Archive of ‘Inspiration’ category

VLOG Fitness na Hvaru

Još jedan VLOG je pred vama. Ovaj put u kratkom videu pokazacu vam svoju fitness rutinu koju primenjujem dok sam na odmoru, dakle kada ne vežbam u baletskoj sali. Osnovni set vežbi sam sama osmislila kako bih održavala formu i preko leta, naravno pored plivanja i povremenog trčanja. Ove vežbe možete raditi bilo gde, kada ste u prilici da izdvojite petnaestak minuta za sebe i kada osetite potrebu da se razmrdate, da ubrzate puls i pustite još koju kapljicu znoja uprkos vrućinštini. Posle vežbanja se uvek osećam dobro i korisno, pa i vama preporučujem da sebi priuštite to zadovoljstvo, bilo da ste na moru, u gradu, na planini ili nekoj terasi.

Ponovo sam snimala kamerom koja snima video u 360 stepeni, i nadam se da uživate u sferičnom videu koliko i ja. Ovu predobru spravicu sam dobila od kompanije VIP mobile, koja u svojoj ponudi ima LG 360 cam, pomoću koje ćete i vi biti u prilici da kreirate slične sadržaje. Za više informacija o podešavanjima za kvalitetno gledanje ovakvih sadrzaja klik na prethodni post.

Da biste videli ovaj video u sfericnoj formi, morate ga gledati direktno na youtube-u, dakle klik ovde.

 

 Ovaj post je nastao u saradnji sa VIP Mobile Srbija.

Please like & share:

Balerina u 360 videu

Pogledajte kratki VLOG koji sam snimila kako bih istrazila mogućnosti snimanja baleta u 360 stepeni. Tehnologija postaje sve dostupnija i inspirativnija, VR polako dolazi do sve većeg broja korisnika, i bilo mi je mnogo zabavno da se upoznam sa mogućnostima koje pruža nova LG kamera koja snima fotografije i video u 360 stepeni. Hvala još jednom kompaniji VIP Srbija na sjajnom poklonu. Pošto sam na samom početku ove avanture, nisam imala software pomoću kog mogu da editujem video, morala sam da ga snimi u jednom dahu. E to je bio izazov!

Naravno, imam u planu da snimim još dosta ovakvih VLOGova, stay tuned, i ukoliko još uvek niste, subscribe na moj youtube kanal ovde!

E sad, kada počnete da gledate video, postoji mogućnost da vam youtube nije sasvim podesen za ovakav tip videa, još uvek sama platforma ne funkcioniše savršeno za ovakav tip sadržaja, tako da ukoliko vam se video prikazuje mutno, u slaboj rezoluciji, potrebno je samo da kliknete na settings i podesite ga na quality 1080s. Takodje, da vam se ovaj video prikaže sferično, kako je i snimljen, potrebno je gledati ga u Chrome, Opera, Firefox, ili Internet Exploreru, a ne u Safariju na vasem računaru.

Mislim da je najbolje gledati ovaj tip videa na mobilnom uredjaju, na youtube aplikaciji, ili na facebooku, jer mozete da pomerate svoj uredjaj u odnosu na zbivanje u videu.

Ako prvi put gledate 360  video, gledate tako što skrolujete gore, dole, levo desno, ili još bolje, tako što pomerate svoj telefon ili tablet u krug.

Nadam se da ćete uživati. Ne zaboravite da ostavite svoj komentar!

Post nastao u saradnji sa VIP Mobile Srbija.

Please like & share:

Proleće, festival i nakit

Proleće je tu, pozorišna sezona je u zenitu, počinje Beogradski festival igre. Posebno me raduju ovi prvi pravi sunčani dani, kada volim da sednem i posmatram sugradjane koji na prvim zracima prolećnog sunca izgledaju poput prašnjavih prozora, i dalje u zimskom raspoloženju, dok se ne ustali lepo vreme i ne odradi veliko spremanje, odbace teške jakne i čizme, izadju iz ljušture i ponesu vedrinu beogradskog proleća na svojim licima.Radujem se što je konačno došlo vreme za nove odevne kombinacije, za izlete sa decom i psom.

Inspiraciju za nadolazeće dane pronalazim u festivalu i kolekciji nakita brenda Manola. Pre neki dan mi je stigao mi kovčežić pravog blaga. Danas postoji mnogo kreativnih ljudi koji prave svoj nakit, ali ovo je zaista nešto što se izdvaja kvalitetom izrade, razigranošću i raznovrsnim komadima koji se izdvajaju ponude. Manola je brend iza kog stoji Maja Jovanović, koja dobro poznaje potrebe savremene žene za aksesoarom koji će svaki outfit podići na sasvim novi nivo. Zbog toga je ovaj nakit već sasvim dobro etabliran na našem tržištu. Ove sjajne komade možete kupiti online, kao i prodavnicama, klik na spisak ovde.

Beogradski festival igre održaće se po trinaesti put i predstaviće našoj publici značajne domete u polju savremenog plesnog stvaralaštva. I zato, ukoliko očekujete od teatra da vas prebaci u neku novu dimenziju postojanja, od plesa da vas začudi i razvuče pojmove očekivanog, podvucite crvenim dane od 19. marta do 10. aprila. Obožavam ove dane u Beogradu.

Posle pozorišta idem u pozorište. Takvi su dani dok traje festival. Žurim, ne menjam frizuru, trčim da gledam, možda imam mali overload od baleta. Pošto ne mogu da gledam baš sve produkcije biram sledeće: “Primarna trilogija” Jakopa Godanija koju će izvesti Dresden Frankfurt Dance company, nastup njujorške kompanije Complexions, zatim RUBBERBANDance kompanija iz Montreala koji će izvesti “Empirical Quotient“, i “Istočnu senku” od Jiržija Kilijana.

Ovaj put oblačim nude nijanse, i na taj način originalan nakit dolazi do izražaja. Posebno mi se dopada pozlaćena Infinity kolekcija već pomenutog brenda Manola jewelry. Inače, bilo mi je veliko zadovoljstvo da se slikam za ovaj outfit post, jer sam radila sa svojom dragom umetnicom fotografije, Tinom Marić sa kojom sam već saradjivala, klik ovde, koja je u devetom mesecu trudnoće, čeka jednog dečačića, a radi kao zmaj!

IMG_6484

 

Foto by: Tina Marić
Nakit: Manola
Cipele: Nine west
Torba: Parfois Sportina
Mantil: Zara
Suknja: Zara
Majica: H&M

Ovaj post je nastao u saradnji sa Manola jewelry.

Please like & share:

Šta sve možete da naučite od baletskih igrača

Mnogo puta čuli ste za fraze kako je život baletskih igrača težak, i da zato imaju beneficirani radni staž kao i rudari. Znate da na sceni izgledaju kao vilinska bića, a da iza toga stoji krvav rad. Specifična profesija koja je fizički zahtevna kao sport, ali nije sport, umetnost ispoljavanja sebe kroz telesnu priču, nemilosrdna prema umetniku, jer ne dozvoljava čekanje inspiracije, vojnički ustrojena da bi proizvela najtaninije nijanse izraza, jedinstvo telesnog i duhovnog.

Iskustvo školovanja daje osnovnu crtu daljem razvoju svakog igrača, ono ga oblikuje karakterno i upućuje u sve lepe i ružne strane daljeg života u pozorištu. Svakako, igrači prerano odrastaju, oni su sa 18 godina završili svoje baletsko školovanje i upuštaju se u zahtevni svet profesionalaca, i od njih se već tada očekuje da ispunjavaju ono što od njih ova profesija očekuje, samodisciplinu, brzo učenje, snalaženje u socijalnim interakcijama sa drugim igračima, pedagozima, koreografima. Nakon par sezona, oni su već naučeni na taj život, stiču rutinu, i bore se za svoj integritet, status, za svoje parče scene. Dalji život je ispreleten stalnim vežbanjem, ponavljanjem koraka, menjanjem kostima i odredjen je mnogim nepredvidivim okolnostima, povredama, svakodnevnom procenom sebe, drugih, poredjenjem, aplauzima, odustajanjem, magijskim svojstvima scene na kojoj prestaju sve bolesti i bolovi, istraživanjem stilova igre, potragom za autentičnim pokretom, sve dok ne dodje dan kada proslavljas 20 sezona, dobijas na poklon od pozorista zlatnu znacku, kacis je za rever i eto ga, game over.

Razmišljala sam o igračima i našim karakterina, našim veštinama življenja, i o nama kao sasvim običnim ljudima, da bih prenela saznanja iz našeg sveta ka ljudima različitih profesija, da vidimo šta sve iskustvo bavljenja baletom može da posluži kao inspiracija svima.

Prvi utisak: stav i uspravna glava

Prvo što se uočava kada vidite igrača to je stav, prisustvo. Navika da si posmatran, a i kao posledica baletskog stava sa ravnom kičmom, učinila je da igrači hodaju uspravne glave. Time odašilju neverbalnu poruku o svojoj sigurnosti, i šire odredjeno samozadovoljstvo sopstvenim telom. Ova karateristika ih izdvaja iz mase, privlači poglede i interesovanje. Ne zaboravite na svoja ledja i ramena dok hodate, ulazite u prostoriju, nosite svoje teme i grudi visoko. Pogledajte svoj odraz u izlogu dok hodate ulicom. Ispraviti se ne znači i ukočiti se. Osetite svoj ispravan stav,  ramena treba su blago spuštena, ledja široka i brada koja nikada ne odlazi prenisko ka grudima ili ramenima. Treba dosta vremena da u svakodnevici osvestite svoje držanje, ali ne posustajte, pored efekta samopouzdane osobe, najveću korist osetiće vaša kičma i celo telo.

Samodisciplina i prihvatanje repetitivnog ponasanja zarad vestine

Nedovoljno poznajem svakodnevnu poslovnu rutinu drugih profesija, ali pretpostavljam da je ispunjena odredjenim ponavljanjem, monotonijom i dosadom. Medjutim, sigurno ne ponavljate aktivnosti koje ste započeli sa svojih 10 godina, kao dete. Mi da. Mi svaki dan započinjemo koracima koji smo prvo naučili u baletu. Na taj način iznova sebe podučavamo. O da, dosadno je, ali to je jedini način da postojimo u toj profesiji. Posmatrajte svoj radni dan kroz ovu perspektivu, repetitio est mater studiurum, pokušajte da sagledate monotoniju kao osnovu svoje veštine. Istinska veština, vladanje materijom, nije isto što i jednom naučiti voziti bicikl. U rutini, naša tela počinju da se vladaju slobodno unutar forme i tu počinje kreativnost. Drugačije, kreativnost, bez forme i rutine bila bi bezvredna. Mi kao da svaki dan učimo da govorimo, započinjemo sa bazičnim rečnikom, kao jednogodišnja deca, da bi ponavljanjem gradirali, i došli do složenijih rečeničnih sklopova, i sa stalnim saznanjem da se ne može izaći na scenu i ispričati priča ukoliko se ne vlada jezikom, sačinjenog od osnovnih reči. Zato se stalno vraćamo na početak, plie, tendu. A kada je baš teško ujutru uhvatiti se za štap, ja pomislim na armiju igrača širom sveta koji u isto vreme, ok, ili u drugoj vremenskoj zoni nešto kasnije ili ranije, rade identičnu stvar kao i ja, pomislim da svi zajedno praktikujući rutinu činimo ovaj svet lepšim mestom za život. Pokušajte da zamislite hiljade, milione vaših saboraca u profesiji koji u istom trenutku rade za dobru opštu stvar, koji pokreću zajedno sa vama veliki radni mehanizam.

Svakodnevna spremnost na učenje, kritiku i samokritiku

Da li se vaše umeće, rad, talenat, procenjuju svakodnevno? Naš da. Mi imamo ogledala, kolege igrače oko sebe, pedagoge ispred sebe i publiku. Pedagog je u našem svetu osoba koja zadaje svakodnevne vežbe, vodi probe i posmatra izvodjenje predstava. Pedagog prati stanje svakog igrača i upućuje ga na čemu treba da radi, ispravlja očigledne greške, primećuje one manje vidljive, osmišljava način kako da kolektivne mane transformiše. Potrebno je mnogo hrabrosti i medjusobnog poverenja da bi se uspešno vodila procena stanja igrača. Pored svega, ipak smo svi mi sasvim obični ljudi sa svojim sumnjama i sujetama, a krajnji rezultat počiva na dobroj saradnji i dvosmernom učenju, kako mi od pedagoga tako i on od nas. Postoji jedna krilatica iz našeg sveta, i najlošiji pedagog je dobar, jer se i od takvog može nešto novo naučiti. Iil koreografi, ljudi kreativci koji osmišljavaju korake, koncepcije predstava u kojima igramo, oni dolaze sa idejama koje mi treba da materijalizujemo. Ma koliko prvi susret sa novim koracima bio zbunjujući, mi učimo, imitiramo, kopamo po sebi, ponavljamo besumučno, i vremenom taj neudobni novi telesni rečnik postaje toliko organski, da ga možemo prepoznati kao sopstveni, kao izraz baš našeg bićaa. Mi ne smemo da se zaustavimo, da živimo u ograničenjima, svako učenje je novi izazov koji se mora savladati, jer, publika je već počela da ulazi, a mi je ne smemo izneveriti.

 

Borba sa ogledalom, odustajanjem i vremenom

Ima dana kada smo zaljubljeni u svoju sliku u ogledalu, kada ono preslikava i naše unutrašnje osećanje kako sve ide sasvim glatko, koraci, poze, kada smo sasvim zadovoljni kako se naše telo ponaša u baletskoj dimenziji. Ima dana kada se umotavamo u slojeve, bežimo od sopstvenog odraza, kada je i najteži mamurluk prijatniji od sećanja na predstavu odigranu prethodne večeri. Naučiti živeti u borbi sa ogledalom, sa sopstvenim odrazom, ili još gore, gledati snimak sebe, započinje sa odustajanjem od svega, kada je gotovo sigurnan odlazak iz baletske sale, nastavlja se pobunom, snagom suprotstavljanja lošem danu, periodu, a ubrzo zatim svaka, dobra ili loša, faza se manje ozbiljno shvata da bi se stiglo na teren poznavanja sopstvenih moći i dometa, stanje samosvesti koje nažalost kratko traje, jer je inače baletski vek kratkotrajan.

Iskoristite prednost svoje profesije koja sigurno traje duže od naše, izborite se sa sopstvenim odrazom na vreme, da biste što duže uživali u realno procenjenoj vrednosti svoje veštine.

Kada izbalansirano, realno spoznate svoje mesto u hijerarhiji baziranoj na stručnosti, talentu, i svojim očekivanjma, kada pronadjete svoje mesto, bićete slobodni da date svoj autentičan doprinos.

Fizički izgled: Što se vise trošiš imaš potrebe vremena da jedeš

Često na pitanja upućeno igračima na temu fizičkog izgleda, ljudi iz drugih profesija dobiju pomalo nejasan odgovor. Uglavnom, većina igrača ne praktikuje nikakav specijalni režim ishrane. Jedini princip koji sam prepoznala godinama baveći se ovom umetnošću jeste da što više vežbaš, to manje jedeš. Apsurdno, ali valjda vreme provedeno u sali pojede obroke. Kada se završi fizički zahtevan period, kada su probe i predstave nešto jednostavnije i lakše, onda u nekom stanju opuštenosti organizam nadoknadjuje izgubljeno. Znači, vežbanje!

 

Nagradite sebe vežbanjem

Vežbanje nije kazna za lošu ishranu, lenje dane i inertne ljude. Vežbanje je blagotvoran čin prema samom sebu kada se puls ubrzava, mišici vrše svoju punu funkciju, pluća uzimaju dodatne doze kiseonika. Mi vežbamo satima. Da, ima dana kada se budimo u bolovima. Ali bolovi prolaze u ponovnom vežbanju. Dakle, nema opravdanja, uvek ima vremena za trčanje po obliznjem parku i ulicama, nadjite svoju omiljenu jutjuberku vezbacicu, nema boljeg nacina da započnete, presečete ili završite dan. Ne zaboravite na opuštajuce dejstvo plivanja, idite na bazen. Pokret je prirodno stanje ljudskog bića, fizičko trošenje izbacuje nataložene otrove, zato su igraci mladoliki. Pronadjite svoju omiljenu aktivnost i držite se rutine.

Pundja je najbolji prijatelj loše frizure

Da, vazi pravilo da su žene u baletu lepe. Ali ne gledajte im stopala i frizure. Posle jednog prosečnog radnog dana, ili posle predstave, jedina frizura koju možemo da ponesemo je pundja, feniranje je opcija za slobodne dane i penziju. Pundja je dakle najbolji prijatelj za bad hair day. Postoji mnogo načina da napravite baletsku pundju npr. klik ovde.

Fleksibilnost i timski rad

Iako je prva asocijacija na igrača, baletskog umetnika snažna individualnost, naš rad je timski. Čak i kada govorimo o prvacima, protagonistima, njihove uspešne kreacije proizvod su timskog rada. Koreografi, asistenti, pedagozi, umetnički direktor, kostimografi, obućari, inspicijenti (oni koji vode predstavu), drugi igrači i tako dalje. Za kvalitetan rad potrebno je usaglasiti sve individualnosti, sujete, estetske kriterijume, a budući da provodimo čitav život u relativno malom krugu umetnika, a sa nekim ljudima se privatno ne slažemo, moramo u sebi naći mnogo tolerancije, snage i fleksibilnosti kako bi se probe i predstave mogle nesmetano odvijati. Kada igrač tek udje u pozorište i kada realno ne zna još uvek gde je došao, koji tek uču koreografije, od ključne važnosti je saradnja sa drugim igračima koji ga upućuju u taj svet. To je posebno vidljivo u ansamblu, da bi se postigao efekat zajedništva i ujednačenosti, mi moramo da se osećamo, da dišemo jednan vazduh, tada moramo da pobedimo sebe i plešemo kroz jedno telo.

Ne zaboravite da je jedan tim uspesan i jak koliko i njegov najslabiji cinilac.

Državni posao i sindikalno samoorganizovanje

U našoj javnosti postoji jaz izmedju privatnog i javnog sektora. Državni posao smatra se privilegijom i prilikom za večno plaćeni nerad. Balet se finansira iz republičkog budžeta i kod nas nema govora da smo preplaćeni činovnici. U teškim ekonomskim okolnostima današnjice za igrače se može reći da rade za sitninu. Ne postoji smisao u izlaganju klasičnog baleta uslovima tržišta, na taj način gubi se smisao postojanja klasičnog pozorista, što je osnova kulture jednog društva. Uprkos smanjenju plata, mi i dalje igramo. Ali se i borimo. Sindikalno delovanje je postala naša svakodnevica. Da, možda je manje dramatično zamisliti štrajk igrača nego štrajk lekara ili prosvetnih radnika, ali mi cenimo sebe i svoju profesiju. Samoorganizovani možemo izboriti bolje uslove. Iako imamo možda mali ucenjivacki kapacitet, mi se borimo!

Spremni smo da ogolimo sebe pred drugima

Neminovno dolazi taj trenutak, kada u 19 i 30 počinje predstava i kada izlazimo pred publiku. Osim telesnog trošenja, mi se nesebično dajemo očima nepoznatih ljudi, dajemo im svoje emocije. Postoji samo jedan način da izistinski zavedeš masu, a to je da se ogoliš. Da postojiš bez nekog predumišljaja pred drugima. Koliko je svet lakši kada ispoljiš svoju priču, kada možda izdramiš ali ne glumiš. Samo iskreni stav iznedriće lepotu.

I za kraj

Uvek imaj flaster pri ruci, nauči da primiš kompliment, ne pričaj mnogo o svojim greškama, uprkos bolnim nogama sa osmehom hodaj na prstima (štiklama) i primi sa osmehom i zahvalnošću buket cveća, jer zaslužuješ taj dar bašte koje najviše nalikuje tebi u haljini.

 

 

 

 

Please like & share:

Neke sasvim nove stvari na blogu u 2016.

Srecna vam bila Nova godina, puno radosti i zdravlja, inspiracije i novih iskustava vam želim.

Iako je ovaj blog započeo svoj život u proleće prethodne godine, nije dakle u pitanju godišnjica, svejedno želim da sa vama podelim kratku analizu i nove planove za godinu pred nama. Do sada je ovaj blog bio pregledan preko 27000 puta, posetioci dolaze iz raznih delova sveta, čak iz 88 različitih zemalja, najviše iz Srbije, Hrvatske i SAD, a najčitaniji tekst u prethodnoj godini bio je Igrala sam Labudovo jezero kod Severine na svadbi, sa preko 10000 pregleda. Hvala što me pratite, trudiću se da vas i dalje vodim kroz suludu svakodnevicu balerine, mame i renesansne domaćice.

Da se vratim na početak ove priče, naime šta uopšte znači swan lake act 5? Dakle, Labudovo jezero, beli balet u četiri čina, u kom zarobljene labudice, nakon ljubavnih peripetija glavnih junaka ove price, bivaju oslobodjene čini zlog čarobnjaka, i postaju ponovo obične devojke u četvrtom činu, na kraju verzije sa srećnim završetkom. A šta se dešava posle, kada se bajka srećno završi? Kad se završi predstava? Šta se dešava u nekom hipotetičkom petom činu, kada skinemo naše kostime, šminku i špic patike? Želela sam da vam približim svakodnevni život nas, koji radimo na jednom nesvakidašnjem mestu, pozorištu, gde je sve moguće, života ima bezbroj, gde se mešaju čarobni kostimi i sindikalne borbe, tišina pred izlazak na scenu sa žamorom kafane, naši identiteti umetnika sa ulogama keve, preduzetnice, studentkinje, tezgarošice…

Želim da vam približim ono što vas je oduvek zanimalo, tajni život pozorišta iza scene.

Budući da život bloga umnogome zavisi od brojnosti folovera na društvenim mrežama, ljubazno vas molim da, ukoliko volite da svratite na swanlakeact5, kliknete na like page ovde za facebook, klik za Instagram ovde, ukoliko još uvek niste subscribe na youtube kanal ovde. Nešto tvdji zvuk, možete pratiti na Twitter nalogu.

Ofkors, najviše biste me obradovali ukoliko biste ostavili svoju e-mail adresu i kliknuli na subscribe, jer tim potezom garantovano dobijate obaveštenje o svakom novom postu na blogu, i postajete deo zajednice čiji glas posebno poštujem, i naravno u nekoj bliskoj budućnoti možete imati odredjenih pogodnosti u odnosu na sasvim slučajne prolaznike na blogu.

Koje su teme koje ću podeliti sa vama u novoj godini? U planu mi je da snimim još vlogova o nekim osnovnim temama vezane za život balerina, kao što je šminka i frizura, proces pravljenja predstave, i još prikaza baletskih predstava koje treba da pogledate, zatim ću pisati o izboru školica baleta u Beogradu, uradiću par intervjua sa nekim intrigantnim ličnostima, posećivaću svoje prijatelje koji imaju sjajne enterijere i jos interesantniju decu, biraću najbolju kafu na Vračaru, razmišljaću glasno o kulturi i roditeljstvu, skuvaći ponešto kao što ste već navikli, i još mnogo toga. Naravno, pozivam vas da u komentarima kažete šta je to što bi vas posebno zanimalo, i šta vam se dopalo, a šta ne.

Posebno zanimljiva stvar koja vas očekuje kod mene je SHOP koji je u pripremi. Pokušaću da vas obradujem nekim sitnicama koje možete pokloniti dragim osobama, unikatnog dizajna, naravno, glavni asistent biće moj K, inače grafički dizajner po obrazovanju. U planu su neki DIY setovi, posteri, sasvim originalne čestitke i tome slične stvari.

Ostajte mi lepi i pametni, otkrijte nešto novo i nešto staro, ne zaboravite da plešete, prodjite  ulicom kojom ste prolazili nekada davno, idite na klizanje, otputujte do Subotice, napravite tortu, okrečite zid u oker ili lavandu sami, evo kao ja se istripujte da živite u Skandinaviji i uočavajte oko sebe samo estetski prihvatljive prizore, a sve ostalo pobedite humorom.

Fotografije moje plus pintrest inspiracija.

Please like & share:

Izlazak iz zone komfora balerine


Zanimljiva koincidencija se desila kada sam na ovom blogu videla super ideju, poziv blogerima da zajednički odgovorimo na temu izlaska iz utabane, poznate zone udobnosti okvira u kojima se budimo i ležemo, jer sam i sama baš nameravala da pročeprkam po sopstvenom tapaciranom osećanju pripadnosti vremenu i prostoru. Kako je sama tema bazirana na profesionalnoj/finansijskoj meri vrednovanja sopstvenog ostvarenja, i ja ću se baviti ovom dimenzijom sreće, jer u tinejdž dobu sreća je kategorija emocionalnog karaktera i borba protiv normi, u ranim dvadesetim dobija svoje idealističke obrise u socijalnom polju dok se borimo za svoje mesto pod suncem, u kasnim dvadesetim smo već kristalizovali sopstveni identitet i smanjili lutanje po pitanju morala i prijateljstava, a tridesete su, pogotovu sa zasnivanjem porodice, vreme za ozbiljnije definisanje sopstvenog profesionalnog uspeha, usmerenja, ili vreme za obrtanje kormila u drugom pravcu. Naravno, u zavisnosti od profesije, timeline može i malo da okasni, ali ja ću vam preneti svoja razmišljanja koja su uslovljena činjenicom da sam balerina u klasičnom teatru.

Iako se bavim baletom od svoje sedme godine, u medjuvremenu sam trenirala atletiku, želela da postanem arheaolog, studirala filozofiju, pisala poeziju, bila aktivistkinja anarhističkog pokreta, želela da postanem mašinovotkinja i da vozim voz Transsibirskom železnicom, zamalo sam otišla da igram u Crazy Horse-u u Parizu, htela da snimam videodance, glumila sam u dramskim predstavama, započela agenciju za kasting igrača, pisala, radila u organizaciji festivala, sa mužem radila na projektu uvodjenja javnih bicikala u Beogradu, sa mužem otvorila fast food, sa mužem zatvorila fast food, bila igračica na koncertima, eventima, revijama, i tako dalje, bilo je tu još mnogih izleta iz moje osnovne profesije.

Ono što je sada osnovna tema razmišljanja, izlazak iz zone komfora danas, za mene bi značilo da nakon petnaest godina igranja u Narodnom pozorištu, treba da zamislim neku drugu dimenziju radnog mesta, jer svaki freelance pored osnovnog zanimanja me i dalje drži na sasvim sigurnom mestu, jer imati državni posao je upravo to, okvir komfora, ma koliko moja profesija samo po sebi jeste suprotnost komforu, nedovoljno plaćena, naporna fizički i psihički, izazovna kao i svaka umetnost, jer umetnost vas uvek razgolićuje pred drugima i iznova tera na promišljanje.

S vremena na vreme, mi odlučimo da odemo odavde. Da ne dužim zašto, revolt prema ovako ustrojenom društvu možda se lakše podnosi ukoliko zamislite da je negde tamo bolje, sigurna sam da ste i sami puno puta pred sebe otvorili google mapu u piknuli gde god, i lutali nekim nepoznatim ulicama tudjih gradova i zamišljali svoju svakodnevicu tu. Budući da je u mojoj profesiji pomerljivost izuzetno velika, igrači širom sveta menjaju svoju kuću na godinu dana, koliko im traje ugovor, polažu audicije, menjaju pozorišta, prijatelje, navike, meni bi trebalo da je normalno da sam već iskusila selidbe, ali ipak ne. Ja očigledno nisam imala sposobnost za takav scenario, uvek sam više volela neke druge izazove, što ljubavne, što socijalne i nisam odlučila da treba da mi profesionalni izazov odlaska u različita pozorišta bude lajfstajl, kompetitivnost u baletskom smislu bude moja vodilja. Možda i zato što nisam verovala u sebe da mogu da budem dobra balerina. Sada to više i nije opcija, jer imam dvoje dece i 32 godine, što je u mojoj profesiji već neko zrelije doba, i kada bismo otišli u drugi grad na planeti, ja verovatno ne bih više igrala balet u nekom osnovnom smislu, vežbe, probe, predstave svaki dan.

E sad, pitanje je gde otići? Ja kažem Skandinavija, Švedska, on kaže hladno je, on kaže Dubai, ja kažem vruće je, a i puno je robova, ali pravih robova, na sve strane, kažem Amerika, ali shvatim da ne mogu, plastična hrana i zatupljujuća kultura, Italija, Španija, i oni su u problemu, i još papirologija, Kanada je nekako sterilna i hladna, Azija je preluda, onda neko ostrvo da otvorimo bar na plaži, ali šta će deca da nauče, ili će nas zbrisati neki cunami, i zaključak je da ne znamo gde. Jer pitanje gde odredjuje i odgovor na šta raditi? Pošto negde tamo počinjemo ispočetka, izazov je definisati svakodnevicu radnog mesta koja bi nas usrećila. To je najteže odgovoriti sebi, kakav ja želim dan? Ne treba upasti u sanjariju i zamišljati godišnji odmor dan, sa budjenjem uz cvrčke, već zamisliti koji ću biti mrav, da li idem na posao, ili on dolazi kod mene, da li sam svoj gazda ili ne, u kakvu školu želim da vodim decu, gde idemo da se zabavljamo, na pecanje, u pustinju da gledamo izlazak sunca, ili u osmišljen zabavni park, da li živim u velikom gradu gde ljudi nose kapute, ili kuvam lonac egzotične čorbe na pesku za turiste? Da li raditi nešto poznato, ili nešto sasvim novo? Onda je i pitanje, kako?

Umeće snalažljivosti sastoji se u mogućnosti da svoju profesiju rastegnemo do široke palete upotrebljivosti znanja i iskustva koje koje možemo primeniti. Tako ja mogu da budem deo marketing tima u nekom pozorištu, mogla bih da organizujem plesne i druge umetničke segmente na korporativnim eventima, sa još rada na sebi mogla bih postati fotografkinja baleta, plesa, ali i dece i portreta, naravno mogla bih držati časove baleta, na plaži ili u nekoj pametnoj zgradi, mogla bih da organizujem festivale igre, mogla bih snimati videodance radove, biti konceptualna umetnica…

E sad, zašto ne radim to ovde gde jesam, u svom gradu?

Dobro, nije sasvim moj, ja sam ipak iz Novog Sada, i eto taj komfor mi je smetao tada sa sedamnaest godina, i preselila sam se bez ikakvih dvoumljenja u Beograd, ponekad sanjam Dunav sa bećarac plaže, ali nisam se pokajala, moram vam jednom napisati tekst o novosadskoj perspektivi života u Beogradu, evo sad sam smislila. Dakle, sve što sam navela mogla bih raditi i ovde, ali ja i dalje idem na posao u Narodno pozorište. Donekle, odredjene veštine ovde i nisu baš na tražnje, mnoge stvari su postavljene naglavačke, pa se i ne usudjujem na izlet u npr. školicu baleta, jer su standardi ovde vrlo upitni. Srećom, vodjenje ovog bloga mi daje mogućnost da rastegnem svoju profesiju, i da radim fotografiju, video, da pokušam da pišem kritike, radim intervju, dakle otvara mi neke do sada neispitane terene, i vremenom ću biti zahtevnija prema sebi da radim sve kompleksnije i zahtevnije na prezentaciji tema kojima se blog bavi.

Da odgovorim, i dalje idem u pozorište zato što je to moj osnovi identitet, da vežbam i oblačim pačku, da radim sa puno različitih ljudi u kući, gde prašnjavi dekor miriše i gde sedim u kafani i čekam sledeći čin. Navučena sam na to. Iako mi više to ne predstavlja profesioanlni izazov, dokazivanje u baletskom smislu, sada mi je potrebno uživanje u poziciji za koju sam se borila, izazov bi bile neke glumački zahtevnije uloge, a u buduće život u pozorištu daje mi perspektivu da bih mogla da radim u marketingu, a pored toga da razvijam svoje male svetove koji me inspirišu.

Mislim da i drugi ljudi ne izlaze iz svoje zone komfora jer ne mogu da definišu kako bi izgledao njihov idealan dan, budući da su uslovljeni svojim profesinalnim identitetom, ali i zbog toga što su srećni. Da, vi ste srećni na svom mestu. Možda nezadovoljni, onako u fazama, racionalno objašnjavate sebi da treba da promenite posao, radnu atmosferu, ali ako i dalje obitavate tu, vi ste suštinski srećni. Moj muž, naprimer, nije. On stalno menja svoje okvire i temu koja ga vuče napred. I on je tako srećan u svojoj nesreći. Radi na različitim projektima, ponekad ima kancelariju, ponekad mu je kancelarija kafić, ponekad ima(mo) para, ponekad ne. I stalno ima novi biznis plan u pripremi. Verovatno ja kroz njegovu pokretljivost dobijam dovoljno izmicanja tla pod nogama, pa i zato i dalje idem u pozorište na posao. Kad budemo uboli pravi biznis plan, ja ću verovatno i dalje ići u pozorište, imaću najlepšu opremu za vežbanje, a možda se oduži čekanje bogatstva, opet u pozorište, prepoznaćete baku ofarbanu u narandzasto sa ljubičastim turbanom, u total toaleti, sa puno nakita. Sve dok možda jednom ne odlučimo na koje ćemo ostrvo da se ukotvimo. Kada deca izuče školu i krenu da traže zonu komfora, ili da izlaze iz iste. E pa, znam, bićemo na Hvaru, pecati i brati lavandu, ekstremni sport čekanja prirode da vam daruje blagostanje, a do tada koprcanje!

Kiss, S

 

Please like & share:

Kuglice od samo dva sastojka

Okej, sad je već krajnje vreme za kolače! Ako žurite u goste ili vam se neko najavio a u haosu priprema niste uspeli da napravite svoje daleko čuvene torte i kolače, dajem vam ideju. Mi smo već slistili original Saher tortu koju nam je donela iz Beča mama od mog K, najviše volim da doručkujem tortu direkt iz frižidera, ili iz ove divne drvene kutije da je samo malo poravnavam. Pošto nam hitno treba još slatkiša, odlučila sam da dopravim kontigent ovih super brzih trufli.

Tajnu mi je otkrila koleginica, inače sjajna balerina, koju sam inače spominjala u ovom postu, koji je btw, bio drugi po čitanosti u ovoj godini, bio joj je rodjendan pa nam je donela nesvakinašnje posluženje. Kuglice od samo dva sastojka! U pitanju je samleveni keks Oreo, pomešan sa malo putera, koji ja inače ne volim ali kad mu se totalno promeni struktura postaje fantastičan zalogajčić. Inače na Pintrestu ima puno ovakvih recepata ali svi koriste sir, i to mi se nije svidelo, nego baš puter radi pravu stvar.

Znači, potrebno vam je:

dva pakovanja Oreo keksa, original ukus i

70 grama putera na kockice isečenog

Izblendijte keks sa puterom. Ukoliko je potrebno dodajte par kapi mleka na dlanove da biste lakše radili sa masom. Formirajte kuglice iz stavite u zamrzivač na 15 minuta. Izvadite, ukrasite po želji, stavite u frižider na sat vremena i prepustite se uživanju.

Po želji ga možete preliti belom glazurom, umočiti u topljenu čokoladu, uvaljati u mrvljene pistaće, ima bezbroj mogućnosti.

Uživajte u ovoj magičnoj večeri, kiss!

 

Please like & share:

Želite veliku jelku? Trebaju vam samo tri girlande

Ulazimo u sam finiš godine, pripreme u mojoj kući su u punom jeku, obožavala sam kićenje kad sam bila dete, onda sam mrzela kićenje kad više nisam bila dete, sada sam sa svojom decom ponovo odlepila za euforičnim procesom transformcije života u kući u festival lampiona, zvončića i kolača. Radujem se, a ne prećutkujem da je većim delom praznovanje konzumeristički raj i pakao, i trudm se da veći deo čarolije postignemo principom uradi sam. Tako svake godine naše prašnjave girlande i ukrase dovlačimo iz podruma, i uvek na sasvim novi način osmišljavamo dekoracije. Ovaj put smo zamislili da pokačimo girlande u obliku jelke, i prvi pokušaj je bio blagi očaj, ali onda je došao moj super prijatelj Deki i rešio problem u dva poteza, pored toga što je sjajan igrač, on ima izrazitu crtu talenta za primenjenu umetnost. Uglavnom, sve što vam je potrebno da biste pomoću tri girlande postigli efekat velike jelke jeste da zakucate par pribadača za zid ili kakav drveni ram npr. od prozora i da girlandu zakačite u sredinu i da prirodan pad iskoristite za efekat grananja šumskih jelki, prikačite krajeve, stavite svelucave svećice u cik cak maniru, okitite i voila!

Pošto je praznična atmosfera meni ludo inspirativna, odlučila sam da vas častim sa postovima na temu, te vas pozivam da pratite, svaki dan ću postovati o kolačima, planovima vezanim za ovaj blog, ideje za dekoraciju, o dešavanjima na kojima smo bili a koji će biti ponovljena u januaru, sve u svemu puno lepih postova u narednim danima swanlakeact5 za vas!

Please like & share:

Sve što treba da znate o Lagotto Romagnolu

Osećam se potpunom kad idem ulicom, a jedan sinčić mi u ruci, drugi me za ruku drži, a na povocu Duče, prolaznici kažu “Svaka čast, gospodjo!”. Pre neko veče dok smo čekali da V završi gimnastiku, imali smo susret treće vrste sa nadobudnim domarom jedne beogradske škole koji je svom silinom želeo da nam zabrani uvodjenje psa u krug skole. Padale su pretnje, stiglo mu je i pojačanje, iako je pas bio miran i vezan, a sve se završilo njihohovim zahtevom da se onda iselimo u Ameriku ako nam je normalno da pas čeka decu ispred škole. A ja zaista ne mogu da pojmim odrastanje dece van društva pasa, tih divnih stvorenja koja uvek pružaju bezuslovnu ljubav.

Želim da vam predstavim Lagotto Romagnolo pasminu, koja je koliko mi se čini, postala poprilično popularna na beogradskim ulicama. Kada je V još bio beba shvatili smo da nam fali pas, i počeli smo sa istraživanjima koji bi nam pas odgovarao. Da bude miroljubiv, jer ne smem sebi dozvoliti da u parku brinem za bezbednost dece dok se pomahnitali mužjaci mlate, da se ne linja, da se ne mora češljati, i da bude neke srednje velicine, i da bude dobar drug sa decom. I onda smo otkrili postojanje tartufarskog psa, Lagotto Romagnolla. Ej, a još je specializovan za traženje tog gljivarskog zlata!

Lagotto Romagnollo je stara italijanska rasa za koju se zna još od renesanse, pojavljuje se i na slici Andrea Mantegna, i kako samo ime govori, u pitanju je Romanjolski jezerski pas (lago- jezero). Služio je kao lovački pas u močvarnim delovima severne Italije, i veruje se da je od ove rase kasnije nastao i rertiver i pudla. Kasnije, kada je taj predeo bio isušen, zbog istančanog njuha pokazali su se kao idealni pronalazači tartufa.

Stigao je u naš dom pre nego što je napunio dva meseca, mali i čupav, V je prvo izlečenje od uverenja da je jedini na svetu doživeo upravo sa njim, nije bilo lako, grizao i skakao i od pocetka bio lud, energičan psić. Dali smo mu kontroverzno ime, kao glasni anti-fašisti, nazvali smo ga Duče, u prevodu vodja, kao ironiju na temu ko je glavni u našem čoporu, i svakako kao šalu na prvu asocijaciju- Musolinija kog su tako zvali. Dugo mu je trebalo da nauci da obavlja nuždu napolju, a u isto vreme i V je izlazio iz pelena, ja nisam ispuštala asepsol iz ruku, išla za jednim, za drugim, prsla sam bila, pogotovu jednog dana kada su obojica istovremeno pravila haos, kuče po tepihu, a V se popeo na krevet i zabavno mu, pravi baricu i smeje se.

Kad je taj monsunski period prošao, bacila sam se na dresuru, osnovnu i tartufarsku. Pogledala sam silne epizode Cezara Milana, nabavila tartufsko aromatizovano ulje, koje inače smrdi kao nafta, mazala loptice i bacala mu, on donosio. Zatim sakrivala te loptice, on ih pronalazio. Sledeći nivo bilo je zakopavanje namirisanih predmeta i učenje da ih ne sme progutati. Ok, nagrada u ruci, i cim iskopa “tartuf”, odmah komanda “pusti” i nagrada u vidu nekog finog mesnog delicija. Sledeći nivo je zakopavanje “tartufa”  na nekom nepoznatom terenu, a zatim takozvano “slamanje nosa”, odlazak u pravi lov sa nekim kučetom koji zna šta radi, da vas pas moze da prekopira ponašanje i počne samostalno da radi, da ide isključivo za mirisom tartufa, bez mešanja vašeg mirisa. Ok, taj deo nas tek čeka, jer se u medjuvremenu rodio I, trening je pao u senku, ali svakako planiramo da radimo na tome, jer ima li vece sreće od odlaska u sumu sa decom u potragu za skrivenim blagom? Postoje pobrojane lokacije gde se pronalaze tartufi ovde, a svakoko je preporučljivo da se prethodno registrujete kao član društva Tarufara.

Zašto je taj element značajan za razumevanje ove rase? Lagotto je rasa izrazito privržena svom vlasniku, što je ponekad i pomalo naporno, jer taj pas je uvek uz vas. Uvek spreman da radi. Nezainteresovan za druge pse, uglavnom. Osim ako nije ženka. Zato su ovi  psi idealni tartufari, jer za razliku od drugih lovačkih pasa, oni nikada ne idu za mirisom drugih životinja, i izrazito su posvećeni zadatku potrage, potpuno ludi da rade sa svojim vlasnikom. U našem slučaju to znači da u parku ne odustaje dok ne pronadje baš onu šišarku koju sam mu bacila. Dakle, tek sam sa ovim psom upotpunosti shvatila šta znači radni pas. Suluda posvećenost zadatku, asocijalnost, i entuzijazam za akcijom. On laje na semafor, pošto ne može da čeka. On ne podnosi da sedi u kafiću. Evo i sada dok kucam po tastaturi, mi njuškom ruku skida, u fazonu, šta sediš, akcija, svet je pun izazova! Stalno čeka na moju akciju, i reakciju, osim, ponavljam kada je neka izazovna ženka prisutna. Onda je pravi Italijan. Uporan, ali nežan. Čak i kada ga ženka odbija, on se muva oko nje i izvodi je u šetnju, priča joj o zvezdama, ume da bude romantik. U kući leži na sred puta da ga uvek primetimo i preskočimo. Ponekad napravi pičvajz u kući ako je predugo sam i slobodan da nadje djubre. Voli da se izlaje kad se sretne sa nekim rodjakom. U razgovorima sa drugim vlasnicima Lagotta, skapirala sam da se dele u dve podgrupe: sramežljivci/ nepoverljivci i ludaci sa ogromnom količinom energije. Moj spada u ovu drugu grupu. Ukoliko slučajno pomazite mog psa, on ce osetiti toplinu vašeg srca, i traziće da ga zauvek mazite, čak i kad prestanete on će vas podsetiti i njuškom vam ponovo nabaciti ruku na sebe. Sa decom je izuzetan drug, i ukoliko čuje da se naša igra rasplamsava, čak i samo malo više cike u kuci za njega znači da treba da dotrči u punoj brzini sa loptom u zubima. A kako tek igra žmurke! U kući ponekad nastaje pravi haos sa loptama raznih veličina, ali on je srce, uvek je spreman da da svoju loptu ili igračku, i ne uzima one koje su samo dečje. Ok, lovi trenutak kada ne gledam da mazne braon medu, na njega ima pik.

Najteži momenat sa Dučeom bio je pre par meseci kada smo shvatili da ipak nije samo prehladjen i da ne povraća tek onako, što jeste neka karaktereistika ove rase, da su malo osetljiviji sa želucem, već da je dobio upalu jetre. Jedan veterinar, drugi, dani idu, njemu je sve lošije, infuzija. Shvatila sam da je nešto ozbiljno kada sam ga nosila u rukama na treći sprat, i dok je stajao tako smanjen od bolesti, i sav nekako kao zgužvana plišana igračka, pozvala sam ga k sebi a on nije hteo da mi pridje, neki čudan alarm me je uputio na hitno celokupno ispitivanje, kada smo i shvatili da je mogao da ode. Srecom sve se dobro završilo i hvala Vladi Terzinu na posvećenosti i stručnosti.

Potrebno je sa njima biti izuzetno oprezan što se tiče mažnjavanja ostataka hrane po parku, ulici, jer njihov izuzetan njuh im ponekad pomuti um, kad su na tragu, komande padaju u vodu. Kad spomenuh vodu, još jedna karakteristika, budući da su vodeni psi, čim se nadje u blizini bilo kakve barice, fontane, reke, mora on je brži od mojih misli i već se okupao, protresao i obrisao o mene, on ne pita za dopuštenje i ni za celziuse, jer ima troslojnu dlaku, krzno, koje ga dosta dobro čuva, ali treba biti na oprezu, umeju se prehladiti. Sve pobrojane zabave sa njim su najlepši trenuci kada smo svi zajedno, u prirodi, šumi ili na reci, moru, a dovoljno je i samo da svi zajedno odemo u park u šetnju. Naravno, život sa psom za decu ima pored svog zabavnog elementa i izuzetan značaj po pitanju shvatanja obaveza, V je već neko vreme dovoljno veliki i odgovoran da ga prošeta u dvorištu, da u baca lopticu, da ga izgrdi kad skoci u malu fontanu sa ustajalom vodom, za osnovne komande i da ga nahrani, pošalje na mesto kada je dosadan. Maleni I je od rodjenja pored njega i čim je počeo da puzi bio je fasciniran našim dragim dlakavim bicem i voli ga beskrajno, sad ga već i zove kao mi Duuuuč.

Ukoliko razmišljate o tome da nabavite psa, imate moju preporuku za ovu rasu, ali i jedan savet. Svakako ukoliko možete da birate štene izaberite neko najaktivnije, kočopernije, kako bih rekla, najbezobraznije štene, jer često nailazim na stidljive Lagotte. Sigurno da je ljudski faktor prisutan, ali po prirodi često umeju da budu nepoverljivi. Svakako, imajte na umu i to da su to radni psi, i uprkos njihovoj veličini, potrebno je dosta istrčavanja, rada, i nekih izazova, jer su izuzetno energični i ukoliko nisu iskorišćeni njihova privrženost postaje naporna. Dobro pogledajte rodovnike, jer ih nije bilo puno u Srbiji, pa nije nemoguće da su u daljem kolenu rodjaci, što može da dovede do nekih problema. I još jedna napomena, ovi psi se ne češljaju, ali moraju se redovno šišati, jer se u suprotnom dlaka može ućebati, potrebno ih je odvesti na skraćivanje dlake svaka tri meseca. Ukoliko ste se odlučili za jednog malog Lagottića, samo napred, zaista su nezamenjivi kompanjoni.

 

 

 

 

Please like & share:

Život van grada i jesenji kolač

Krenula sam sa V na pijacu po bundevu za kolač, mada sam od njega krila cinjenicu da ce u kolacu biti iste, i mic po mic nas dvoje zavrsismo u teskim mastarijama o zivotu na selu. Suska lisce pod nama, ja mu prepricavam svoja secanja na detalje iz detinjstva mog a i moje mame, posto se zivot tamo negde u ravnom Banatu nije mnogo menjao, i poneseni carolijama jeseni razvijamo film o voznji bicikla po atarima, skupljanju sipka, kuvanju pekmeza, debelim dunjama pod kojima se najlepse spava, sve moguce stereotipe smo uspeli da uvezemo u pricu.

Posto vec dugo u nasoj siroj porodici postoji ideja o mestu za beg od jednolicnog zivota i strogo kontrolisane decije igre, dosli smo do zakljucka da ne smemo vise cekati, i da je pravi cas za zapocinjanje velikog projekta vikendice. Ili mozda ne samo vikendice? Dugo sam se bavila istrazivanjem raznih iskustava po forumima i blogovima drugih ljudi, koji su odlucili da naprave taj iskorak i odu iz grada u selo. Nasuprot vecinskom trendu dolaska mladih u gradove, postoji ovaj drugi, novi trend savremenih hipika/hipstera koji su odlucili da menjaju svoj relativno stabilni gradski zivot za avanturu gradnje samoodrzivog imanja negde u teskoj ili pak manje teskoj divljini. Zanimljiv forum na ovu temu sa puno korisnih informacija mozete procitati ovde, a kako se kraj ove teme zavrsava u idilicnim zakljuccima, nije me mrzelo da kopam kako se prica nastavila, jer je glavna akterka vodila interesantan blog o njihovom preseljenju na selo, u totalno amiskom fazonu, off-grid sa sve rucnom masinom za ves, fotografije mozete videti ovde i ovde. Uglavnom, saznala sam da su od prvog poleta i ambicije, nakom dve godine ipak poklekli i vratili se nazad u grad, ipak takav projekat nije uopste naivan.

Skapirala sam da ljudi prilaze tom odlasku na selo na razlicitim nivoima, od onih sa freelance zanimanjima kojima izmestanje ne remeti profesionalno/finansijsku koncepciju i koji se odvaze na gajenje poneke biljcice u svojoj basti, preko onih koji ozbiljnije prilaze zemlji, biljkama, sade neku kulturu ciji visak nameravaju da unovce, do onih najambicioznijih koji rade na stvaranju celokupnog seoskog domacinstva sa zivotinjama sa kojima tvore celinu ekoloskog pristupa poljoprivredi.

Postoji mnogo razlicitih pristupa savremenom imanju, ali svakako meni je bio nazanimljiviji princip Biodinamicke poljoprivrede koji je baziran na holistickom, dakle celovitom razumevanju procesa unautar imanja, gde se medjusobno prozimaju “zivotna snaga”, biljke, tlo, minerali, i zivotinje, a koju je postavio Rudolf Stajner u prvoj polovini 20. veka. Na takvim farmama od posebe vaznosti je samoodrzivost, medjuzavisnost i harmonija, gde se zapravo proizvodi kao pre stotinu godina, i gde sve potice sa jednog istog imanja, zivotinje se hrane iskljucivo hranom proizvedenom u ovom zatvorenom krugu, biljkama koje se gaje na iskljucivo prirodan nacin, a uz pomoc Mesecevog kalendara. Ukoliko vam je tema zanimljiva preporucujem klik ovde, buduci da se na ovoj farmi odrzavaju i edukativni seminari na ovu temu.Takodje, na istom principu funkcionise i farma nadomak Vrsca, pogledajte kratki video ovde. Opsirniji i zaista informativan video, emisiju Na rubu znanosti na ovu temu pogledajte ovde. Ja sam imala srece da posetim jednu ovakvu farmu, naime, bivsi profesor muzike iz detinjstva mog K koji je osnovao farmu Neven na Meljaku, gde se bave proizvodnjom, muzikom, decom cija brojnost varira, jer imaju cini mi se sestoro svoje i plus jos po koje dete sto im se pridruzi u zivotu i radu. Izuzetno je zivahno na tom imanju, i pored proizvodnje hrane kao takve, oni proizvode i najlepski vocni hleb sa heljdom i slicne delicije koje se mogu kupiti ponekim prodavnicama u Beogradu. Inace, oni su i rodonacelnici Valdorfske pedagogije u Srbiji, koja je takodje inkorporiranu u zivot imanja, ali o tome neki drui put. Procitajte vise o njima ovde.

E sad, ima dosta imanja koja prihoduju od turisticke ponude, mislim da tu prednjace salasi, ne mislim na one komercijalne, vec na one prave, gde ljudi inace zive i uz najavu primaju goste, prave razlicite radionice i tome slicno, kombinuju osnovnu proizvodnju sa usluznom. Meni se mnogo dopao koncept Nananinog salasa, i to je sledeca destinacija koju posecujem, procitajte vise u tekstu ovde. Zanimljiv je i projekat baziran na Permakulturi, koju pokusavaju da primene ljudi u okolini Pozarevca, u specificno dizajniranom naselju, vise na temu ovde. Jako lepo arhitektonsko resenje na ovu temu pogledajte ovde, u pitanju je kuca  u naselju Divcibare.

Zasto vam sve ovo pricam? Mislim ljudi koji su se odlucili na ovakav korak izuzetno vredni. Zamisljam kako bismo mi prosli, jer cesto razmisljam koja bi to druga kancelarija umesto baletske sale bila moguce moje novo radno mesto. I uvek kazem, polje. Ok, ja sanjam o maslinjacina, poljima lavande, ali volela bih i Banat, a i Sumadiju. Kako bi izgledao moj dan? Svakako ne bih mogla da i dalje budem balerina a da zivim na takvoj udaljenosti od pozorista, ali mozda kad zavrsim sa igranjem zelim da budem na imanju. Volim fizicki rad, ali volim i stikle da nosim. Volim svez vazduh i organsku hranu, ali volim i kaput da obucem i setam gradskim ulicama. Da li biti vikendas na selu, ili u gradu?

Zamisljam svoju decu kako zive slobodna van ogradjenih igralista, ali nakon iscitavanja raznih foruma, shvatam da deca brzo porastu i da oni zele aktivnosti, skole, grad, ali ok, ja i ne bih otisla dalje od pedesetak kilometara od Beograda. Ja bih se zaustavila na manjoj basti i radila kao freelance fotograf, blogerka, pisac ili kopirajerka, mozda drzala casove baleta za ono malo dece sto zivi na selu, ne bih imala zivotinje, jer bi me to drzalo vezanom za zemlju, ipak volim da odem na par dana nekuda, obavezno bih imala bazen, jer opsesivno volim bazen, za srecu i trening i opustanje nakon kosidbe, deca bi svakako isla u skolu, ali bih im ja nadogradjivala gradivo, sto cu svakako morati, koliko cujem iz iskustva drugih roditelja cak iz “najboljih” skola u gradu.

Svakako cemo biti vikendasi na selu za prvo vreme, trenutno smo u potrazi za placem, a montaznu kucu cemo poruciti od ove firme, jer su mi se cini da su najozboljniji i dovoljno savremeni za nase potrebe.

Da li vi znate neke slicne primere? Da li ste razmisljali na temu? Slobodno u komentarima doprinesite temi sa svojim vidjenjem odlaska na selo!

Uglavnom, od celog sna na temu sela, dok je realizacija jos daleko, meni je jedino preostalo da mi kuca zamirise na jesen, na kolac sa bundevom, totalno genijalni, mokri, skoro pa zdravi ugodjaj.

Potrebno je:

– 120 grama putera

-170 grama secera

-3 jajeta

-250 grama brasna

-125 grama mlevenog oraha

– 300 ml ili jedna i po solja izblendane bundeve ili jabuke

– kasicica sode bikarbone

-kasicica praska za pecivo

-pola kasicice soli

-dve kasicice cimeta

-jedna kasicica vanile ekstrakta

-pola kasicice djumbira

-200ml mleka sa par kapi limuna koje je odstajalo tako 5 minuta

Zagrejte rernu na 180 stepeni. Miksajte puter sa secerom, zatim dodajte jaja i blendanu bundevu i vanilin ekstrakt. Prosejte brasno, orahe, sodu bikarbonu, prasak za pecivo i zacine i promesajte. Polovinu suve smese pomesajte sa jajima i bundevom, a drugu polovinu sa mlekom i limunom. Na kraju sjedinite masu, sipajte u namasceni i pobrasnjaveni kalup i pecite oko 25 minuta. Pospite prah secerom i posluzite sa hladnim mlekom, bar ja tako. Prijatno!

 

Please like & share:

1 2