November 2015 archive

Utisak nedelje

Proteklih dana sam bila potpuno iznenadjena koliki odijum je imao tekst o labudicama na svadbi. Zaista me zbunilo koliko je tema bila intrigantna ljudima, izgleda da svaki pomen bulevarskih motiva donosi citanost, i to dosta govori o interesovanjima u drustvu, da sam napisala tekst npr. “Igrala sam Zizelu u Narodnom pozoristu”, ili slicno, sto jeste itekako zanimljivo ali takodje i eticki skakljivo buduci da ni u nasem pozoristu ne cvetaju ruze pod cistotom umetnickog sunca, ne bih izazvala polemiku i citanost tolikih razmera. Bilo kako bilo, ja nastavljam sa svojom sarolikom svakodnevicom, radila sam sa fotografkinjom Tinom Maric na serijalu fotografija u kom se susrecu arhitektura Novog Beograda i plastika modernog plesa. Za sada su fotografije potpuno neobradjene, dajem vam nagovestaj neke buduce izlozbe. 

Prijatan vikend vam zelim uz moje predloge za citanje, gledanje…

  1. Definitivno jedan od boljih tekstova na temu uzasnog teroristickog napada u Parizu, inace sjajni Aleksej Kisjuhas, klik ovde.
  2. Pogledajte trejler za sjajno pozorisno ostvarenje u Mariboru, savremeni balet Per Gint, Edvarda Kluga.

3. Simpatican i koristan blog o blogovanju, klik

4. Deda Mraze, molim te donesi mi ove papuce!

5. Super tema, kakav li je seks u braku, i kao i uvek duhovita Kata Granata.

6. Volim, volim ovo doba godine i da trazim inspiraciju za uredjenje kuce i DIY projekte na temu zimskih carolija. Uvek inspirativne MajeZmaje

Uzivajte u vikendu!

Please like & share:

Sitni nestašluci i nežnost mojih dečaka

Sasvim običan dan kod nas uvek nadmaši očekivanja od običnosti. Taj dan započeli smo prvim časom logike za V, toliko sam se smejala da moram da podelim sa vama.

Tata:” Jel tako?”

V: (ćuti)

Tata: “Kaži tako je, tata je uvek u pravu.”

V: “Pa….”

Tata: “Ustvari sine, mama je u pravu. Znas, žene su uvek u pravu, to uvek treba da kažes ženama i kad nisu, tako one vole da misle, da su uvek u pravu. Razumeš?”

V: “Tata, pa ti si žena onda!”

Čist silogizam. Dobro je, zdravo razmišlja moj veliki mali.

Dan ide dalje, izvrteli smo naše žmurke u dvorištu, pucanje penala, prosipanje i sabiranje na hiljade lego kockica, čas matematike, čas nutricionizma (nemoževišeništaslatko), crtanje, zamišljanje šta bi on sve radio da je odrastao čovek ( gledao tv sa kauča, bio madjioničar, pa otišao do Ade Bojane), park, kafa i cedjeni ananas/pomorandža i sad, kako vec osnovni zakon majčinstva nalaze, deca su srećna kad je majka srećna, kako da udovoljim sebi i budem sama sa sobom na kratko, nego da im dopustim neku nedozvoljenu igru. Smislili su u trenutku sta će da rade, par dana pre dobili smo promotivni Paloma sensitive care paket, i samo su čekali kada će ga se dočepati. Osetili su pukotinu u mom nežnom srcu, i počeli po svom da se vladaju, da sam slučajno bila malo normalnija tog dana, verovatno im ne bih baš dozvolila takvo razbacivanje sa resursima, ali… I je svojim veštim ručicama istraživao teksturu ovog fensi toalet papira, i potencijal rasprostiranja jedne rolne, dok je V već kovao plan da napravi mrežu kobajagi lasersku, pa da se provlači sa uvek na igru spremnim Dučeom (dlakavo naše dete). Zatim su pokušali da mu naprave krevet, ali to nije bilo dovoljno izazovno. I konačno, V je napravio maskaradu, savršeni gradivni materijal za masku mumije konačno je u njegovim rukama! Bio je presrećan.

Koliko malo im je potrebno da naprave potpuni haos, ali i da se zabave. Volim kada se igraju zajedno, iako je I još mali, on upija sve fazone starijeg brata, kapira polako pravila, a V je ponekad tako zaštitnicki nastrojen prema malenom, brižan i čak nekad trpi i više nego što bi trebalo, naprimer kada ga u svom istraživanju uzročno posledičnih veza mlatne drvenom kockom u nos bez krajnje posledice- uzvratnog udarca. Svakako, inače volim Palomu, jer me na detinjstvo podseća, što znači da imam poverenja kada kažu da koriste isključivo prirodne materijale. Jer ježim se od slučajeva kada otvorim paket toaletnog papira a kuća zamiriše na jelkicu iz taksija. Uživajte u neobičnosti svakodnevice, u istraživačkim pohodima vaših maleckih, uzajamnim sitnim nežnostima, dopustite im pomalo divljanja, lakše se pripitomljavaju tako.


Ovaj post je nastao u saradnji sa brendom Paloma. Svaki sponzorisani post na ovom blogu je nastao nakon što sam se uverila u kvalitet proizvoda i/ili brenda, dakle, koji bih vam svakako preporučila.

Please like & share:

Igrala sam Labudovo jezero kod Severine na svadbi

Danima unazad nisam mogla da prestanem da se smejem. Od trenutka kada me je Jovanica zvala da me pita da li hoću da radim na svadbi Severine i Kebinog sina, preko proba, upoznavanja sa rediteljem čitavog eventa, avangardnog umetnika savremenog evropskog teatra Tomaža Pandura, pa sve do izlaska na podijum.

Nedelja je veče. Hladno, mirno i mračno je u parku dok šetam kuče, i prebiram po glavi da li sam sve pripreme obavila, mužu dala sve instrukcije za uspavljivanje dece,  spakovala radnu odeću, koktel haljinu, špic patike, štikle, šminku, šnalice, sve na š. Razmišljam o tome kako je kao i svako drugo normalno veče, a uopste nije, i kakav li tajni život imaju moji sugradjani koji se isto doimaju kao ja, kuda li idu nakon uobičajenih radnji. Idem sedmicom, dobro je, španac je došao, probijam se kroz novobeogradsku ledinu, prolazim kroz Savograd i stižem do Crown Plaze, odmah pored je glamurozna šatra ispred koje je parkiran okićeni stojadin, ok, ulazim.

“Dobro veče.” Obezbeđenje je na gotovs, neće da me puste, sumnjivo im da nisam neka novinarka kažu Kurira ili Informera. Pokazujem špic patike i puštaju me. Smejem se u sebi, jer i jesam ovde na neki način na novinarskom zadatku, samo što nisam od te vrste. Zapravo, moj poriv da budem na tom mestu jeste sasvim istraživacke prirode, oduvek sam volela socijalni avanturizam, da svaki milje osetim iznutra, a pogotovu što sam odmalena volela da budem kraljica treša. A ovaj event je prevazišao svaki treš, nadišao sve okvire uobičajenog tezgarenja nas umetnika. Idem uz stepenice gde su svi izvodjaci, osoblje, muzičari, ćao drugarice labudice, lagane su pripreme u toku, a iz sale se ori aplauz nakon numere iz mjuzikla koji su na bis odigrale kolege iz Pozorista na Terazijama.Šminka, frizura, odozdo se vec čuje spontani teški narodnjački program, čujem Dzej se na stolicu popeo, dok pripremamo perje za glavu. Severina je osmislila svoje venčanje kao pozorišnu predstavu post -postmodernog Balkana, gde se u šatri mešaju treska, sarma i opera, gde ispred plišanih kulisa defiluju narodnjaci dok nas ona posmatra sa velikog led ekrana, pošto se sve snima, realnije je od realnog. Ništa, malo se poremetio program, ne može ni veliki Tomaž Pandur da drži pod kontrolom naše narodnjake. Mada nisam sigurna da je bila baš toliko dobra žurka jer mislim da je ceo taj melting pot malo zbunio ljude, glamur, sarme, umetnički program, prase i cela pompa oko zabrane slikanja.

Spremamo se, oblacimo pačke, zagrevamo se, gosti koji nas vide su oduševljeni, hej pa to će im možda biti prvi put da vide balet posle obaveznog vaspitnog odlaska u pozorište iz davnih srednjoškolskih dana. Nista, idemo na nastup. Hladno je, šatra propusta promaju, hladnoća nas drži budnim, čekamo muziku, prolaze razni selebriti gosti, žele da nas vide. Ali ne, kaže Tomaž, vodi labudice gore, služe prase, ne moze prase i balet. Čekam i smejem se. U tom momentu sadržana je sva moralna dilema ovakvog tezgarenja. Ali hej, mi donosimo art u kič milje, dok ima toliko onih koji donose kič u naš umetnicki krug, tako da mi ipak imamo jedan prosvetiteljski zadatak, za razliku od ovih drugih primera i primeraka.

I evo ga, trenutak je naš, ide Čajkovski, šušte naše pačke, lupkaju špic patike. U tišini estrada posmatra balet, dok nas zadovoljno, ozareno, pomalo iskrivljeno Severinino lice posmatra sa velikog ekrana. A da, i mladoženja je tu. Samo beli, 2. čin, nipošto ne spominjati Crnog labuda, dalji zaplet u libretu sa preljubom nećemo ovog puta. Par labuđih zamaha, adagio, plava svetla, puno kamera i fotoaparata, svetlucanje šljokičavih toaleta gošći, svečano je u tom momentu, prase je već pojedeno. Kaze hvala, nakon toga aplauz, ne duboki već sasvim mali naklon publici, i nazad u odaje. Brzinom svetlosti skidam pačku, perje sa glave, već je ponoć, pretvoriću se u bundevu, navlačim koktel haljinu i štikle, kod Jovanice na uhu jedna mindjuša kod mene druga, silazimo među goste, čaša vina belog, minglujemo se kroz masu i političarski polusvet. Na ekranu snimak Kebe iz devedesetih kako poluartikulisano đuska i peva a pored njega sincic Igor. Ja sam onda otišla, a Brena je zapevala na podijumu i bila je žurka, kraljica jugoslovenskog folka je podigla masu, “sanjam da sam s tobom”, antologijska pesma i spot. Iz taksija trčim kod mojih dečaka. Mirno je, pas maše repom, svi spavaju. Život ide dalje, kupiću sebi nove čizme.

Please like & share:

#the52project 46/52

“A portrait of my children, once a week, every week, in 2015.”

  1. “Na kakav svet ste me to doneli?”
  2. “Budimo realni, zahtevajmo nemoguće”- grafit sa pariskih ulica revolucionarne ’68.
Please like & share:

Život van grada i jesenji kolač

Krenula sam sa V na pijacu po bundevu za kolač, mada sam od njega krila cinjenicu da ce u kolacu biti iste, i mic po mic nas dvoje zavrsismo u teskim mastarijama o zivotu na selu. Suska lisce pod nama, ja mu prepricavam svoja secanja na detalje iz detinjstva mog a i moje mame, posto se zivot tamo negde u ravnom Banatu nije mnogo menjao, i poneseni carolijama jeseni razvijamo film o voznji bicikla po atarima, skupljanju sipka, kuvanju pekmeza, debelim dunjama pod kojima se najlepse spava, sve moguce stereotipe smo uspeli da uvezemo u pricu.

Posto vec dugo u nasoj siroj porodici postoji ideja o mestu za beg od jednolicnog zivota i strogo kontrolisane decije igre, dosli smo do zakljucka da ne smemo vise cekati, i da je pravi cas za zapocinjanje velikog projekta vikendice. Ili mozda ne samo vikendice? Dugo sam se bavila istrazivanjem raznih iskustava po forumima i blogovima drugih ljudi, koji su odlucili da naprave taj iskorak i odu iz grada u selo. Nasuprot vecinskom trendu dolaska mladih u gradove, postoji ovaj drugi, novi trend savremenih hipika/hipstera koji su odlucili da menjaju svoj relativno stabilni gradski zivot za avanturu gradnje samoodrzivog imanja negde u teskoj ili pak manje teskoj divljini. Zanimljiv forum na ovu temu sa puno korisnih informacija mozete procitati ovde, a kako se kraj ove teme zavrsava u idilicnim zakljuccima, nije me mrzelo da kopam kako se prica nastavila, jer je glavna akterka vodila interesantan blog o njihovom preseljenju na selo, u totalno amiskom fazonu, off-grid sa sve rucnom masinom za ves, fotografije mozete videti ovde i ovde. Uglavnom, saznala sam da su od prvog poleta i ambicije, nakom dve godine ipak poklekli i vratili se nazad u grad, ipak takav projekat nije uopste naivan.

Skapirala sam da ljudi prilaze tom odlasku na selo na razlicitim nivoima, od onih sa freelance zanimanjima kojima izmestanje ne remeti profesionalno/finansijsku koncepciju i koji se odvaze na gajenje poneke biljcice u svojoj basti, preko onih koji ozbiljnije prilaze zemlji, biljkama, sade neku kulturu ciji visak nameravaju da unovce, do onih najambicioznijih koji rade na stvaranju celokupnog seoskog domacinstva sa zivotinjama sa kojima tvore celinu ekoloskog pristupa poljoprivredi.

Postoji mnogo razlicitih pristupa savremenom imanju, ali svakako meni je bio nazanimljiviji princip Biodinamicke poljoprivrede koji je baziran na holistickom, dakle celovitom razumevanju procesa unautar imanja, gde se medjusobno prozimaju “zivotna snaga”, biljke, tlo, minerali, i zivotinje, a koju je postavio Rudolf Stajner u prvoj polovini 20. veka. Na takvim farmama od posebe vaznosti je samoodrzivost, medjuzavisnost i harmonija, gde se zapravo proizvodi kao pre stotinu godina, i gde sve potice sa jednog istog imanja, zivotinje se hrane iskljucivo hranom proizvedenom u ovom zatvorenom krugu, biljkama koje se gaje na iskljucivo prirodan nacin, a uz pomoc Mesecevog kalendara. Ukoliko vam je tema zanimljiva preporucujem klik ovde, buduci da se na ovoj farmi odrzavaju i edukativni seminari na ovu temu.Takodje, na istom principu funkcionise i farma nadomak Vrsca, pogledajte kratki video ovde. Opsirniji i zaista informativan video, emisiju Na rubu znanosti na ovu temu pogledajte ovde. Ja sam imala srece da posetim jednu ovakvu farmu, naime, bivsi profesor muzike iz detinjstva mog K koji je osnovao farmu Neven na Meljaku, gde se bave proizvodnjom, muzikom, decom cija brojnost varira, jer imaju cini mi se sestoro svoje i plus jos po koje dete sto im se pridruzi u zivotu i radu. Izuzetno je zivahno na tom imanju, i pored proizvodnje hrane kao takve, oni proizvode i najlepski vocni hleb sa heljdom i slicne delicije koje se mogu kupiti ponekim prodavnicama u Beogradu. Inace, oni su i rodonacelnici Valdorfske pedagogije u Srbiji, koja je takodje inkorporiranu u zivot imanja, ali o tome neki drui put. Procitajte vise o njima ovde.

E sad, ima dosta imanja koja prihoduju od turisticke ponude, mislim da tu prednjace salasi, ne mislim na one komercijalne, vec na one prave, gde ljudi inace zive i uz najavu primaju goste, prave razlicite radionice i tome slicno, kombinuju osnovnu proizvodnju sa usluznom. Meni se mnogo dopao koncept Nananinog salasa, i to je sledeca destinacija koju posecujem, procitajte vise u tekstu ovde. Zanimljiv je i projekat baziran na Permakulturi, koju pokusavaju da primene ljudi u okolini Pozarevca, u specificno dizajniranom naselju, vise na temu ovde. Jako lepo arhitektonsko resenje na ovu temu pogledajte ovde, u pitanju je kuca  u naselju Divcibare.

Zasto vam sve ovo pricam? Mislim ljudi koji su se odlucili na ovakav korak izuzetno vredni. Zamisljam kako bismo mi prosli, jer cesto razmisljam koja bi to druga kancelarija umesto baletske sale bila moguce moje novo radno mesto. I uvek kazem, polje. Ok, ja sanjam o maslinjacina, poljima lavande, ali volela bih i Banat, a i Sumadiju. Kako bi izgledao moj dan? Svakako ne bih mogla da i dalje budem balerina a da zivim na takvoj udaljenosti od pozorista, ali mozda kad zavrsim sa igranjem zelim da budem na imanju. Volim fizicki rad, ali volim i stikle da nosim. Volim svez vazduh i organsku hranu, ali volim i kaput da obucem i setam gradskim ulicama. Da li biti vikendas na selu, ili u gradu?

Zamisljam svoju decu kako zive slobodna van ogradjenih igralista, ali nakon iscitavanja raznih foruma, shvatam da deca brzo porastu i da oni zele aktivnosti, skole, grad, ali ok, ja i ne bih otisla dalje od pedesetak kilometara od Beograda. Ja bih se zaustavila na manjoj basti i radila kao freelance fotograf, blogerka, pisac ili kopirajerka, mozda drzala casove baleta za ono malo dece sto zivi na selu, ne bih imala zivotinje, jer bi me to drzalo vezanom za zemlju, ipak volim da odem na par dana nekuda, obavezno bih imala bazen, jer opsesivno volim bazen, za srecu i trening i opustanje nakon kosidbe, deca bi svakako isla u skolu, ali bih im ja nadogradjivala gradivo, sto cu svakako morati, koliko cujem iz iskustva drugih roditelja cak iz “najboljih” skola u gradu.

Svakako cemo biti vikendasi na selu za prvo vreme, trenutno smo u potrazi za placem, a montaznu kucu cemo poruciti od ove firme, jer su mi se cini da su najozboljniji i dovoljno savremeni za nase potrebe.

Da li vi znate neke slicne primere? Da li ste razmisljali na temu? Slobodno u komentarima doprinesite temi sa svojim vidjenjem odlaska na selo!

Uglavnom, od celog sna na temu sela, dok je realizacija jos daleko, meni je jedino preostalo da mi kuca zamirise na jesen, na kolac sa bundevom, totalno genijalni, mokri, skoro pa zdravi ugodjaj.

Potrebno je:

– 120 grama putera

-170 grama secera

-3 jajeta

-250 grama brasna

-125 grama mlevenog oraha

– 300 ml ili jedna i po solja izblendane bundeve ili jabuke

– kasicica sode bikarbone

-kasicica praska za pecivo

-pola kasicice soli

-dve kasicice cimeta

-jedna kasicica vanile ekstrakta

-pola kasicice djumbira

-200ml mleka sa par kapi limuna koje je odstajalo tako 5 minuta

Zagrejte rernu na 180 stepeni. Miksajte puter sa secerom, zatim dodajte jaja i blendanu bundevu i vanilin ekstrakt. Prosejte brasno, orahe, sodu bikarbonu, prasak za pecivo i zacine i promesajte. Polovinu suve smese pomesajte sa jajima i bundevom, a drugu polovinu sa mlekom i limunom. Na kraju sjedinite masu, sipajte u namasceni i pobrasnjaveni kalup i pecite oko 25 minuta. Pospite prah secerom i posluzite sa hladnim mlekom, bar ja tako. Prijatno!

 

Please like & share:

Utisak nedelje

Olala, ponovo sam se ulogovala. Dani totalno proste reprodukcije svakodnevnog zivota su ,nadam se, zavrseni za mene. To su oni dani kada se prosto nista ne bi promenilo i da se nisu dogodili, a gadljiva sam na takve. Upala sam u jednu opasnu matricu zivota u kojem su date okolnosti bile ispred bilo kakve inspiracije, transformaciju postojeceg i nedostatka virtuelnog zivota, sto mnogi trde da je jedini ispravan, kada pricas samo sa fizicki prisutnima, medjutim ja sam ipak vise raspolozena za mogucnost komunikacije sa potpunim neznancima na netu. Sumnjam da je to pocelo onog dana kada sam prefarbala svoju blajh plavu, i kada sam se vratila medju pristojne plavuse. Nizali su se maleri, od razboljevanja mojih decaka, slucajnim brisanjem nekih super fotki, jednog izleta sa problemom nestanka struje u kolima, zatim pucanjem gume, strasnom glavoboljom i na kraju uzasnom mucninom od krivina i nesrecnim senaestomesecnjakom u kolima, a da, i vrhunac malera, jednog dana kada sam se vratila od zubara moji decki su me sacekali sa iskazom: “Nemamao vise televizor.”. Maleni I je nekako uspeo da obori nas super dobri i dugo zeljeni TV i sada imamo konceptualnu umetnost umesto obicnog dosadnog programa.

 

Bilo je i super momenata kao sto je dogovor sa jednom fotografkinjom za njen koncept spoja staticnosti arhitekture i plesne dinamike, romantizovani dozivljaji jeseni u seoskom okruzenju, kao i najava nove predstave na repertoaru Narodnog pozorista gde ce biti predstavljeni mladi koreografi, i to ce biti ovaj put Milica Jevic, aktivna buduca mama, sa koncept baletskom predstavom po motivima Kafkinog “Procesa”, u kojem treba da zaigram sa super ekipom, o cemu cete naknadno citati. Uglavnom, evo nekih linkova koji su uspeli da me zabave proteklih dana, uzivajte!

  1. Nisam ostala imuna na hajp oko “Tonus” hleba. Zanimljiv raplet kod Amitz Dulnikera
  2. Naravno, neizbezna tema Zorannah na Sajmu knjiga odlicno analizirana u tekstu ovde
  3. Nikad dosta toplih prica i sjajnih recepata na blogu Hleb i lale
  4. Potpuno sumanuti modni video za Anu Ljubinkovic na ovogodisnjem beogradskom Fasion Weeku, autori Maja Uzelac i Miroslav Ničić
  5. Ne mogu da prestanem da mastam o savremenoj brvnari gde bih provodila dobar deo godine
  6. Poslusajte kako more moze da svira ovde
Please like & share: