January 2016 archive

10 trikova za fotografisanje dece iz mog iskustva

Oduvek sam volela da fotografišem, ali nikad nisam to nešto preozbiljno shvatala, želela sam jednostavno da se igram, pogotovu od kada imam svoju decu, obožavam da neko vreme provedem sa aparatom u rukama, iz nepoznatog razloga su obojica zadovoljni kada je aparat u igri. Svakako, bolje fotografije nastaju kada ste u treningu, kada gotovo svakodnevno fotografišete, prosto vežba čini da bolje kadrirate a i deca ne doživljavaju aparat kao nešto specijalno, pa su samim tim opuštenija i spremnija na sradnju. E sad, budući da su danas svi fokusirani na fotkanje i šerovanje, verovatno ste došli i sami do nekih zaključaka, ali opet možda i niste. Pokušaću da vam prenesem svoje iskustvo i ilustrujem poentu fotografijama.

1. Fokus

Da bi se postigao dobar portret deteta, potrebno je predstaviti ih u svoj lepoti njihovog sveta i karaktera. Polako uronite u njihovo okruženje, spustite se nisko, poslušajte šta danas imaju da vam kažu. Pogledajte boje i svetlo u prostoru, pokušajte da pronadjete neki zanimljiv kadar, pratite dinamiku deteta, njegovu pažnju. Prenesite atmosferu iznutra, iz situacije, pokušajte da izvučete iz fotografije više od poziranja i selfija sa detetom kada vam se učini da je zgodno uslikati. Prepustite se igri i ne zaustavljajte se nakon deset fotografija u istoj situaciji, vežbajte i analizirajte dobijeni rezultat. Razmišljajte unapred kuda se dete kreće i pokušajte da zamislite kadar. Ponekad ne zaboravite i na sebe, ubacite se u kadar, tajmer je jedna od mojih omiljenih funkcija, a što da ne i selfi kamera na telefonu, samo budite opušteni i istražujte. Znači, želimo od fotografije otisak trenutka u kom je dete neponovljivo živelo svoje detinjstvo, malu priču iz njegove perspektive, želimo da vidimo šta je u fokusu te situacije.

2. Pozadina

Da se ne bi izgubio smisao odredjene fotografije, razloga zašto je tada i tamo uslikan, užasno je bitno da je pozadina zaista bude u drugom planu u odnosu na dete. Ona mora biti neupadljiva ili blurovana, da zaista igra svoju pozadinsku ulogu, ili učestvuje u prici, ali ne sme da ometa fokus sa subjekta, u ovom slučaju deteta. Zato birajte sto “čistiji” kadar, ukoliko fotografišete bebicu, neka je to posteljina pastelnih boja, zid, vrata, onu korpu sa igračkama i odeću što vise preko fotelje prebacite u drugi ugao sobe, izbegnite sve sto bi odvatilo pažnju sa glavnog subjekta. Naravno, ovo pravilo možete da prekrsite ukoliko vam je koncept takav da baš želite da prikažete haos kao takav, ili vezu izmedju deteta i predmeta.

3. Radnja

Nekada se zaista ne dešava nešto vredno fotografije, ali možda se u medjuvremenu i desi, pogotovu sa bebama i sitnom decom. isprovocirajte dobru fotku. Stavite dete u željeni kontekst, zatražite da vam pokaže neku svoju veštinu, zabavljajte se zajedno, razgovarajte dok je aparat u ruci. Razmišljajte unapred i uvedite dete u priču koju želite ispričati kroz fotografiju.

4. svetlo

Verovatno najkompleksnija komponenta svake fotografije, o čemu bi se mnogo moglo pisati, ali poštujem par jednostavnih postulata, jako retko koristim blic, uvek puštam više svetla kroz blendu, na dečijem licu nikad nema viška svetla, njihova savršena koza uvek blista pod svetlom. Dovedite ih pored prozora, lampe i neka ih svetlo okupa, njihove oči tada postaju još upečatljivije. Kada su tmurni dani  imam par sigurnih pozicija u stanu gde je uvek dobro svetlo, pronadjite takva mesta i kod sebe u stanu, opet pazeći na pozadinu gde je uvek čisto, gde ništa ne odvlaci pažnju.

 

5. Eksperimenrisite

Igrajte se sa uglovima, čas ih “lovite” odozgo, čas odozdo, ponekad uhvatite samo detalj kosu, šaku, nožice. Posmatrajte okruženje,  Ja volim da ih obojicu slikam u istoj pozi, situaciji. 

6. Igra

Namestite tajmer da okine sa deset sekundi zakašnjenja, to je deci uvek zanimljivo, a i ne zaboravite da tako i vi možete da upadnete u kadar, igrajte se da vam je aparat pucaljka, igrajte igru zamrzavanja poze, kada su bili bebe tih sat vremena fotografisanja je razbijalo monotoniju postojanja jer sam se zabavljala dok su oni propuzavali, prohodavali, a oni su pratili moje dobro raspoloženje.

7. Izbegnite loše poziranje

Kada deca dodju do neke zrelosti, oko četvrte godine počinju da kapiraju proces fotografisanja i počinju da poziraju. Iz nepoznatog razloga počinju da prave neke čudne grimase, telesno se pocnu vladati čudno, i to je ono sto ne želite na svojim fotografijama. Kada započnete sa fotografisanjem, sigurno da ce biti i takvh fotografija, ali treba loviti trenutke kada izadju iz poze, kada odustanu od svoje koncepcije, kažite im da sačekaju i pravite se da nesto nameštate na aparatu, i uskoro će odustati od čudnih poza. To je vas trenutak. Tada zapocnite da pričate ili pevate nešto, spontano ce se pridružiti, pustite muziku, i čudne poze ce ispariti. Kada još više porastu moći ćete da se dogovarate i igrate na temu poze, ali ono “E sad da se slikamo” verovatno neće dati dobre rezultate.

8. Uhvatite trenutak kada rade nešto svoje

Ponekad su toliko opsednuti nekom svojom radnjom da vas nece primetiti da ste se  prišunjali sa aparatom. Uhvatite trenutke kada su u svom svetu, ambijentu, igri. Koristite zoom, dok čitaj, slažu, ili samo postoje. Ili ih namerno iznenadite, može ispasti super fotka puna akcije.

9. Akcija

Kad smo kod akcije, tu vam vec treba puno svetla, jer ce u suprotnom verovatno fotografije biti mutne. Ne zaboravite da kada se bas dobro zabavljate da uhvatite momenat. Neka trče, skaču, loptaju se, klizaju, sankaju se, a vaš zadatak je da najbolje izkadrirate takav momenat da bi se pokret preneo u dvodimenzionalnost fotografije. Dobar trik je da idu vama u susret, a ne da ih “hvatate” samo sa strane.

10. Emocije

Nekad se dure, plaču, besne, luduju, stide, kikocu, a vi ih slikate samo sa blagim osmehom? Ma jok, zasto da ne uhvatite jednistvene trenutke kada su onakvi kakvi jesu? Naravno, najlepsi su kad se grle!

Please like & share:

Neke sasvim nove stvari na blogu u 2016.

Srecna vam bila Nova godina, puno radosti i zdravlja, inspiracije i novih iskustava vam želim.

Iako je ovaj blog započeo svoj život u proleće prethodne godine, nije dakle u pitanju godišnjica, svejedno želim da sa vama podelim kratku analizu i nove planove za godinu pred nama. Do sada je ovaj blog bio pregledan preko 27000 puta, posetioci dolaze iz raznih delova sveta, čak iz 88 različitih zemalja, najviše iz Srbije, Hrvatske i SAD, a najčitaniji tekst u prethodnoj godini bio je Igrala sam Labudovo jezero kod Severine na svadbi, sa preko 10000 pregleda. Hvala što me pratite, trudiću se da vas i dalje vodim kroz suludu svakodnevicu balerine, mame i renesansne domaćice.

Da se vratim na početak ove priče, naime šta uopšte znači swan lake act 5? Dakle, Labudovo jezero, beli balet u četiri čina, u kom zarobljene labudice, nakon ljubavnih peripetija glavnih junaka ove price, bivaju oslobodjene čini zlog čarobnjaka, i postaju ponovo obične devojke u četvrtom činu, na kraju verzije sa srećnim završetkom. A šta se dešava posle, kada se bajka srećno završi? Kad se završi predstava? Šta se dešava u nekom hipotetičkom petom činu, kada skinemo naše kostime, šminku i špic patike? Želela sam da vam približim svakodnevni život nas, koji radimo na jednom nesvakidašnjem mestu, pozorištu, gde je sve moguće, života ima bezbroj, gde se mešaju čarobni kostimi i sindikalne borbe, tišina pred izlazak na scenu sa žamorom kafane, naši identiteti umetnika sa ulogama keve, preduzetnice, studentkinje, tezgarošice…

Želim da vam približim ono što vas je oduvek zanimalo, tajni život pozorišta iza scene.

Budući da život bloga umnogome zavisi od brojnosti folovera na društvenim mrežama, ljubazno vas molim da, ukoliko volite da svratite na swanlakeact5, kliknete na like page ovde za facebook, klik za Instagram ovde, ukoliko još uvek niste subscribe na youtube kanal ovde. Nešto tvdji zvuk, možete pratiti na Twitter nalogu.

Ofkors, najviše biste me obradovali ukoliko biste ostavili svoju e-mail adresu i kliknuli na subscribe, jer tim potezom garantovano dobijate obaveštenje o svakom novom postu na blogu, i postajete deo zajednice čiji glas posebno poštujem, i naravno u nekoj bliskoj budućnoti možete imati odredjenih pogodnosti u odnosu na sasvim slučajne prolaznike na blogu.

Koje su teme koje ću podeliti sa vama u novoj godini? U planu mi je da snimim još vlogova o nekim osnovnim temama vezane za život balerina, kao što je šminka i frizura, proces pravljenja predstave, i još prikaza baletskih predstava koje treba da pogledate, zatim ću pisati o izboru školica baleta u Beogradu, uradiću par intervjua sa nekim intrigantnim ličnostima, posećivaću svoje prijatelje koji imaju sjajne enterijere i jos interesantniju decu, biraću najbolju kafu na Vračaru, razmišljaću glasno o kulturi i roditeljstvu, skuvaći ponešto kao što ste već navikli, i još mnogo toga. Naravno, pozivam vas da u komentarima kažete šta je to što bi vas posebno zanimalo, i šta vam se dopalo, a šta ne.

Posebno zanimljiva stvar koja vas očekuje kod mene je SHOP koji je u pripremi. Pokušaću da vas obradujem nekim sitnicama koje možete pokloniti dragim osobama, unikatnog dizajna, naravno, glavni asistent biće moj K, inače grafički dizajner po obrazovanju. U planu su neki DIY setovi, posteri, sasvim originalne čestitke i tome slične stvari.

Ostajte mi lepi i pametni, otkrijte nešto novo i nešto staro, ne zaboravite da plešete, prodjite  ulicom kojom ste prolazili nekada davno, idite na klizanje, otputujte do Subotice, napravite tortu, okrečite zid u oker ili lavandu sami, evo kao ja se istripujte da živite u Skandinaviji i uočavajte oko sebe samo estetski prihvatljive prizore, a sve ostalo pobedite humorom.

Fotografije moje plus pintrest inspiracija.

Please like & share:

Izlazak iz zone komfora balerine


Zanimljiva koincidencija se desila kada sam na ovom blogu videla super ideju, poziv blogerima da zajednički odgovorimo na temu izlaska iz utabane, poznate zone udobnosti okvira u kojima se budimo i ležemo, jer sam i sama baš nameravala da pročeprkam po sopstvenom tapaciranom osećanju pripadnosti vremenu i prostoru. Kako je sama tema bazirana na profesionalnoj/finansijskoj meri vrednovanja sopstvenog ostvarenja, i ja ću se baviti ovom dimenzijom sreće, jer u tinejdž dobu sreća je kategorija emocionalnog karaktera i borba protiv normi, u ranim dvadesetim dobija svoje idealističke obrise u socijalnom polju dok se borimo za svoje mesto pod suncem, u kasnim dvadesetim smo već kristalizovali sopstveni identitet i smanjili lutanje po pitanju morala i prijateljstava, a tridesete su, pogotovu sa zasnivanjem porodice, vreme za ozbiljnije definisanje sopstvenog profesionalnog uspeha, usmerenja, ili vreme za obrtanje kormila u drugom pravcu. Naravno, u zavisnosti od profesije, timeline može i malo da okasni, ali ja ću vam preneti svoja razmišljanja koja su uslovljena činjenicom da sam balerina u klasičnom teatru.

Iako se bavim baletom od svoje sedme godine, u medjuvremenu sam trenirala atletiku, želela da postanem arheaolog, studirala filozofiju, pisala poeziju, bila aktivistkinja anarhističkog pokreta, želela da postanem mašinovotkinja i da vozim voz Transsibirskom železnicom, zamalo sam otišla da igram u Crazy Horse-u u Parizu, htela da snimam videodance, glumila sam u dramskim predstavama, započela agenciju za kasting igrača, pisala, radila u organizaciji festivala, sa mužem radila na projektu uvodjenja javnih bicikala u Beogradu, sa mužem otvorila fast food, sa mužem zatvorila fast food, bila igračica na koncertima, eventima, revijama, i tako dalje, bilo je tu još mnogih izleta iz moje osnovne profesije.

Ono što je sada osnovna tema razmišljanja, izlazak iz zone komfora danas, za mene bi značilo da nakon petnaest godina igranja u Narodnom pozorištu, treba da zamislim neku drugu dimenziju radnog mesta, jer svaki freelance pored osnovnog zanimanja me i dalje drži na sasvim sigurnom mestu, jer imati državni posao je upravo to, okvir komfora, ma koliko moja profesija samo po sebi jeste suprotnost komforu, nedovoljno plaćena, naporna fizički i psihički, izazovna kao i svaka umetnost, jer umetnost vas uvek razgolićuje pred drugima i iznova tera na promišljanje.

S vremena na vreme, mi odlučimo da odemo odavde. Da ne dužim zašto, revolt prema ovako ustrojenom društvu možda se lakše podnosi ukoliko zamislite da je negde tamo bolje, sigurna sam da ste i sami puno puta pred sebe otvorili google mapu u piknuli gde god, i lutali nekim nepoznatim ulicama tudjih gradova i zamišljali svoju svakodnevicu tu. Budući da je u mojoj profesiji pomerljivost izuzetno velika, igrači širom sveta menjaju svoju kuću na godinu dana, koliko im traje ugovor, polažu audicije, menjaju pozorišta, prijatelje, navike, meni bi trebalo da je normalno da sam već iskusila selidbe, ali ipak ne. Ja očigledno nisam imala sposobnost za takav scenario, uvek sam više volela neke druge izazove, što ljubavne, što socijalne i nisam odlučila da treba da mi profesionalni izazov odlaska u različita pozorišta bude lajfstajl, kompetitivnost u baletskom smislu bude moja vodilja. Možda i zato što nisam verovala u sebe da mogu da budem dobra balerina. Sada to više i nije opcija, jer imam dvoje dece i 32 godine, što je u mojoj profesiji već neko zrelije doba, i kada bismo otišli u drugi grad na planeti, ja verovatno ne bih više igrala balet u nekom osnovnom smislu, vežbe, probe, predstave svaki dan.

E sad, pitanje je gde otići? Ja kažem Skandinavija, Švedska, on kaže hladno je, on kaže Dubai, ja kažem vruće je, a i puno je robova, ali pravih robova, na sve strane, kažem Amerika, ali shvatim da ne mogu, plastična hrana i zatupljujuća kultura, Italija, Španija, i oni su u problemu, i još papirologija, Kanada je nekako sterilna i hladna, Azija je preluda, onda neko ostrvo da otvorimo bar na plaži, ali šta će deca da nauče, ili će nas zbrisati neki cunami, i zaključak je da ne znamo gde. Jer pitanje gde odredjuje i odgovor na šta raditi? Pošto negde tamo počinjemo ispočetka, izazov je definisati svakodnevicu radnog mesta koja bi nas usrećila. To je najteže odgovoriti sebi, kakav ja želim dan? Ne treba upasti u sanjariju i zamišljati godišnji odmor dan, sa budjenjem uz cvrčke, već zamisliti koji ću biti mrav, da li idem na posao, ili on dolazi kod mene, da li sam svoj gazda ili ne, u kakvu školu želim da vodim decu, gde idemo da se zabavljamo, na pecanje, u pustinju da gledamo izlazak sunca, ili u osmišljen zabavni park, da li živim u velikom gradu gde ljudi nose kapute, ili kuvam lonac egzotične čorbe na pesku za turiste? Da li raditi nešto poznato, ili nešto sasvim novo? Onda je i pitanje, kako?

Umeće snalažljivosti sastoji se u mogućnosti da svoju profesiju rastegnemo do široke palete upotrebljivosti znanja i iskustva koje koje možemo primeniti. Tako ja mogu da budem deo marketing tima u nekom pozorištu, mogla bih da organizujem plesne i druge umetničke segmente na korporativnim eventima, sa još rada na sebi mogla bih postati fotografkinja baleta, plesa, ali i dece i portreta, naravno mogla bih držati časove baleta, na plaži ili u nekoj pametnoj zgradi, mogla bih da organizujem festivale igre, mogla bih snimati videodance radove, biti konceptualna umetnica…

E sad, zašto ne radim to ovde gde jesam, u svom gradu?

Dobro, nije sasvim moj, ja sam ipak iz Novog Sada, i eto taj komfor mi je smetao tada sa sedamnaest godina, i preselila sam se bez ikakvih dvoumljenja u Beograd, ponekad sanjam Dunav sa bećarac plaže, ali nisam se pokajala, moram vam jednom napisati tekst o novosadskoj perspektivi života u Beogradu, evo sad sam smislila. Dakle, sve što sam navela mogla bih raditi i ovde, ali ja i dalje idem na posao u Narodno pozorište. Donekle, odredjene veštine ovde i nisu baš na tražnje, mnoge stvari su postavljene naglavačke, pa se i ne usudjujem na izlet u npr. školicu baleta, jer su standardi ovde vrlo upitni. Srećom, vodjenje ovog bloga mi daje mogućnost da rastegnem svoju profesiju, i da radim fotografiju, video, da pokušam da pišem kritike, radim intervju, dakle otvara mi neke do sada neispitane terene, i vremenom ću biti zahtevnija prema sebi da radim sve kompleksnije i zahtevnije na prezentaciji tema kojima se blog bavi.

Da odgovorim, i dalje idem u pozorište zato što je to moj osnovi identitet, da vežbam i oblačim pačku, da radim sa puno različitih ljudi u kući, gde prašnjavi dekor miriše i gde sedim u kafani i čekam sledeći čin. Navučena sam na to. Iako mi više to ne predstavlja profesioanlni izazov, dokazivanje u baletskom smislu, sada mi je potrebno uživanje u poziciji za koju sam se borila, izazov bi bile neke glumački zahtevnije uloge, a u buduće život u pozorištu daje mi perspektivu da bih mogla da radim u marketingu, a pored toga da razvijam svoje male svetove koji me inspirišu.

Mislim da i drugi ljudi ne izlaze iz svoje zone komfora jer ne mogu da definišu kako bi izgledao njihov idealan dan, budući da su uslovljeni svojim profesinalnim identitetom, ali i zbog toga što su srećni. Da, vi ste srećni na svom mestu. Možda nezadovoljni, onako u fazama, racionalno objašnjavate sebi da treba da promenite posao, radnu atmosferu, ali ako i dalje obitavate tu, vi ste suštinski srećni. Moj muž, naprimer, nije. On stalno menja svoje okvire i temu koja ga vuče napred. I on je tako srećan u svojoj nesreći. Radi na različitim projektima, ponekad ima kancelariju, ponekad mu je kancelarija kafić, ponekad ima(mo) para, ponekad ne. I stalno ima novi biznis plan u pripremi. Verovatno ja kroz njegovu pokretljivost dobijam dovoljno izmicanja tla pod nogama, pa i zato i dalje idem u pozorište na posao. Kad budemo uboli pravi biznis plan, ja ću verovatno i dalje ići u pozorište, imaću najlepšu opremu za vežbanje, a možda se oduži čekanje bogatstva, opet u pozorište, prepoznaćete baku ofarbanu u narandzasto sa ljubičastim turbanom, u total toaleti, sa puno nakita. Sve dok možda jednom ne odlučimo na koje ćemo ostrvo da se ukotvimo. Kada deca izuče školu i krenu da traže zonu komfora, ili da izlaze iz iste. E pa, znam, bićemo na Hvaru, pecati i brati lavandu, ekstremni sport čekanja prirode da vam daruje blagostanje, a do tada koprcanje!

Kiss, S

 

Please like & share: