistenti, pedagozi, umetnički direktor, kostimografi, obućari, inspicijenti (oni koji vode predstavu), drugi igrači i tako dalje. Za kvalitetan rad potrebno je usaglasiti sve individualnosti, sujete, estetske kriterijume, a budući da provodimo čitav život u relativno malom krugu umetnika, a sa nekim ljudima se privatno ne slažemo, moramo u sebi naći mnogo tolerancije, snage i fleksibilnosti kako bi se probe i predstave mogle nesmetano odvijati. Kada igrač tek udje u pozorište i kada realno ne zna još uvek gde je došao, koji tek uču koreografije, od ključne važnosti je saradnja sa drugim igračima koji ga upućuju u taj svet. To je posebno vidljivo u ansamblu, da bi se postigao efekat zajedništva i ujednačenosti, mi moramo da se osećamo, da dišemo jednan vazduh, tada moramo da pobedimo sebe i plešemo kroz jedno telo.

Ne zaboravite da je jedan tim uspesan i jak koliko i njegov najslabiji cinilac.

Državni posao i sindikalno samoorganizovanje

U našoj javnosti postoji jaz izmedju privatnog i javnog sektora. Državni posao smatra se privilegijom i prilikom za večno plaćeni nerad. Balet se finansira iz republičkog budžeta i kod nas nema govora da smo preplaćeni činovnici. U teškim ekonomskim okolnostima današnjice za igrače se može reći da rade za sitninu. Ne postoji smisao u izlaganju klasičnog baleta uslovima tržišta, na taj način gubi se smisao postojanja klasičnog pozorista, što je osnova kulture jednog društva. Uprkos smanjenju plata, mi i dalje igramo. Ali se i borimo. Sindikalno delovanje je postala naša svakodnevica. Da, možda je manje dramatično zamisliti štrajk igrača nego štrajk lekara ili prosvetnih radnika, ali mi cenimo sebe i svoju profesiju. Samoorganizovani možemo izboriti bolje uslove. Iako imamo možda mali ucenjivacki kapacitet, mi se borimo!

Spremni smo da ogolimo sebe pred drugima

Neminovno dolazi taj trenutak, kada u 19 i 30 počinje predstava i kada izlazimo pred publiku. Osim telesnog trošenja, mi se nesebično dajemo očima nepoznatih ljudi, dajemo im svoje emocije. Postoji samo jedan način da izistinski zavedeš masu, a to je da se ogoliš. Da postojiš bez nekog predumišljaja pred drugima. Koliko je svet lakši kada ispoljiš svoju priču, kada možda izdramiš ali ne glumiš. Samo iskreni stav iznedriće lepotu.

I za kraj

Uvek imaj flaster pri ruci, nauči da primiš kompliment, ne pričaj mnogo o svojim greškama, uprkos bolnim nogama sa osmehom hodaj na prstima (štiklama) i primi sa osmehom i zahvalnošću buket cveća, jer zaslužuješ taj dar bašte koje najviše nalikuje tebi u haljini.

 

 

 

 

Please follow and like us:

50 filmova iz detinjstva koji su se gledali na repeat

Koliko smo obožavali da nakon škole odemo u videoteku i po ko zna koji put uzmemo istu kasetu! Hladni, mračni dani bili su rezervisani za horore, početak proleca i kraj leta za tinejdž komedije.

Iako klinci, bili smo deo VHS kulture, za zadovoljstvom smo ulazili u klub, na mamino ime glasi članska karta, miris duvana i plastike, zvuk premotavanja kaseta, jer smo ih vratili nepremotane, malo nas je sramota, super riba sa dugačkim noktima nam preporučuje novi naslov. Iako je u spoljnom svetu besnelo ludilo rata i nemaštine, mi smo se tripovale na amerikanu, i gutale smo te scenarije bilo sasvim sveže, ili iz osamdesetih.

Želela sam da se zajedno podsetimo ovih naslova, da se vratimo u dane kada su i nasi roditelji negodovali što nas je tehnologija tadašnjeg vremena prikovala za ekran. A stvarno smo gledali svašta, na TV-u, sasvim krišom, dok su odrasli pratili Dinastiju, Tvin Piks, a onda već sasvim predano i otvoreno Beverli Hils, pa Nik Slotera u Tropskoj vrelini, a kada se pojavio Crni bombarder istog trenutka smo formirale imaginarni bend i izbušile rupe na crnim hulhopkama naših barbika. Izmedju žmurki i lova na žabe, igrali smo igrice, tu je bio i Prince of Persia.

Uživljavali smo se, i sanjali o tome kakvi ćemo biti kad porastemo, a naše barbike su dobijale uvek sveže scenarije.

Pripremila sam listu nešto manje poznatih filmova iz osamdesetih i sa pocetka devedesetih, koji nisu doživeli konstantu repriziranja, ne onih koji vam prvo padnu napamet kada se spominje taj period, klasici kao što su Povratak u budućnost, Gunisi, Sam u kuci, Gremlini, Terminator 2, već one koje ste sigurno gledali ali ste ih verovatno već pomalo zaboravili. Ovo je lista filmova koji su nas obuzimali dok smo bili bas klinci, a završava se negde u ’96, kada smo već bili na putu samosvesti, sa trinaest, kada su misli podeljene na misli o lopti i na misli o bogu. Ok, ili serijama My so called life i Nestašne godine.

Ovo sa mislima o lopti i bogu sam mislila da je neki citat, tragala kod Getea u Patnjama mladog Vertera, tragala kod načitanih ljudi odakle je taj citat, ali izgleda da je to moja misao. Mada možda zvuči kao razvojni put nekog južnoameričkog fudbalera. Ako slučajno prepoznate ovu misao, molim javite mi u komentarima, da se ne uobrazim kako sam mudra.

A sada lista:

1. Nemoj reci mami kod kuce smo sami

Ovu listu počinjem sa jednim sasvim tipičnim zapletom, sa morbidnim elementom iznenadne smrti vremešne bebisiterke koja je zagorčavala život klincima.

2. Vestica tinejdzerka

Mislim da smo ovaj fim najviše puta pogledale. Tipičan tinejdž film o mukama srednjoškolke koja nije popularna, a na kraju, pomoću magije, završava u naručju glavnog frajera ragbiste. Najozbiljnije smo izgovarale magične reči, naravno, pazeći da ne pretvorimo nekoga u psića, kao u filmu. Danas bi glavni frajer bio ovaj nerd sa cvikama, hipsteri su pobedili ragbiste.

3. Devojke žele samo zabavu

Obozavale smo SJParker, muziku iz filma, i naravno plesne scene, koreografiju sam znala napamet. Scena kad časna sestra gimnasticira na konju.

4. BMX banditi

Nešto stariji film koji se gledao sa braćom i drugovima. Naravno, imali smo i bmx mahine i skejtove, odrasli su nam napravili rampu ispred kuce u pravom amerikana predgradju Novog Sada, na Avijaciji, pa je identifikacija sa likovima bila skoro potpuna. Isto vazi i za

5. Heroji skejtborda (Thrashin’)

6. Ne tupi Frede

Kakav zabavan film! Prosto sam pozelala da flipnem i imam zamisljenog prijatelja!

7.Draga smanjio sam decu

Koliko nas je tripovao ovaj film, da smo u parku zamisljali da smo smanjeni te da je drvece zapravo trava. Posebna odvratnost iz filma mi je ostala u secanju, a to je žuti polen na licu ovog klinca.

8. Nekad i sad

Film se pojavio već na kraju ovog perioda, ali je divan, o drugarstvu, o devojčicama, avanturi, i naravno amerikana now and then.

9. Modern girls

Po naslovu se ne secate ovog filma iz osamdesetih, ali sam sigurna da ako ste voleli filmove gde devojke, drugarice razlicitih profila odlaze u ludu noc, sigurno vam je i ovaj dopao u ruke. Klupska scena osamdesetih, frizure i kulnes.

10. Džumandži

Klasik. Scena sa majmunima koji urnišu kuhinju.

11. Kovrdžava Su

Voleli smo pricu o simpaticnim siromasima koji uspevaju da se domognu udobnog kreveta i topline bogataskog srca. Mislim da sam u tom filmu prvi put videla mobilni telefon, a i naucila americku himnu, koju peva malena Sue u mraku.

12. Shag

Film u kome se radnja odvija u šezdesetim, želela sam takve frizure, haljinu i igranke. Još jedan u nizu na osnovu kog smo zamišljale sebe kao devojke, i čega su se barbike igrale. Onda je dosao i legendarni

13. Cry baby

Džoni. Rokabili. Fashion.

14. Groblje kucnih ljubimaca

Čudno mi je da nije više horora na ovom spisku, pošto nam je to bio omiljeni žanr. Ovaj je baš ostao u sećanju kao jeziv, oživeli mačak i dečak, scena sa kamionom, jeziva atmosfera, napetost naših mladih živaca.

15. Poltergeist( Kućni duh)

Najistripovaniji horor iz sećanja, ove godine izlazi rimejk, ali sudeći po traileru nista posebno, ovaj klasik ostaje na tronu, verujem da svi pamte devojčicuu ispred televizora, crve, suludi vetar, pajaca i komunikaciju sa duhom kroz svetlosne snopove.

16. IT

Ovaj je bio toliko strašan da nisam smela sama da ga pogledam. Već na samom pocetku kada se pomalja rugobno nasmejano lice klovna iza raširenog veša, ja sam odlagala ovaj film za neki drugi put.

17. Užas na londonskom mostu

Prica o Džeku Trboseku, mislim da je bio televizijski film pošto ga nismo uspevale pronaći u video klubu kasnije, koji smo krišom gledali iza kauča na kom su sedeli odrasli, posle kog svaki šuš i kvrc u tami postaje mali užas.

18. Smrt mi lepo stoji

Odlicna glumačka ekipa, komedija sa morbidnim pogledom na večnu mladost. Rupa u stomaku Goldie Hawn, prva asocijacija.

19. Sirene

Obozavali Cher i Winonu Ryder u filmu o sasvim netipicnoj kevi i odrastanju. Dok sam mrzela Male zene.

20. Telohranitelj

Ne sećam se detalja, mene nije posebno pržio ovaj film, ali svi su u jednom trenutku u leksikonu napisali da im je omiljeni, pa je na listi, kao i

21. Univerzalni vojnik

22. Moja devojka

Legendarna pesma, simpatični klinci, morbidni elementi se često provlace kroz listu, šta ja znam, valjda nas je fascinirala smrt.

23. Bikini island

Ovog filma se jako dobro sećam, manekenke se takmiče koja ce završiti na naslovnoj strani, slikanje na ostrvu gde kreću misteriozna ubistva. Strasan treš.

24. Puter od kikirikija

Slika stršno kosatog dečaka.

25. Neverending story

Ovo je klasik. Želim da ga uskoro pogledam sa sinom. Odličnjak.

26. Vikend sa mrtvacem

Morbidna komedija, opet, kad si klinac sve je to ok, i mrtvac, i žurka, plaža i curka.

27. Dama u belom

Horor koji sam smela da gledam sama. Neka litica, vijori bela tkanina, dete pored prozora u noći…

28. Maneken u akciji

Srednjevekovna legenda, ogrlica koja zaledi princezu i lansira je u devedesete kao lutku iz izloga. Kada joj frajerčić skine ogrlicu ona oživljava i romansa počinje. I da, onaj fanki afroamerikanac.

29.Willow

Opet neki srednji vek, patuljak spasava bebu od mračnih sila.

30. Ski school

Mislim da ipak nisam bila ciljna grupa ovog filma, mrzim skijanje, puno golih sisa, ali tipični zapleti su me ipak privukli da pogledam par puta.

31. Legenda 

Ovog se slabo secam, ali je bio neki čarobni vrt, konj beli, presijava se cvece, i najednom neki crveni djavo uzima Lili, a Tom Kruz je spašava.

32. The Craft ( Kučke iz Istvika)

Vešticarenje, omiljena tema, srednjoškolke koriste magiju za obračun sa popularnom ekipom, ali stvari odlaze predaleko. Celo leto sam se šminkala kao Nensi.

33. Little shop of horrors 

Samo pamtim biljke mesožderke koje pevaju.

34. Romi i Mišel

Ovaj je izašao ’97, ali sam ga mnogo zavolela. Mira Sorvino i Liza Kudrou, odlaze na godišnjicu mature. Super autfiti, izmisljotina da su uspele u zivotu, super tres, dobra gluma.

36. Kupoglavi

Ne sećam se detalja, ali kupastih glava ljudolikih vanzemaljaca da. Šta smo mi sve gledali…

37. Moja mama je vukodlak

Ona scena kada brije noge zauvek u pamćenju.

38.Weird science

Kad njih dvojica kompjuterski naprave savršenu ženu. Imaginarni futurizam i fascinacija kompjuterima.

39. Ko je smestio Zeki Rodzeru

Fatalna Džesika, crtać i film. Ko najbolje nacrta Džesiku, taj je car.

40. Bogovi su pali na teme

Fascinacija Afrikom i Koka-kolom.

41. Stand by me

O dečacima, misterioznim bićima.

42. Moja maćeha je vanzemaljac

Kim Besindžer kao vanzemaljka koja u torbici krije uredjaj za komunikaciju sa višom inteligencijom. Ultimativni outfiti, posebno crveni šešir.

43. Smešna strana istorije

Iako iz 1981 ovaj smo otkrili i zavoleli zbog istorije. Ili smo istoriju zavoleli zbog filma.

44. Planina boga ljudoždera

Uopšte mi nije jasno kako je ovaj film završio u našim rukama. Strašniji od svakog horora, avanturistički treš sa jezivim scenama usmrćivanja životinja, u kome glavna junakinja umesto da bude pojedena postaje centralni kult kanibalskog plemena. Mislim da samo deca iz moje škole znaju o čemu pričam, pošto me svi na pomen filma pogledaju onim začudjenim pogledom, kao kad umesto rajsfešlus kažem cibzar.

45. Supergirl

Super devojka u suknjici bori se sa silama mraka. Tako ću i ja kad porastem.

46. Ludo putovanje Bila i Teda

Avantura kroz istoriju pomoću vremenske mašine. Nervirao me Kianu, ali sam ipak gledala.

47. Šunka šunka

Prvo nam nisu dozvolili da iznajmimo ovaj omaž požudi, bili smo ispod crte prihvatljive zrelosti, ali naravno, radoznalost ne poznaje granice, ipak smo se dokopali kasete i zbunjeno piljili u odrasle radnje. Slično i sa

48. Niske strasti

49. Dan mrmota

Prvo smo čuli za frazu, a zatim i gledali na repeat, kao da smo u Danu mrmota.

50. Nije lako sa muškarcima

I na kraju, jedini domaći reprezent amerikana lifestyla, koji prevazilazi okvire, sjajna gluma, replike koje se i danas citiraju.

 

To bi bilo to od mene, očekujem u komentarima da date svoj doprinos, podsetimo se jos nekih filmova sa pocetka iz ovog perioda, koji su se gledali po nekoliko puta i koji su figurirali kao omiljeni po leksikonima.

Kiss

Please follow and like us:

1 2 3 10