Archive of ‘simple life’ category

Kako smo pregrmeli mononukleozu

photo by Ivan Šijak

photo by Ivan Šijak

Bili su ovo cudni dani. Iz nekog nedokučivog razloga razloga reč mononukleoza nam svima odzvanja u ušima kao jedna baš gadna bolest. A zapravo samo retko kada ona može biti zaista teška. U isto vreme je zovu i bolest poljupca, jer se najčešće javlja medju tinejdžerima i prenosi se putem pljuvačke. Moji momci imaju dobar start u životu, pošto su je odbolovali pre vremena, pa će moći slobodno da se ljube, jer jednom preležana mononukleoza stvara doživotni imunitet na istu.

Sve je počelo davno, kada smo iščekivali jedno fenomenalno snimanje a V je bio baš bolestan, a i mali I je bio u začaranom krugu povišene temperature i slinavosti. U medjuvremenu su kao ozdravili, snimali smo i sve je bilo kao ok, i njegova lekarka ga je pustila sa u vrtić, iako su mi njegove oči bile još uvek pomalo mutne, išli smo na hokej, trčali, skakali i radili uobičajene stvari. Onda je došao praznik kada su se dečaci bili baš bolesni. Naglo je nastupila ponovo visoka temperatura, glavobolja kod jednog, kod drugog konjuktivitis i osip, nos, grlo…

Od tada smo pregazili mnogo kilometara, da bismo na kraju utvrdili da su obojica imali mononukleozu, srećom blažeg oblika, plus je mali I imao i adenovirus. Ključna stvar kod ove bolesti za oporavak je mirovanje, a kako je po mom osećanju lekarka kasno posumnjala na ovu bolest, kod V je malo duže potrajala. Uopšte sebi ni ne smem da dozvolim da mislim šta je sve moglo poći po zlu jer nije mirovao u najkritičnijem periodu. Isto tako bi bez mog insistiranja na daljim analizama poslala malog I u vrtić, a nije bio spreman za povratak u normalu. Zato, srećom postoji ona sumnjičavost kod nas keva, kada osetimo da nije momenat za birokratsko odradjivanje malih pacijenata.

 

U medjuvremenu, dok smo mirovali i kuvali zdravu laganu hranu, mi smo se dobro zabavljali. Sa jedne strane mi je bilo izuzetno teško što sam po ceo dan bila posvećena mojim bolesnicima, treba gladnu decu nahraniti, jer sam navikla na ritam odraslih. Sa druge bilo mi je divno dok su mi pred očima rasli, pametovali, gledali Pepu i Star Wars, tukli se pa grlili, ispijali neskvik i kafu u našem kafiću, prskali se vodom, dosadjivali se, igrali žmurke. Bili smo i kod bake u Novom Sadu, uživali na Štrandu i Katoličkoj porti, tugovali zbog beskrupulozne kiše, ispratili sva desavanja na postizbornoj politickoj sceni, družili se sa drugom bakom u lavitintu lekarskih pregleda. Išli na kolače.

Ja sam istraživala temu veze urbanizma i detinjstva, pokušala da vežbam dok spavaju, razvrstavala milion lego kockica po bojama, izmišljala opcije za doručak, dopuštala sam kratke epizode vožnje rolera, pratila tviter rasprave, pravila falafel koji niko nije hteo da jede osim mene, istraživala more i opciju letovanja kamperom, bila na tribini o participiranju gradjana u kreiranju budzeta opština. Ah, život domaćice je mnogo teži od života beogradske balerine. Na kraju smo otišli na jednu izlozbu u Zvezdarskoj šumi, u staroj opservatoriji, i to u štiklama, ne znam šta mi bi, i onda sam uveče zaključila da umem i da se ošišam, jer nebo je granica. I uspelo mi. U medjuvremenu smo zaključili da bi im prijao planinski vazduh i termalni bazeni zbog oporavka, i eto nas, idemo u banju u Sloveniju, deca, svekrva i ja. Blogu se ponovo vraćam, jer u ovim okolnostima nisam imala odakle da crpim inspiraciju za swanlakeact5, i baš mi je nedostajalo. Najškakljivija misao koja me progonila je a gde su zaboga moji prijatelji nestali? Ok, naravno ne svi, ali značajno se promenio sadržaj tog pojma u poslednje vreme. Nezaustavljiv je izgleda proces samoregulacije prisustva i bliskosti ljudi u skladu sa novim životnim okolnostima, interesima, pasijama i kretnjama. Tako valjda i treba da bude. Ili su možda čekali da stane ova novembarska kiša u sred maja?

Kiss, S.



20160521_142451

Please like & share:

Želite veliku jelku? Trebaju vam samo tri girlande

Ulazimo u sam finiš godine, pripreme u mojoj kući su u punom jeku, obožavala sam kićenje kad sam bila dete, onda sam mrzela kićenje kad više nisam bila dete, sada sam sa svojom decom ponovo odlepila za euforičnim procesom transformcije života u kući u festival lampiona, zvončića i kolača. Radujem se, a ne prećutkujem da je većim delom praznovanje konzumeristički raj i pakao, i trudm se da veći deo čarolije postignemo principom uradi sam. Tako svake godine naše prašnjave girlande i ukrase dovlačimo iz podruma, i uvek na sasvim novi način osmišljavamo dekoracije. Ovaj put smo zamislili da pokačimo girlande u obliku jelke, i prvi pokušaj je bio blagi očaj, ali onda je došao moj super prijatelj Deki i rešio problem u dva poteza, pored toga što je sjajan igrač, on ima izrazitu crtu talenta za primenjenu umetnost. Uglavnom, sve što vam je potrebno da biste pomoću tri girlande postigli efekat velike jelke jeste da zakucate par pribadača za zid ili kakav drveni ram npr. od prozora i da girlandu zakačite u sredinu i da prirodan pad iskoristite za efekat grananja šumskih jelki, prikačite krajeve, stavite svelucave svećice u cik cak maniru, okitite i voila!

Pošto je praznična atmosfera meni ludo inspirativna, odlučila sam da vas častim sa postovima na temu, te vas pozivam da pratite, svaki dan ću postovati o kolačima, planovima vezanim za ovaj blog, ideje za dekoraciju, o dešavanjima na kojima smo bili a koji će biti ponovljena u januaru, sve u svemu puno lepih postova u narednim danima swanlakeact5 za vas!

Please like & share:

Igrala sam Labudovo jezero kod Severine na svadbi

Danima unazad nisam mogla da prestanem da se smejem. Od trenutka kada me je Jovanica zvala da me pita da li hoću da radim na svadbi Severine i Kebinog sina, preko proba, upoznavanja sa rediteljem čitavog eventa, avangardnog umetnika savremenog evropskog teatra Tomaža Pandura, pa sve do izlaska na podijum.

Nedelja je veče. Hladno, mirno i mračno je u parku dok šetam kuče, i prebiram po glavi da li sam sve pripreme obavila, mužu dala sve instrukcije za uspavljivanje dece,  spakovala radnu odeću, koktel haljinu, špic patike, štikle, šminku, šnalice, sve na š. Razmišljam o tome kako je kao i svako drugo normalno veče, a uopste nije, i kakav li tajni život imaju moji sugradjani koji se isto doimaju kao ja, kuda li idu nakon uobičajenih radnji. Idem sedmicom, dobro je, španac je došao, probijam se kroz novobeogradsku ledinu, prolazim kroz Savograd i stižem do Crown Plaze, odmah pored je glamurozna šatra ispred koje je parkiran okićeni stojadin, ok, ulazim.

“Dobro veče.” Obezbeđenje je na gotovs, neće da me puste, sumnjivo im da nisam neka novinarka kažu Kurira ili Informera. Pokazujem špic patike i puštaju me. Smejem se u sebi, jer i jesam ovde na neki način na novinarskom zadatku, samo što nisam od te vrste. Zapravo, moj poriv da budem na tom mestu jeste sasvim istraživacke prirode, oduvek sam volela socijalni avanturizam, da svaki milje osetim iznutra, a pogotovu što sam odmalena volela da budem kraljica treša. A ovaj event je prevazišao svaki treš, nadišao sve okvire uobičajenog tezgarenja nas umetnika. Idem uz stepenice gde su svi izvodjaci, osoblje, muzičari, ćao drugarice labudice, lagane su pripreme u toku, a iz sale se ori aplauz nakon numere iz mjuzikla koji su na bis odigrale kolege iz Pozorista na Terazijama.Šminka, frizura, odozdo se vec čuje spontani teški narodnjački program, čujem Dzej se na stolicu popeo, dok pripremamo perje za glavu. Severina je osmislila svoje venčanje kao pozorišnu predstavu post -postmodernog Balkana, gde se u šatri mešaju treska, sarma i opera, gde ispred plišanih kulisa defiluju narodnjaci dok nas ona posmatra sa velikog led ekrana, pošto se sve snima, realnije je od realnog. Ništa, malo se poremetio program, ne može ni veliki Tomaž Pandur da drži pod kontrolom naše narodnjake. Mada nisam sigurna da je bila baš toliko dobra žurka jer mislim da je ceo taj melting pot malo zbunio ljude, glamur, sarme, umetnički program, prase i cela pompa oko zabrane slikanja.

Spremamo se, oblacimo pačke, zagrevamo se, gosti koji nas vide su oduševljeni, hej pa to će im možda biti prvi put da vide balet posle obaveznog vaspitnog odlaska u pozorište iz davnih srednjoškolskih dana. Nista, idemo na nastup. Hladno je, šatra propusta promaju, hladnoća nas drži budnim, čekamo muziku, prolaze razni selebriti gosti, žele da nas vide. Ali ne, kaže Tomaž, vodi labudice gore, služe prase, ne moze prase i balet. Čekam i smejem se. U tom momentu sadržana je sva moralna dilema ovakvog tezgarenja. Ali hej, mi donosimo art u kič milje, dok ima toliko onih koji donose kič u naš umetnicki krug, tako da mi ipak imamo jedan prosvetiteljski zadatak, za razliku od ovih drugih primera i primeraka.

I evo ga, trenutak je naš, ide Čajkovski, šušte naše pačke, lupkaju špic patike. U tišini estrada posmatra balet, dok nas zadovoljno, ozareno, pomalo iskrivljeno Severinino lice posmatra sa velikog ekrana. A da, i mladoženja je tu. Samo beli, 2. čin, nipošto ne spominjati Crnog labuda, dalji zaplet u libretu sa preljubom nećemo ovog puta. Par labuđih zamaha, adagio, plava svetla, puno kamera i fotoaparata, svetlucanje šljokičavih toaleta gošći, svečano je u tom momentu, prase je već pojedeno. Kaze hvala, nakon toga aplauz, ne duboki već sasvim mali naklon publici, i nazad u odaje. Brzinom svetlosti skidam pačku, perje sa glave, već je ponoć, pretvoriću se u bundevu, navlačim koktel haljinu i štikle, kod Jovanice na uhu jedna mindjuša kod mene druga, silazimo među goste, čaša vina belog, minglujemo se kroz masu i političarski polusvet. Na ekranu snimak Kebe iz devedesetih kako poluartikulisano đuska i peva a pored njega sincic Igor. Ja sam onda otišla, a Brena je zapevala na podijumu i bila je žurka, kraljica jugoslovenskog folka je podigla masu, “sanjam da sam s tobom”, antologijska pesma i spot. Iz taksija trčim kod mojih dečaka. Mirno je, pas maše repom, svi spavaju. Život ide dalje, kupiću sebi nove čizme.

Please like & share:

Polaroid sećanje

Danas slavimo nasu godisnjicu! Klik ovde i ovde ako vas zanima kako je izgledalo nase vencanje i slavlje.

Volim svaki dan naseg malog sveta, lepotu imaginarnog mesta gde cemo da zivimo, rolerkoster od cega cemo da zivimo, slobodu da ratujemo ponekad, ali ja da pobedim, zustrinu koraka ka novim zamislima, volim nasu istoriju, tvoje retke sale, jesen u nasoj ulici, predvidivost smene dana i noci pored tebe, nasu decu i psa kako trce u krug, volim kada sve osmislimo i kada nista ne uradimo, iskrenost i saucestnistvo u danima pred nama.

Please like & share:

Prvi rodjendan

Ok, idemo retrospektivno, mali I je napunio godinu dana, i zadatak je bio kako bez previse maltretmana napraviti stylish kucnu/bastensku zabavu u jeku ovog toplog leta. Osmislili smo meni sacinjen od laganih letnjih zalogajcica, sacekali sa gostimo da sunce padne, napravili moon sand za siromasne i zurka je pocela. Recept je sledeci:

– sendvici iz detinjstva sa rendanim edamerom i smajlijem od kecapa

– nanizane kombinacije grozdje/edamer i dinja/prsuta

– kuvani kukuruz

– przeni bademi u soji, medu, limunu i ciliju

– domace spremljena pileca pasteta na bagetu

– puno sveze limunade i limunade sa lavandom

– porucena torta iz Mandarina cake shopa

– sladoled od jogurta i borovnice

– DIY moon sand za igru u dvoristu napraviti od brasna i ulja u odnosu 5 prema 1

– helijum baloni

– pistolji na vodu

To je otprilike sve sto je potrebno za dobru decju zabavu, pticica mi je sapnula da deca uzivaju u najjednostavnijim stvarima, tako da im ne treba stajati na putu sa raznim animatorima, osmisljenim programima, igrama i igrackama. Slazete se?

S.

 

Please like & share:

Letovanje u Srbiji

Po preporuci naseg mudrog premijera proveli smo par dana, ponekad cini se beskonacno dugog, porodiljskog odmora, u Novom Sadu, mozda bismo ih proveli na nekom drugom mestu, ali ko sme protivreciti Prvom? Salu na stranu, bili smo kod bake, bio je moj rodjendan i sasvim neocekivano nabasali smo na sjajno mesto.

 

Na Ribarskom ostrvu nalazi se sjajan restoran Piknik sa autenticnim menijem, a mi smo rucali savrseno spremljenog sarana, u meniju poznatog kao “Sarancina”. Mesto za svaku preporuku.

 

Novi Sad, iako dosta izmenjen, urbanisticki i demografski, definitivno i dalje jeste grad idealan za zivot sa decom, dostupnost sadrzaja i mobilnost gradjana je na dosta visokom nivou, uredjena obala i biciklisticke staze, pitomost gradskog jezgra i parkova cine ga livable city-em. Obidjite grad javnim biciklom, zavirite u pasaze starih ulica, popijte kafu u Vremeplovu i sidjite do sveprisutnog Dunava.

Please like & share:

#the52project 23/52

1. I hoce da ustane ponocu balona
2. V slika mene dok ja slikam njega i kaze da mi poklanja za rodjendan da mogu da se okupam u Dunavu

Please like & share:

#the52project 22/52

 

1. V u celjustima vasarista.

2. I je, uprkos datumu, u dzemperu, u blazenom haosu.

“A portrait of my children, once a week, every week, in 2015.”

Please like & share:

#the52project 21/52

 

1. I je u vodi u svom elementu, pogotovu kada ode iza duge. Da, prava duga nas je posetila

2. V je Luke Skywalker.

“A portrait of my children, once a week, every week, in 2015″

Please like & share:

1 2