December 2015 archive

Kuglice od samo dva sastojka

Okej, sad je već krajnje vreme za kolače! Ako žurite u goste ili vam se neko najavio a u haosu priprema niste uspeli da napravite svoje daleko čuvene torte i kolače, dajem vam ideju. Mi smo već slistili original Saher tortu koju nam je donela iz Beča mama od mog K, najviše volim da doručkujem tortu direkt iz frižidera, ili iz ove divne drvene kutije da je samo malo poravnavam. Pošto nam hitno treba još slatkiša, odlučila sam da dopravim kontigent ovih super brzih trufli.

Tajnu mi je otkrila koleginica, inače sjajna balerina, koju sam inače spominjala u ovom postu, koji je btw, bio drugi po čitanosti u ovoj godini, bio joj je rodjendan pa nam je donela nesvakinašnje posluženje. Kuglice od samo dva sastojka! U pitanju je samleveni keks Oreo, pomešan sa malo putera, koji ja inače ne volim ali kad mu se totalno promeni struktura postaje fantastičan zalogajčić. Inače na Pintrestu ima puno ovakvih recepata ali svi koriste sir, i to mi se nije svidelo, nego baš puter radi pravu stvar.

Znači, potrebno vam je:

dva pakovanja Oreo keksa, original ukus i

70 grama putera na kockice isečenog

Izblendijte keks sa puterom. Ukoliko je potrebno dodajte par kapi mleka na dlanove da biste lakše radili sa masom. Formirajte kuglice iz stavite u zamrzivač na 15 minuta. Izvadite, ukrasite po želji, stavite u frižider na sat vremena i prepustite se uživanju.

Po želji ga možete preliti belom glazurom, umočiti u topljenu čokoladu, uvaljati u mrvljene pistaće, ima bezbroj mogućnosti.

Uživajte u ovoj magičnoj večeri, kiss!

 

Please like & share:

Deda Mraz je u Narodnom pozorištu

Ponekad je tako dobro biti član Narodnog pozorišta! Posebno kada su praznici ova naša druga kuća blista. Prvo je bila sjajna opuštena improvizovana žurka za decu u baletskoj sali gde su se maskirana deca sjajno zabavljala uz muziku i balone a posebno zabavno je bilo to što je veći broj dečaka došao sa mačem i plaštom. Bravo za sindikat koji nam je organizaovao ovako lepo druženje!

Nakon par dana održan je Novogodišnji koncert za decu u kom su učestvovali orkestar, solisti Opere Narodnog pozorišta i hor Horoslavci. Predivno osmišljen dogadjaj za decu i roditelje, puno duhovitosti i prelepih dečijih pesama. Obavezno dovedite svoje dete na sledeće izvodjenje koje će se održati 4. januara. Pogledajte kratki video!

Please like & share:

Želite veliku jelku? Trebaju vam samo tri girlande

Ulazimo u sam finiš godine, pripreme u mojoj kući su u punom jeku, obožavala sam kićenje kad sam bila dete, onda sam mrzela kićenje kad više nisam bila dete, sada sam sa svojom decom ponovo odlepila za euforičnim procesom transformcije života u kući u festival lampiona, zvončića i kolača. Radujem se, a ne prećutkujem da je većim delom praznovanje konzumeristički raj i pakao, i trudm se da veći deo čarolije postignemo principom uradi sam. Tako svake godine naše prašnjave girlande i ukrase dovlačimo iz podruma, i uvek na sasvim novi način osmišljavamo dekoracije. Ovaj put smo zamislili da pokačimo girlande u obliku jelke, i prvi pokušaj je bio blagi očaj, ali onda je došao moj super prijatelj Deki i rešio problem u dva poteza, pored toga što je sjajan igrač, on ima izrazitu crtu talenta za primenjenu umetnost. Uglavnom, sve što vam je potrebno da biste pomoću tri girlande postigli efekat velike jelke jeste da zakucate par pribadača za zid ili kakav drveni ram npr. od prozora i da girlandu zakačite u sredinu i da prirodan pad iskoristite za efekat grananja šumskih jelki, prikačite krajeve, stavite svelucave svećice u cik cak maniru, okitite i voila!

Pošto je praznična atmosfera meni ludo inspirativna, odlučila sam da vas častim sa postovima na temu, te vas pozivam da pratite, svaki dan ću postovati o kolačima, planovima vezanim za ovaj blog, ideje za dekoraciju, o dešavanjima na kojima smo bili a koji će biti ponovljena u januaru, sve u svemu puno lepih postova u narednim danima swanlakeact5 za vas!

Please like & share:

Utisak nedelje

Evo godina se bliži kraju, masa se uzmuvala po gradu, lampice podigle platežnu moć gradjana, ulazimo u sferu nadanja u neki bolji, obećani život, bar sudeći po najavama naših vlastodržaca. Zato sam vam pripremila zanimljive linkove koje bude neke nade za novi svet, uprkos našoj političkoj realnosti, plus još neke simpatične stvari. Ja sam se u medjuvremenu navukla na twitter, zapratila neke duhovite ljude, tako da u buduće možete da me pratite i na toj društvenoj mreži, pod nalogom @swanlakeact5. Da predjemo odmah na stvar, evo moje liste linkova koje sam vam spremila za pretpraznicne dane, uživajte

  1. Da pocnemo sa dekoracijama, ukoliko jos uvek niste osmislili kako da okitite svoje domove, obavezno klik na Pintrest board Brittani Jepsen koja vodi blog The house that Lars built, obozavam ovu kreativnu zenu 
  2.  Zanimljiv tekst o savremenim etičkim trendovima koje uzimamo zdravo za gotovo, a u stvari govore u prilog tome da se stvari ipak mogu razvijati u nekom ok pravcu
  3. 3.Ima li nade u politički život u Srbiji, na temu Levice pročitajte ovde
  4. Neke sjajne žene o kojima nismo čuli, klik
  5. Odličan izum koji može očistiti mora, okeane, reke, jezera…
  6. U slučaju da još uvek niste ispratili ovu youtube senzaciju, slatkogorki Zvoganj
  7. Sasvim sladak i duhoviti video na temu Instagram muževa, glavnih asistenata  mnogih uspešnih umentnica ove društvene mreže
Please like & share:

VLOG sa premijere Kopelije

Prethodne večeri bila sam na premijeri baleta Kopelija u Narodnom Pozorištu. Pripremila sam za vas kolaž interesantnih momenata sa predstave.

Libreto je nastao na osnovu dve Hofmanove priče, muziku je napisao Leo Delib, a balet je prvi put izveden davne 1870. godine u Parizu. Kasnije je Marijus Petipa obradio ovo delo, i kao većinu klasičnih baleta, mi danas gledamo verzije koje potiču od njegove interpretacije.

Priča o Doktoru Kopelijusu kao ekscentričnom izumitelju i njegovim mehaničkim lutkama započinje na trgu nekog srednjeevropskog gradića, a u cenru zbivanja su mladi par Svanilda i Franc, koji se vole, zatim plešu sa svojim sugradjanima i uživaju u festivalskoj atmosferi, idilu im jedino kvari Kopelija, lepo biće sa baklona na koju je Svanilda ljubomorna. Zatim se Kopelijus pojavljuje, kao stereotipni ludi naučnik, gundjalo, i deca ga obaraju i u tom on gubi ključ od svoje misteriozne radionice. Svanilda i njene drugarice pronalaze ključ, i upadaju u društvo mehaničkih lutaka. Kopelijus ih rasteruje a pronalazi još jednog slepog putnika u radionici, Franca, kog opija, želeći da mu uzme dušu nebili je udahnuo svojoj najdražoj lutki, Kopeliji. Sakrivena iza zavese, Svanilda odlučuje da se poigra sa osećanjima starog Kopelijusa, i preoblači se u lutku, bacajući ga u nevericu i čineći ga ludim od sreće, lutka je oživela ali sve je otišlo predaleko, bržebolje budi svoga Franca i oni beže, a Kopelijus ostaje razočaran jer mu je ostala samo šuplja lutka, bez duše, bez plesa. Opet na trgu slavlje, ovaj put svadbeno, Svanilda i Franc slave ljubav, stari Kopelijus oprašta mladima i sve se završava u veselju.

E sad, kratko ću izneti svoj utisak o našoj izvedbi ove predstave. Sveukupno kada se sagleda ovo baletsko veče prvenstveno se nameće pitanje o izboru ovog baleta, kao trećeg u nizu naslova koji prvenstveno treba da privuče najmladju publiku, nakon Petra Pana i Krcka Oraščića. Da li je izbor direkcije u tom pravcu posledica pretpostavke da odrasli sve redje dolaze u pozorište, pa ono makar da zbog dece treba ići u na balet, i u tom smislu treba obrazovati nove generacije koje će stasati za dvadesetak godina kada ćemo možda biti u mogućnosti da im ponudimo nešto ozbiljnije repertoarski? Ili nećemo imati, sudeći po trendu kulturne politike ove zemlje, koja hrli u propast, u kontekstu smanjenja sredstava na svim nivoima, do smanjenja broja zaposlenih, čini se da smo primorani da igramo balete nešto lakšeg sadržaja koji su potencijalno koliko-toliko naplativi, jer u suprotnom Državu nije briga za nas, za vas, draga publiko, vi koji možda očekujete neke kvalitetnije, ozbiljnije produkcije značajnih korografa današnjice, bilo klasične ili savremene scene. Mislim, nemam ja ništa protiv dečijih predstava, samo ne mislim da je to ono najbolje što možete da dobijete od naše umetnosti.

Ili možda ovaj trend direkcija koristi kao polje za pripremanje nove generacije Prvaka, po nekoj logici da se mladi dokažu u “dečijim baletima”, jer postojeća garda je u izrazito zrelom baletskom dobu, ne računajući Bojanu Žegarac, koja je trenutno čeka bebu, pitam se, pitam?

Što se tiče same koreografsko/režijske postavke Ljubinke i Petra Dobrijevića, koreografski veoma pismeno rešenje, ali smatram da se previše ostalo u formi jedne prigodne školske predstave, bez ikakvih intervencija u tumačenju libreta, sve je previše jednoznačno, iako priča o zameni identiteta, lutkama i ulivanju duše i sposobnosti za ples, otvara nebrojene mogućnosti za savremena čitanja a koja bi odraslima dala neku drugu dimenziju za gledanje ove predstave dok deca mogu neometano da uživaju u muzici i lutkama. Čak i da se nije pristupilo nekoj nadgradnji, ostaje utisak pomalo suvoparno ispričane priče, najviše u pogledu mizanscena i glavnih protagonista, pogotovu u prvom činu, dok je drugi čin mnogo maštovitije rešen. Scenografija Miraša Vuksanovića je u ovoj produkciji dala upečatljivost i celom delu dala jednu dimenziju više, iako je prostor inače male scene za odigravanje baletskih predstava još dodatno smanjen, pa je posebno u trećem činu sve delovalo pomalo skučeno. Kostimi su ispratili osnovnu notu ovog komičnog baleta, mada je autorka Katarina Grčić Nikolić mogla biti i malo slobodnija sa bojama i paternima, ali me potpuno oduševila kostomom lutke Kopelije. Ono što je posebno bitno pohvaliti u ovom izvodjenju jeste uvežbanost ansambla i demi solista, i iznenadjujuće, za naše pojmove, kvalitetne igrače muškog ansambla. Sveukupno raspoloženje na sceni je bilo zadivljujuće poletno, a posebnost i specifičnost plesnog izraza Dejana Kolarova u ulozi Kopelijusa je isijavala uprkos silnim slojevima kostima, maske i zahtevane stereotipne pantomime karakteristične za komične karaktere klasičnog baleta. Protagonisti Ana Pavlocić kao Svanilda i Jovan Veselinović kao Franc se baš i nisu uklopili u ovu predstavu. Smatram da je Ana Pavlović kao dokazana umetnica trebala ipak da se drži podalje od izazova Svanilde, jer je ipak u nekim zrelim umetničkim godinama i totalni je fail nameštati šarm šesnaestogodišnjakinje i prenaglašavati manir ljupkost u tim godinama. Mi treba još da je pogledamo u nekim ozbiljnijim dramskim ulogama poput Karenjine a ne da osećamo blagu neprijatnost što nosi roza mašnice. Pitanje sa početka ovog teksta a na temu nove generacije koja treba da stasa na ovakvim ulogama se produbljuje, i dolazi do konačnice, zašto nismo u prvoj podeli gledali nove nade beogradskog Baleta? Zašto su te devojčice u kojima se vidi talenat ostavljene da zaigraju kao treća i četvrta podela? Ne vidim razloga za neki strah da bi se mogao narušiti “nivo” izvodjenja koreografije, mladim treba pristupiti otvoreno i “baciti ih u vatru”, sigurna sam da bi se za ovih šest meseci, koliko je bilo radjeno na Kopeliji, navežbali i sasvim prosečni igrači, a kamoli talentovani mladi ljudi, kao što su Tatjana Tatić, Teodora Spasić i nešto iskusniji Igor Pastor, koji stoje u redu za neko sledeće izvodjenje. Ili što da ne, još novih imena bih mogla da zamislim u naslovnim ulogama. Jovan Veselinović sa druge strane, nema još uvek taj problem vremešnosti, ali je bio neubedljiv, blede pojave, a za ulogu Franca je potreban smisao za humor i opet taj šarm ljudskog bića, a ne distanciranost njegovih prinčeva.

Sve u svemu, možete bez većih sumnji doći i pogledati ovu predstavu sasvim solidne produkcije, i ono što je posebo važno a nisam spomenula je muzika, koja je izuzetno šarmantno napisana, i dosta dobro odsvirana od strane Orkestra Narodnog Pozorišta, pod palicom Djordja Pavlovića. Dobrodošli u Narodno Pozorište!

 

Please like & share:

Sve što treba da znate o Lagotto Romagnolu

Osećam se potpunom kad idem ulicom, a jedan sinčić mi u ruci, drugi me za ruku drži, a na povocu Duče, prolaznici kažu “Svaka čast, gospodjo!”. Pre neko veče dok smo čekali da V završi gimnastiku, imali smo susret treće vrste sa nadobudnim domarom jedne beogradske škole koji je svom silinom želeo da nam zabrani uvodjenje psa u krug skole. Padale su pretnje, stiglo mu je i pojačanje, iako je pas bio miran i vezan, a sve se završilo njihohovim zahtevom da se onda iselimo u Ameriku ako nam je normalno da pas čeka decu ispred škole. A ja zaista ne mogu da pojmim odrastanje dece van društva pasa, tih divnih stvorenja koja uvek pružaju bezuslovnu ljubav.

Želim da vam predstavim Lagotto Romagnolo pasminu, koja je koliko mi se čini, postala poprilično popularna na beogradskim ulicama. Kada je V još bio beba shvatili smo da nam fali pas, i počeli smo sa istraživanjima koji bi nam pas odgovarao. Da bude miroljubiv, jer ne smem sebi dozvoliti da u parku brinem za bezbednost dece dok se pomahnitali mužjaci mlate, da se ne linja, da se ne mora češljati, i da bude neke srednje velicine, i da bude dobar drug sa decom. I onda smo otkrili postojanje tartufarskog psa, Lagotto Romagnolla. Ej, a još je specializovan za traženje tog gljivarskog zlata!

Lagotto Romagnollo je stara italijanska rasa za koju se zna još od renesanse, pojavljuje se i na slici Andrea Mantegna, i kako samo ime govori, u pitanju je Romanjolski jezerski pas (lago- jezero). Služio je kao lovački pas u močvarnim delovima severne Italije, i veruje se da je od ove rase kasnije nastao i rertiver i pudla. Kasnije, kada je taj predeo bio isušen, zbog istančanog njuha pokazali su se kao idealni pronalazači tartufa.

Stigao je u naš dom pre nego što je napunio dva meseca, mali i čupav, V je prvo izlečenje od uverenja da je jedini na svetu doživeo upravo sa njim, nije bilo lako, grizao i skakao i od pocetka bio lud, energičan psić. Dali smo mu kontroverzno ime, kao glasni anti-fašisti, nazvali smo ga Duče, u prevodu vodja, kao ironiju na temu ko je glavni u našem čoporu, i svakako kao šalu na prvu asocijaciju- Musolinija kog su tako zvali. Dugo mu je trebalo da nauci da obavlja nuždu napolju, a u isto vreme i V je izlazio iz pelena, ja nisam ispuštala asepsol iz ruku, išla za jednim, za drugim, prsla sam bila, pogotovu jednog dana kada su obojica istovremeno pravila haos, kuče po tepihu, a V se popeo na krevet i zabavno mu, pravi baricu i smeje se.

Kad je taj monsunski period prošao, bacila sam se na dresuru, osnovnu i tartufarsku. Pogledala sam silne epizode Cezara Milana, nabavila tartufsko aromatizovano ulje, koje inače smrdi kao nafta, mazala loptice i bacala mu, on donosio. Zatim sakrivala te loptice, on ih pronalazio. Sledeći nivo bilo je zakopavanje namirisanih predmeta i učenje da ih ne sme progutati. Ok, nagrada u ruci, i cim iskopa “tartuf”, odmah komanda “pusti” i nagrada u vidu nekog finog mesnog delicija. Sledeći nivo je zakopavanje “tartufa”  na nekom nepoznatom terenu, a zatim takozvano “slamanje nosa”, odlazak u pravi lov sa nekim kučetom koji zna šta radi, da vas pas moze da prekopira ponašanje i počne samostalno da radi, da ide isključivo za mirisom tartufa, bez mešanja vašeg mirisa. Ok, taj deo nas tek čeka, jer se u medjuvremenu rodio I, trening je pao u senku, ali svakako planiramo da radimo na tome, jer ima li vece sreće od odlaska u sumu sa decom u potragu za skrivenim blagom? Postoje pobrojane lokacije gde se pronalaze tartufi ovde, a svakoko je preporučljivo da se prethodno registrujete kao član društva Tarufara.

Zašto je taj element značajan za razumevanje ove rase? Lagotto je rasa izrazito privržena svom vlasniku, što je ponekad i pomalo naporno, jer taj pas je uvek uz vas. Uvek spreman da radi. Nezainteresovan za druge pse, uglavnom. Osim ako nije ženka. Zato su ovi  psi idealni tartufari, jer za razliku od drugih lovačkih pasa, oni nikada ne idu za mirisom drugih životinja, i izrazito su posvećeni zadatku potrage, potpuno ludi da rade sa svojim vlasnikom. U našem slučaju to znači da u parku ne odustaje dok ne pronadje baš onu šišarku koju sam mu bacila. Dakle, tek sam sa ovim psom upotpunosti shvatila šta znači radni pas. Suluda posvećenost zadatku, asocijalnost, i entuzijazam za akcijom. On laje na semafor, pošto ne može da čeka. On ne podnosi da sedi u kafiću. Evo i sada dok kucam po tastaturi, mi njuškom ruku skida, u fazonu, šta sediš, akcija, svet je pun izazova! Stalno čeka na moju akciju, i reakciju, osim, ponavljam kada je neka izazovna ženka prisutna. Onda je pravi Italijan. Uporan, ali nežan. Čak i kada ga ženka odbija, on se muva oko nje i izvodi je u šetnju, priča joj o zvezdama, ume da bude romantik. U kući leži na sred puta da ga uvek primetimo i preskočimo. Ponekad napravi pičvajz u kući ako je predugo sam i slobodan da nadje djubre. Voli da se izlaje kad se sretne sa nekim rodjakom. U razgovorima sa drugim vlasnicima Lagotta, skapirala sam da se dele u dve podgrupe: sramežljivci/ nepoverljivci i ludaci sa ogromnom količinom energije. Moj spada u ovu drugu grupu. Ukoliko slučajno pomazite mog psa, on ce osetiti toplinu vašeg srca, i traziće da ga zauvek mazite, čak i kad prestanete on će vas podsetiti i njuškom vam ponovo nabaciti ruku na sebe. Sa decom je izuzetan drug, i ukoliko čuje da se naša igra rasplamsava, čak i samo malo više cike u kuci za njega znači da treba da dotrči u punoj brzini sa loptom u zubima. A kako tek igra žmurke! U kući ponekad nastaje pravi haos sa loptama raznih veličina, ali on je srce, uvek je spreman da da svoju loptu ili igračku, i ne uzima one koje su samo dečje. Ok, lovi trenutak kada ne gledam da mazne braon medu, na njega ima pik.

Najteži momenat sa Dučeom bio je pre par meseci kada smo shvatili da ipak nije samo prehladjen i da ne povraća tek onako, što jeste neka karaktereistika ove rase, da su malo osetljiviji sa želucem, već da je dobio upalu jetre. Jedan veterinar, drugi, dani idu, njemu je sve lošije, infuzija. Shvatila sam da je nešto ozbiljno kada sam ga nosila u rukama na treći sprat, i dok je stajao tako smanjen od bolesti, i sav nekako kao zgužvana plišana igračka, pozvala sam ga k sebi a on nije hteo da mi pridje, neki čudan alarm me je uputio na hitno celokupno ispitivanje, kada smo i shvatili da je mogao da ode. Srecom sve se dobro završilo i hvala Vladi Terzinu na posvećenosti i stručnosti.

Potrebno je sa njima biti izuzetno oprezan što se tiče mažnjavanja ostataka hrane po parku, ulici, jer njihov izuzetan njuh im ponekad pomuti um, kad su na tragu, komande padaju u vodu. Kad spomenuh vodu, još jedna karakteristika, budući da su vodeni psi, čim se nadje u blizini bilo kakve barice, fontane, reke, mora on je brži od mojih misli i već se okupao, protresao i obrisao o mene, on ne pita za dopuštenje i ni za celziuse, jer ima troslojnu dlaku, krzno, koje ga dosta dobro čuva, ali treba biti na oprezu, umeju se prehladiti. Sve pobrojane zabave sa njim su najlepši trenuci kada smo svi zajedno, u prirodi, šumi ili na reci, moru, a dovoljno je i samo da svi zajedno odemo u park u šetnju. Naravno, život sa psom za decu ima pored svog zabavnog elementa i izuzetan značaj po pitanju shvatanja obaveza, V je već neko vreme dovoljno veliki i odgovoran da ga prošeta u dvorištu, da u baca lopticu, da ga izgrdi kad skoci u malu fontanu sa ustajalom vodom, za osnovne komande i da ga nahrani, pošalje na mesto kada je dosadan. Maleni I je od rodjenja pored njega i čim je počeo da puzi bio je fasciniran našim dragim dlakavim bicem i voli ga beskrajno, sad ga već i zove kao mi Duuuuč.

Ukoliko razmišljate o tome da nabavite psa, imate moju preporuku za ovu rasu, ali i jedan savet. Svakako ukoliko možete da birate štene izaberite neko najaktivnije, kočopernije, kako bih rekla, najbezobraznije štene, jer često nailazim na stidljive Lagotte. Sigurno da je ljudski faktor prisutan, ali po prirodi često umeju da budu nepoverljivi. Svakako, imajte na umu i to da su to radni psi, i uprkos njihovoj veličini, potrebno je dosta istrčavanja, rada, i nekih izazova, jer su izuzetno energični i ukoliko nisu iskorišćeni njihova privrženost postaje naporna. Dobro pogledajte rodovnike, jer ih nije bilo puno u Srbiji, pa nije nemoguće da su u daljem kolenu rodjaci, što može da dovede do nekih problema. I još jedna napomena, ovi psi se ne češljaju, ali moraju se redovno šišati, jer se u suprotnom dlaka može ućebati, potrebno ih je odvesti na skraćivanje dlake svaka tri meseca. Ukoliko ste se odlučili za jednog malog Lagottića, samo napred, zaista su nezamenjivi kompanjoni.

 

 

 

 

Please like & share: