Archive of ‘theatre’ category

Kad balerine progovore

Dokumentarna predstava “Balerine” koja je nastala u koprodukciji Foruma za novi ples SNP-a i Studentskog kulturnog centra Novi Sad, imala je svoju premijeru još davne 2014. godine, i tek pre nekoliko dana, u okviru Festivala koreografskih minijatura, uspela sam da ulovim trenutak za sebe i da pogledam intrigirajucu koncept predstavu u kojoj balerine progovaraju o onome o čemu se uglavnom ćuti ili preuveličava, o životu unutar naše profesije.

Predstava koja konačno govori surovo o istini koja je daleko od patetičnih stereotipnih ili čak horor zapleta kakvi su se mogli videti u holivudskim i evropskim produkcijama filmova i serija poput “Crnog labuda” “Un paso adelante”, “First position””Flesh and bone”.., i koja sa toliko dokumentarnog šarma približava našu dimenziju postojanja najslučajnijem prolazniku koji eventualno prepoznaje našu umetnost na osnovu nekih bledih asocijacija, špaga, roze, špic patike, Labudovo jezero, helanke, kurve, homoseksualci.

Osam balerina na sceni kroz autentičan tekst i koreografisane sekvence (Olivera Kovačević Crnjanski- koreografkinja) sprovode publiku kroz naš razvojni put od zavedenih devojcica do zrelih umetnica, kroz hodnike baletske škole i pozorišta, kroz sale sa ogledalima, gledalište, trpezarije i jelovnike nikad dovoljno mršavih devojcica i žena, kroz scenu, garderobe, vežbanje i lečenje žuljeva na prstima, kroz šalter PIO fonda gde ne prepoznaju delatnost igrač savremene igre, kroz takmičenja, scene dualnosti vilinskih bica i dobrih riba od krvi i mesa, plantaža malina na kojima rade mlade honorarno angažovane balerine koje ne primaju platu preko leta…

Jezik predstave je izuzetno dobro kalibrisan, jer one ne kukaju a govore strašne činjenice, on je predstavljački a nije banalizovan u otkrovenjima, ogoljava profesionalni život a ne ukida magiju razloga opstajanja i uživanja u plesu, izuzetno vešto koristi ilustrativnost pokreta i igranje rečima, proziva publiku ali je ne psuje, ne odbija od sebe već humorom i bliskošću sa zadihanim i glasnim izvodjačicama vodi ka daljem interesovanju za još i još baleta.

Pri kraju ovog igrokaza, u maniru cele predstave izvode uprošćenu verziju Labudovog jezera, paradigmu tematike koju obradjuje klasičan balet a koja je bajkovito i uglavnom lako štivo, u kome se žene pretvaraju u nadnaravna bića, kao potpuna suprotnost malopre ispričanim svakodnevnim mukama žena od krvi i mesa, majki, zaposlenih na odredjeno ili neodredjeno sa malim platama i žuljevima za koje imamo najmaštovitije narodne lekove. Izvodjačice negde na kraju predstave kažu da su one sportistkinje koje žive kao glumice. Da li su glumice pametnije jer govore tekst? Da li su balerine glupe jer se mnogo vise muče, mnogo više probaju, imaju manje plate, niko ih ne prepoznaje na ulici, i na kraju krajeva drama je na prvom spratu a mi na poslednjem, trećem? O da, balerine su izuzetne glumice, a što su i pokazale u ovoj zahtevnoj predstavi, jer su progovorile, i sasvim opravdale to pravo koje nam je oduzeto, pravo na rec, na tekst, a ne samo pamtomimsko ili telesno izražavanje situacija, stanja, emocija. Bravo devojke!

Posebno je šarmantan diskretni novosadski naglasak u izgovoru, a budući da sam ja odrasla u Novom Sadu i završilu školu tamo, zajedno sa nekim od izvodjacica, bilo mi je posebno blisko svako deklamovanje sa tim prizvukom koje me momentalno lansiralo u pomalo zaboravljena mesta i situacije iz školskih dana, od naravno pekare preko puta škole, glasa profesorke baleta do zaljubljenosti u igrače strance, naravno uvek interesantnijim od naših dečaka saboraca, kolega.

Posebno me fasciniralo da razmišljam kako je tekao proces rada na ovoj predstavi gde su verovatno puno različitih priča i detalja iz našeg života moje koleginice ukrštale i predavale na dalju obradu dramaturškinji i rediteljki Minji Bogavac koja iako je iz pozorišnog sveta, nije iz našeg, baletskog, jer koliko god pozorišni, dramski i baletski spratovi/sektori/univerzumi ipak su udaljeni,  toliko je dobro iskoristila dokumente, opšta mesta i stereotipe i satkala izuzetan vez stvarnosti, lepote, sistemskih problema, edukacije, humora, neke solidarnosti.

I sad, opet, zašto opstajemo u ovoj profesiji?

Parafraziracu sam kraj predstave, ljudi koji igraju su srećni, srećni ljudi igraju. Kada ste srećni zaigrate, zar ne? Kada ste poslednji put zaigrali?

To naravno ne znaci da kreatori naše kulturne politike treba da se oslone na samu činjenicu da ce uvek biti umetnika koji su srećni dok se bave stvaranjem, kao što je sad slucaj, jer bez institucionalne podrške ovako kvalitetnih predstava ima toliko malo i one su slučajnost i mala je šansa da ce opstati na repertoaru ukoliko se izdržavaju samo od prodatih ulaznica.

Dakle, ako dolazite u Novi Sad, ili ukoliko se najavi gostovanje u vašem gradu, kupite kartu za predstavu Balerine, poslušajte šta imaju da vam kazu ove divne devojke.

Za sam kraj kopiram tekst koji stoji kao predložak ili kao libreto, kao teaser o predstavi:

Све балерине су уморне. Све балерине много брину. Све балерине заједно не знају таблицу множења. Све балерине воле да играју. Све балерине воле да пуше. Не воле све балерине да пуше. Све балерине су контрадикторне. Све балерине воле кад их нешто боли, од рада. Све балерине воле да се одмарају. Све балерине воле да спавају. Све воле лекове против болова. Све балерине некад заиграју на улици. Све балерине чудно ходају. Све размишљају како згледају и да ли су добре. Све балерине плаше се да нису довољно добре. Све балерине имају укоснице. Све балерине знају да направе пунђу. Све знају да направе звезду. Све балерине могу шпагу. Све балерине упадају једна другој у реч. Све балерине воле аплауз. Све балерине воле пажњу. Све балерине имају комплексе. Све балерине имају трему. И нису све балерине глупе!

 

 

Please like & share:

Proleće, festival i nakit

Proleće je tu, pozorišna sezona je u zenitu, počinje Beogradski festival igre. Posebno me raduju ovi prvi pravi sunčani dani, kada volim da sednem i posmatram sugradjane koji na prvim zracima prolećnog sunca izgledaju poput prašnjavih prozora, i dalje u zimskom raspoloženju, dok se ne ustali lepo vreme i ne odradi veliko spremanje, odbace teške jakne i čizme, izadju iz ljušture i ponesu vedrinu beogradskog proleća na svojim licima.Radujem se što je konačno došlo vreme za nove odevne kombinacije, za izlete sa decom i psom.

Inspiraciju za nadolazeće dane pronalazim u festivalu i kolekciji nakita brenda Manola. Pre neki dan mi je stigao mi kovčežić pravog blaga. Danas postoji mnogo kreativnih ljudi koji prave svoj nakit, ali ovo je zaista nešto što se izdvaja kvalitetom izrade, razigranošću i raznovrsnim komadima koji se izdvajaju ponude. Manola je brend iza kog stoji Maja Jovanović, koja dobro poznaje potrebe savremene žene za aksesoarom koji će svaki outfit podići na sasvim novi nivo. Zbog toga je ovaj nakit već sasvim dobro etabliran na našem tržištu. Ove sjajne komade možete kupiti online, kao i prodavnicama, klik na spisak ovde.

Beogradski festival igre održaće se po trinaesti put i predstaviće našoj publici značajne domete u polju savremenog plesnog stvaralaštva. I zato, ukoliko očekujete od teatra da vas prebaci u neku novu dimenziju postojanja, od plesa da vas začudi i razvuče pojmove očekivanog, podvucite crvenim dane od 19. marta do 10. aprila. Obožavam ove dane u Beogradu.

Posle pozorišta idem u pozorište. Takvi su dani dok traje festival. Žurim, ne menjam frizuru, trčim da gledam, možda imam mali overload od baleta. Pošto ne mogu da gledam baš sve produkcije biram sledeće: “Primarna trilogija” Jakopa Godanija koju će izvesti Dresden Frankfurt Dance company, nastup njujorške kompanije Complexions, zatim RUBBERBANDance kompanija iz Montreala koji će izvesti “Empirical Quotient“, i “Istočnu senku” od Jiržija Kilijana.

Ovaj put oblačim nude nijanse, i na taj način originalan nakit dolazi do izražaja. Posebno mi se dopada pozlaćena Infinity kolekcija već pomenutog brenda Manola jewelry. Inače, bilo mi je veliko zadovoljstvo da se slikam za ovaj outfit post, jer sam radila sa svojom dragom umetnicom fotografije, Tinom Marić sa kojom sam već saradjivala, klik ovde, koja je u devetom mesecu trudnoće, čeka jednog dečačića, a radi kao zmaj!

IMG_6484

 

Foto by: Tina Marić
Nakit: Manola
Cipele: Nine west
Torba: Parfois Sportina
Mantil: Zara
Suknja: Zara
Majica: H&M

Ovaj post je nastao u saradnji sa Manola jewelry.

Please like & share:

VLOG Žizela; pogled iza kulisa


Dok se u javnosti govorilo o kontroverznom  koncertu Marije Serifovic u Narodnom pozoristu, mi smo vežbali i radili na nekim starim i nekim novim predstavama, i baš bih volela da je barem polovina sasvim opravdano zapanjenih gradjana istog dana kupila ili rezervisala kartu za neku od sjajnih predstava na repertoaru. Ili kada bi išao vic obrnuto od stvarnosti:

“Molim vas dve karte za Mariju.”

“Za Mariju Šerifović?”

“Ne, niste razumeli, za Mariju Stjuart.”

“A, nazalost, sve je rasprodato.”

Ok, igrali smo Žizelu, balet o nesrecnoj ljubavi, neostvarenoj zbog klasnih razlika, ljubavi koju je obavilo predanje da će svaka devojka koja umre pre svoga venčanja biti osudjena na vilinski život, da u šumi svake noći pleše sa svojim sapatnicama i presreće putnike namernike terajućiih na ples do iznemoglosti. Po mom osećanju, ovo je najlepši i najinspirativniji libreto klasičnog/romantičnog baleta, koji je napisao Teofil Gotje po pričama H. Hajnea i V. Igoa. Glavna junakinja je ovde višestruko eksploatisana, kao pripadnica potlačene klase biva zavedena od strane presvučenog pripadnika vlastele, zatim prestrašena predanjem da mora da se uda, jer u suprotnom je čeka večni zagrobni život šumske vile, i na kraju, kada joj se to stvarno i desi, ona potpada pod vlast nemilosrdne kraljice šumskih vila, koja ne dozvoljava oprost za zavodnika Alberta, niti za lokalnog šumara koji je iz ljubomore kumovao tragičnoj smrti Žizele. Retki romanticni scenario gde nema zarobljene devojke koju na kraju spasava muski junak i vodi je pred oltar. Vise o libretu i istoriji ovog baleta na ovom linku.

 

Ovo izvodjenje bilo je obeleženo novom podelom manjih i većih solo deonica, i čini mi se da je predstava bila odlična, što je publika na kraju i pokazala nesebičnim aplauzom.

Pogledajte VLOG koji sam snimila u toku predstave, u njemu se sadrzani svi elementi pripreme za izlazak na scenu, sminka, frizura, garderoba, zagrevanje i konacno igranje.

Uzivajte!

Please like & share:

Izlazak iz zone komfora balerine


Zanimljiva koincidencija se desila kada sam na ovom blogu videla super ideju, poziv blogerima da zajednički odgovorimo na temu izlaska iz utabane, poznate zone udobnosti okvira u kojima se budimo i ležemo, jer sam i sama baš nameravala da pročeprkam po sopstvenom tapaciranom osećanju pripadnosti vremenu i prostoru. Kako je sama tema bazirana na profesionalnoj/finansijskoj meri vrednovanja sopstvenog ostvarenja, i ja ću se baviti ovom dimenzijom sreće, jer u tinejdž dobu sreća je kategorija emocionalnog karaktera i borba protiv normi, u ranim dvadesetim dobija svoje idealističke obrise u socijalnom polju dok se borimo za svoje mesto pod suncem, u kasnim dvadesetim smo već kristalizovali sopstveni identitet i smanjili lutanje po pitanju morala i prijateljstava, a tridesete su, pogotovu sa zasnivanjem porodice, vreme za ozbiljnije definisanje sopstvenog profesionalnog uspeha, usmerenja, ili vreme za obrtanje kormila u drugom pravcu. Naravno, u zavisnosti od profesije, timeline može i malo da okasni, ali ja ću vam preneti svoja razmišljanja koja su uslovljena činjenicom da sam balerina u klasičnom teatru.

Iako se bavim baletom od svoje sedme godine, u medjuvremenu sam trenirala atletiku, želela da postanem arheaolog, studirala filozofiju, pisala poeziju, bila aktivistkinja anarhističkog pokreta, želela da postanem mašinovotkinja i da vozim voz Transsibirskom železnicom, zamalo sam otišla da igram u Crazy Horse-u u Parizu, htela da snimam videodance, glumila sam u dramskim predstavama, započela agenciju za kasting igrača, pisala, radila u organizaciji festivala, sa mužem radila na projektu uvodjenja javnih bicikala u Beogradu, sa mužem otvorila fast food, sa mužem zatvorila fast food, bila igračica na koncertima, eventima, revijama, i tako dalje, bilo je tu još mnogih izleta iz moje osnovne profesije.

Ono što je sada osnovna tema razmišljanja, izlazak iz zone komfora danas, za mene bi značilo da nakon petnaest godina igranja u Narodnom pozorištu, treba da zamislim neku drugu dimenziju radnog mesta, jer svaki freelance pored osnovnog zanimanja me i dalje drži na sasvim sigurnom mestu, jer imati državni posao je upravo to, okvir komfora, ma koliko moja profesija samo po sebi jeste suprotnost komforu, nedovoljno plaćena, naporna fizički i psihički, izazovna kao i svaka umetnost, jer umetnost vas uvek razgolićuje pred drugima i iznova tera na promišljanje.

S vremena na vreme, mi odlučimo da odemo odavde. Da ne dužim zašto, revolt prema ovako ustrojenom društvu možda se lakše podnosi ukoliko zamislite da je negde tamo bolje, sigurna sam da ste i sami puno puta pred sebe otvorili google mapu u piknuli gde god, i lutali nekim nepoznatim ulicama tudjih gradova i zamišljali svoju svakodnevicu tu. Budući da je u mojoj profesiji pomerljivost izuzetno velika, igrači širom sveta menjaju svoju kuću na godinu dana, koliko im traje ugovor, polažu audicije, menjaju pozorišta, prijatelje, navike, meni bi trebalo da je normalno da sam već iskusila selidbe, ali ipak ne. Ja očigledno nisam imala sposobnost za takav scenario, uvek sam više volela neke druge izazove, što ljubavne, što socijalne i nisam odlučila da treba da mi profesionalni izazov odlaska u različita pozorišta bude lajfstajl, kompetitivnost u baletskom smislu bude moja vodilja. Možda i zato što nisam verovala u sebe da mogu da budem dobra balerina. Sada to više i nije opcija, jer imam dvoje dece i 32 godine, što je u mojoj profesiji već neko zrelije doba, i kada bismo otišli u drugi grad na planeti, ja verovatno ne bih više igrala balet u nekom osnovnom smislu, vežbe, probe, predstave svaki dan.

E sad, pitanje je gde otići? Ja kažem Skandinavija, Švedska, on kaže hladno je, on kaže Dubai, ja kažem vruće je, a i puno je robova, ali pravih robova, na sve strane, kažem Amerika, ali shvatim da ne mogu, plastična hrana i zatupljujuća kultura, Italija, Španija, i oni su u problemu, i još papirologija, Kanada je nekako sterilna i hladna, Azija je preluda, onda neko ostrvo da otvorimo bar na plaži, ali šta će deca da nauče, ili će nas zbrisati neki cunami, i zaključak je da ne znamo gde. Jer pitanje gde odredjuje i odgovor na šta raditi? Pošto negde tamo počinjemo ispočetka, izazov je definisati svakodnevicu radnog mesta koja bi nas usrećila. To je najteže odgovoriti sebi, kakav ja želim dan? Ne treba upasti u sanjariju i zamišljati godišnji odmor dan, sa budjenjem uz cvrčke, već zamisliti koji ću biti mrav, da li idem na posao, ili on dolazi kod mene, da li sam svoj gazda ili ne, u kakvu školu želim da vodim decu, gde idemo da se zabavljamo, na pecanje, u pustinju da gledamo izlazak sunca, ili u osmišljen zabavni park, da li živim u velikom gradu gde ljudi nose kapute, ili kuvam lonac egzotične čorbe na pesku za turiste? Da li raditi nešto poznato, ili nešto sasvim novo? Onda je i pitanje, kako?

Umeće snalažljivosti sastoji se u mogućnosti da svoju profesiju rastegnemo do široke palete upotrebljivosti znanja i iskustva koje koje možemo primeniti. Tako ja mogu da budem deo marketing tima u nekom pozorištu, mogla bih da organizujem plesne i druge umetničke segmente na korporativnim eventima, sa još rada na sebi mogla bih postati fotografkinja baleta, plesa, ali i dece i portreta, naravno mogla bih držati časove baleta, na plaži ili u nekoj pametnoj zgradi, mogla bih da organizujem festivale igre, mogla bih snimati videodance radove, biti konceptualna umetnica…

E sad, zašto ne radim to ovde gde jesam, u svom gradu?

Dobro, nije sasvim moj, ja sam ipak iz Novog Sada, i eto taj komfor mi je smetao tada sa sedamnaest godina, i preselila sam se bez ikakvih dvoumljenja u Beograd, ponekad sanjam Dunav sa bećarac plaže, ali nisam se pokajala, moram vam jednom napisati tekst o novosadskoj perspektivi života u Beogradu, evo sad sam smislila. Dakle, sve što sam navela mogla bih raditi i ovde, ali ja i dalje idem na posao u Narodno pozorište. Donekle, odredjene veštine ovde i nisu baš na tražnje, mnoge stvari su postavljene naglavačke, pa se i ne usudjujem na izlet u npr. školicu baleta, jer su standardi ovde vrlo upitni. Srećom, vodjenje ovog bloga mi daje mogućnost da rastegnem svoju profesiju, i da radim fotografiju, video, da pokušam da pišem kritike, radim intervju, dakle otvara mi neke do sada neispitane terene, i vremenom ću biti zahtevnija prema sebi da radim sve kompleksnije i zahtevnije na prezentaciji tema kojima se blog bavi.

Da odgovorim, i dalje idem u pozorište zato što je to moj osnovi identitet, da vežbam i oblačim pačku, da radim sa puno različitih ljudi u kući, gde prašnjavi dekor miriše i gde sedim u kafani i čekam sledeći čin. Navučena sam na to. Iako mi više to ne predstavlja profesioanlni izazov, dokazivanje u baletskom smislu, sada mi je potrebno uživanje u poziciji za koju sam se borila, izazov bi bile neke glumački zahtevnije uloge, a u buduće život u pozorištu daje mi perspektivu da bih mogla da radim u marketingu, a pored toga da razvijam svoje male svetove koji me inspirišu.

Mislim da i drugi ljudi ne izlaze iz svoje zone komfora jer ne mogu da definišu kako bi izgledao njihov idealan dan, budući da su uslovljeni svojim profesinalnim identitetom, ali i zbog toga što su srećni. Da, vi ste srećni na svom mestu. Možda nezadovoljni, onako u fazama, racionalno objašnjavate sebi da treba da promenite posao, radnu atmosferu, ali ako i dalje obitavate tu, vi ste suštinski srećni. Moj muž, naprimer, nije. On stalno menja svoje okvire i temu koja ga vuče napred. I on je tako srećan u svojoj nesreći. Radi na različitim projektima, ponekad ima kancelariju, ponekad mu je kancelarija kafić, ponekad ima(mo) para, ponekad ne. I stalno ima novi biznis plan u pripremi. Verovatno ja kroz njegovu pokretljivost dobijam dovoljno izmicanja tla pod nogama, pa i zato i dalje idem u pozorište na posao. Kad budemo uboli pravi biznis plan, ja ću verovatno i dalje ići u pozorište, imaću najlepšu opremu za vežbanje, a možda se oduži čekanje bogatstva, opet u pozorište, prepoznaćete baku ofarbanu u narandzasto sa ljubičastim turbanom, u total toaleti, sa puno nakita. Sve dok možda jednom ne odlučimo na koje ćemo ostrvo da se ukotvimo. Kada deca izuče školu i krenu da traže zonu komfora, ili da izlaze iz iste. E pa, znam, bićemo na Hvaru, pecati i brati lavandu, ekstremni sport čekanja prirode da vam daruje blagostanje, a do tada koprcanje!

Kiss, S

 

Please like & share:

Deda Mraz je u Narodnom pozorištu

Ponekad je tako dobro biti član Narodnog pozorišta! Posebno kada su praznici ova naša druga kuća blista. Prvo je bila sjajna opuštena improvizovana žurka za decu u baletskoj sali gde su se maskirana deca sjajno zabavljala uz muziku i balone a posebno zabavno je bilo to što je veći broj dečaka došao sa mačem i plaštom. Bravo za sindikat koji nam je organizaovao ovako lepo druženje!

Nakon par dana održan je Novogodišnji koncert za decu u kom su učestvovali orkestar, solisti Opere Narodnog pozorišta i hor Horoslavci. Predivno osmišljen dogadjaj za decu i roditelje, puno duhovitosti i prelepih dečijih pesama. Obavezno dovedite svoje dete na sledeće izvodjenje koje će se održati 4. januara. Pogledajte kratki video!

Please like & share:

VLOG sa premijere Kopelije

Prethodne večeri bila sam na premijeri baleta Kopelija u Narodnom Pozorištu. Pripremila sam za vas kolaž interesantnih momenata sa predstave.

Libreto je nastao na osnovu dve Hofmanove priče, muziku je napisao Leo Delib, a balet je prvi put izveden davne 1870. godine u Parizu. Kasnije je Marijus Petipa obradio ovo delo, i kao većinu klasičnih baleta, mi danas gledamo verzije koje potiču od njegove interpretacije.

Priča o Doktoru Kopelijusu kao ekscentričnom izumitelju i njegovim mehaničkim lutkama započinje na trgu nekog srednjeevropskog gradića, a u cenru zbivanja su mladi par Svanilda i Franc, koji se vole, zatim plešu sa svojim sugradjanima i uživaju u festivalskoj atmosferi, idilu im jedino kvari Kopelija, lepo biće sa baklona na koju je Svanilda ljubomorna. Zatim se Kopelijus pojavljuje, kao stereotipni ludi naučnik, gundjalo, i deca ga obaraju i u tom on gubi ključ od svoje misteriozne radionice. Svanilda i njene drugarice pronalaze ključ, i upadaju u društvo mehaničkih lutaka. Kopelijus ih rasteruje a pronalazi još jednog slepog putnika u radionici, Franca, kog opija, želeći da mu uzme dušu nebili je udahnuo svojoj najdražoj lutki, Kopeliji. Sakrivena iza zavese, Svanilda odlučuje da se poigra sa osećanjima starog Kopelijusa, i preoblači se u lutku, bacajući ga u nevericu i čineći ga ludim od sreće, lutka je oživela ali sve je otišlo predaleko, bržebolje budi svoga Franca i oni beže, a Kopelijus ostaje razočaran jer mu je ostala samo šuplja lutka, bez duše, bez plesa. Opet na trgu slavlje, ovaj put svadbeno, Svanilda i Franc slave ljubav, stari Kopelijus oprašta mladima i sve se završava u veselju.

E sad, kratko ću izneti svoj utisak o našoj izvedbi ove predstave. Sveukupno kada se sagleda ovo baletsko veče prvenstveno se nameće pitanje o izboru ovog baleta, kao trećeg u nizu naslova koji prvenstveno treba da privuče najmladju publiku, nakon Petra Pana i Krcka Oraščića. Da li je izbor direkcije u tom pravcu posledica pretpostavke da odrasli sve redje dolaze u pozorište, pa ono makar da zbog dece treba ići u na balet, i u tom smislu treba obrazovati nove generacije koje će stasati za dvadesetak godina kada ćemo možda biti u mogućnosti da im ponudimo nešto ozbiljnije repertoarski? Ili nećemo imati, sudeći po trendu kulturne politike ove zemlje, koja hrli u propast, u kontekstu smanjenja sredstava na svim nivoima, do smanjenja broja zaposlenih, čini se da smo primorani da igramo balete nešto lakšeg sadržaja koji su potencijalno koliko-toliko naplativi, jer u suprotnom Državu nije briga za nas, za vas, draga publiko, vi koji možda očekujete neke kvalitetnije, ozbiljnije produkcije značajnih korografa današnjice, bilo klasične ili savremene scene. Mislim, nemam ja ništa protiv dečijih predstava, samo ne mislim da je to ono najbolje što možete da dobijete od naše umetnosti.

Ili možda ovaj trend direkcija koristi kao polje za pripremanje nove generacije Prvaka, po nekoj logici da se mladi dokažu u “dečijim baletima”, jer postojeća garda je u izrazito zrelom baletskom dobu, ne računajući Bojanu Žegarac, koja je trenutno čeka bebu, pitam se, pitam?

Što se tiče same koreografsko/režijske postavke Ljubinke i Petra Dobrijevića, koreografski veoma pismeno rešenje, ali smatram da se previše ostalo u formi jedne prigodne školske predstave, bez ikakvih intervencija u tumačenju libreta, sve je previše jednoznačno, iako priča o zameni identiteta, lutkama i ulivanju duše i sposobnosti za ples, otvara nebrojene mogućnosti za savremena čitanja a koja bi odraslima dala neku drugu dimenziju za gledanje ove predstave dok deca mogu neometano da uživaju u muzici i lutkama. Čak i da se nije pristupilo nekoj nadgradnji, ostaje utisak pomalo suvoparno ispričane priče, najviše u pogledu mizanscena i glavnih protagonista, pogotovu u prvom činu, dok je drugi čin mnogo maštovitije rešen. Scenografija Miraša Vuksanovića je u ovoj produkciji dala upečatljivost i celom delu dala jednu dimenziju više, iako je prostor inače male scene za odigravanje baletskih predstava još dodatno smanjen, pa je posebno u trećem činu sve delovalo pomalo skučeno. Kostimi su ispratili osnovnu notu ovog komičnog baleta, mada je autorka Katarina Grčić Nikolić mogla biti i malo slobodnija sa bojama i paternima, ali me potpuno oduševila kostomom lutke Kopelije. Ono što je posebno bitno pohvaliti u ovom izvodjenju jeste uvežbanost ansambla i demi solista, i iznenadjujuće, za naše pojmove, kvalitetne igrače muškog ansambla. Sveukupno raspoloženje na sceni je bilo zadivljujuće poletno, a posebnost i specifičnost plesnog izraza Dejana Kolarova u ulozi Kopelijusa je isijavala uprkos silnim slojevima kostima, maske i zahtevane stereotipne pantomime karakteristične za komične karaktere klasičnog baleta. Protagonisti Ana Pavlocić kao Svanilda i Jovan Veselinović kao Franc se baš i nisu uklopili u ovu predstavu. Smatram da je Ana Pavlović kao dokazana umetnica trebala ipak da se drži podalje od izazova Svanilde, jer je ipak u nekim zrelim umetničkim godinama i totalni je fail nameštati šarm šesnaestogodišnjakinje i prenaglašavati manir ljupkost u tim godinama. Mi treba još da je pogledamo u nekim ozbiljnijim dramskim ulogama poput Karenjine a ne da osećamo blagu neprijatnost što nosi roza mašnice. Pitanje sa početka ovog teksta a na temu nove generacije koja treba da stasa na ovakvim ulogama se produbljuje, i dolazi do konačnice, zašto nismo u prvoj podeli gledali nove nade beogradskog Baleta? Zašto su te devojčice u kojima se vidi talenat ostavljene da zaigraju kao treća i četvrta podela? Ne vidim razloga za neki strah da bi se mogao narušiti “nivo” izvodjenja koreografije, mladim treba pristupiti otvoreno i “baciti ih u vatru”, sigurna sam da bi se za ovih šest meseci, koliko je bilo radjeno na Kopeliji, navežbali i sasvim prosečni igrači, a kamoli talentovani mladi ljudi, kao što su Tatjana Tatić, Teodora Spasić i nešto iskusniji Igor Pastor, koji stoje u redu za neko sledeće izvodjenje. Ili što da ne, još novih imena bih mogla da zamislim u naslovnim ulogama. Jovan Veselinović sa druge strane, nema još uvek taj problem vremešnosti, ali je bio neubedljiv, blede pojave, a za ulogu Franca je potreban smisao za humor i opet taj šarm ljudskog bića, a ne distanciranost njegovih prinčeva.

Sve u svemu, možete bez većih sumnji doći i pogledati ovu predstavu sasvim solidne produkcije, i ono što je posebo važno a nisam spomenula je muzika, koja je izuzetno šarmantno napisana, i dosta dobro odsvirana od strane Orkestra Narodnog Pozorišta, pod palicom Djordja Pavlovića. Dobrodošli u Narodno Pozorište!

 

Please like & share:

Igrala sam Labudovo jezero kod Severine na svadbi

Danima unazad nisam mogla da prestanem da se smejem. Od trenutka kada me je Jovanica zvala da me pita da li hoću da radim na svadbi Severine i Kebinog sina, preko proba, upoznavanja sa rediteljem čitavog eventa, avangardnog umetnika savremenog evropskog teatra Tomaža Pandura, pa sve do izlaska na podijum.

Nedelja je veče. Hladno, mirno i mračno je u parku dok šetam kuče, i prebiram po glavi da li sam sve pripreme obavila, mužu dala sve instrukcije za uspavljivanje dece,  spakovala radnu odeću, koktel haljinu, špic patike, štikle, šminku, šnalice, sve na š. Razmišljam o tome kako je kao i svako drugo normalno veče, a uopste nije, i kakav li tajni život imaju moji sugradjani koji se isto doimaju kao ja, kuda li idu nakon uobičajenih radnji. Idem sedmicom, dobro je, španac je došao, probijam se kroz novobeogradsku ledinu, prolazim kroz Savograd i stižem do Crown Plaze, odmah pored je glamurozna šatra ispred koje je parkiran okićeni stojadin, ok, ulazim.

“Dobro veče.” Obezbeđenje je na gotovs, neće da me puste, sumnjivo im da nisam neka novinarka kažu Kurira ili Informera. Pokazujem špic patike i puštaju me. Smejem se u sebi, jer i jesam ovde na neki način na novinarskom zadatku, samo što nisam od te vrste. Zapravo, moj poriv da budem na tom mestu jeste sasvim istraživacke prirode, oduvek sam volela socijalni avanturizam, da svaki milje osetim iznutra, a pogotovu što sam odmalena volela da budem kraljica treša. A ovaj event je prevazišao svaki treš, nadišao sve okvire uobičajenog tezgarenja nas umetnika. Idem uz stepenice gde su svi izvodjaci, osoblje, muzičari, ćao drugarice labudice, lagane su pripreme u toku, a iz sale se ori aplauz nakon numere iz mjuzikla koji su na bis odigrale kolege iz Pozorista na Terazijama.Šminka, frizura, odozdo se vec čuje spontani teški narodnjački program, čujem Dzej se na stolicu popeo, dok pripremamo perje za glavu. Severina je osmislila svoje venčanje kao pozorišnu predstavu post -postmodernog Balkana, gde se u šatri mešaju treska, sarma i opera, gde ispred plišanih kulisa defiluju narodnjaci dok nas ona posmatra sa velikog led ekrana, pošto se sve snima, realnije je od realnog. Ništa, malo se poremetio program, ne može ni veliki Tomaž Pandur da drži pod kontrolom naše narodnjake. Mada nisam sigurna da je bila baš toliko dobra žurka jer mislim da je ceo taj melting pot malo zbunio ljude, glamur, sarme, umetnički program, prase i cela pompa oko zabrane slikanja.

Spremamo se, oblacimo pačke, zagrevamo se, gosti koji nas vide su oduševljeni, hej pa to će im možda biti prvi put da vide balet posle obaveznog vaspitnog odlaska u pozorište iz davnih srednjoškolskih dana. Nista, idemo na nastup. Hladno je, šatra propusta promaju, hladnoća nas drži budnim, čekamo muziku, prolaze razni selebriti gosti, žele da nas vide. Ali ne, kaže Tomaž, vodi labudice gore, služe prase, ne moze prase i balet. Čekam i smejem se. U tom momentu sadržana je sva moralna dilema ovakvog tezgarenja. Ali hej, mi donosimo art u kič milje, dok ima toliko onih koji donose kič u naš umetnicki krug, tako da mi ipak imamo jedan prosvetiteljski zadatak, za razliku od ovih drugih primera i primeraka.

I evo ga, trenutak je naš, ide Čajkovski, šušte naše pačke, lupkaju špic patike. U tišini estrada posmatra balet, dok nas zadovoljno, ozareno, pomalo iskrivljeno Severinino lice posmatra sa velikog ekrana. A da, i mladoženja je tu. Samo beli, 2. čin, nipošto ne spominjati Crnog labuda, dalji zaplet u libretu sa preljubom nećemo ovog puta. Par labuđih zamaha, adagio, plava svetla, puno kamera i fotoaparata, svetlucanje šljokičavih toaleta gošći, svečano je u tom momentu, prase je već pojedeno. Kaze hvala, nakon toga aplauz, ne duboki već sasvim mali naklon publici, i nazad u odaje. Brzinom svetlosti skidam pačku, perje sa glave, već je ponoć, pretvoriću se u bundevu, navlačim koktel haljinu i štikle, kod Jovanice na uhu jedna mindjuša kod mene druga, silazimo među goste, čaša vina belog, minglujemo se kroz masu i političarski polusvet. Na ekranu snimak Kebe iz devedesetih kako poluartikulisano đuska i peva a pored njega sincic Igor. Ja sam onda otišla, a Brena je zapevala na podijumu i bila je žurka, kraljica jugoslovenskog folka je podigla masu, “sanjam da sam s tobom”, antologijska pesma i spot. Iz taksija trčim kod mojih dečaka. Mirno je, pas maše repom, svi spavaju. Život ide dalje, kupiću sebi nove čizme.

Please like & share:

Zaharova u Beogradu

Sinoc u Sava Centru nastupila je zvezda baleta Svetlana Zaharova sa Mihajlom Lobuhinom i Anom Tihomirovom, u baletu “Bajadera” sa baletskim ansamblom i orkestrom Narodnog pozorista u okviru BEMUS-a. U prethodnom postu na ovu temu videli ste kako smo se pripremali za ovaj veoma zahtevan zadatak, a sada nakon zavrsene predstave mogu da vam ukratko dam svoju impresiju o tom dogadjaju.

Nije nam prvi put da igramo sa Svetlanom, ali verovatno zbog toga sto sam sa izvesne distance iskusila  gostovanje umetnice ovakvog profila, ovaj put mi se cinila magicnijom nego ikada. Predstava je inace dosta kompleksna, sa puno statista, promena dekora, bogata solo i ansambl deonicama i predstavlja jedan od najzahtevnijih klasicnih baleta. Posmatrajuci sa strane, cini mi se da su moje kolege pogotovu u prva dva cina bili sasvim dorasli zadatku koji su imali. Slika iz treceg cina koja predstavlja “Senke” , kada glavni muski lik u kajanju pusi opijum i upada u halucinantni san u kom mu se prividja njegova ljubljena i njene 32 senke, bila je vrlo dobro izvedena, mada se nit i koncentracija sa pocetka predstave malo izgubila, no sve u svemu mislim da treba da budemo zadovoljni predstavom iza nas.

Gosti su bili maestralni, sto je publika glasno i pozdravila, ja sam bila potpuno odusevljena pamtomimskim dijalozima izmedju Gamzati i Nikije, u svakom momentu je bilo jasno sta se izmedju njih desava, naravno njihovu tehniku necu ni da spominjem, blestavost na sve strane i vladanje scenom. Jos jednu impresiju u vezi Svetlane zelim da vam prenesem, iako sam u vlogu rekla da mi je vec malo dosadila, jer tu perfekciju i dar posle toliko pogledanih njenih izvodjenja pocnete da dozivljavate zdravo za gotovo, ovaj put zelim da se ispravim. Naime, ovaj put ova zena je od dana kada je dosla u nasu salu, pa sve do kraja za mene izgledala kao neko nadnarvno bice, duh, hologram, njen pokret je toliko fluidan, toliko softverski, kao da nije zena od krvi i mesa, sto rece jedan moj kolega kao sa freske da je izasla. Oko nje je takva jedna tisina, zaista je neuporediva sa drugim ljudskim bicima u baletu, potpuno je fascinantna, i zaista je definise njeno ime, Svetlana. Uzivajte u videu koji sam vam pripremila, iz kulise snimljen adagio iz treceg cina.

Please like & share:

Utisak nedelje #Jovana po Amerikama

Nakon 8 letova, 4 autobusa, bezbroj metroa i neprekidnog jet lag-a, moj UStour za 2015. se završio. Dok gledam u plafon do 5 a.m. i sumiram utiske pitam se da li me oni drže budnom ili jet lag?

1.  Iako volim da otkrivam nove, uvek se vraćam starim mestima koja mi iznova oduzimaju dah. Grand Central Terminal 89E 42nd Street, NYC, mesto sastanaka, mesto rastanaka, smeha, suza, mesto uživanja, umetnost, istorija… taj trenutak kada prvi put iz podzemlja izađete i ugledate je u svoj njenoj raskoši. Zvezdano nebo, konstalacija zvezda, zodijak…Neki kažu da je konstalacija pogrešna a neki kažu da je to slika neba onako kako ga Bog(diskutabilno, neko već gore) vidi. Bilo kako bilo jedan pogled oduzima dah, otvara srce, maštarije, pogled u prošlost i budućnost.

2. 7. Velocity Dance Festival, na kom sam imala čast da nastupam uz najbolje koreografe i baletske igrače iz Washington-a. Kada dobiješ aplauz na otvorenoj sceni Sydney Harman hall-a i pomisliš da to nije big deal… razmisli još jednom:)
IMG_2660

3. The Washington Ballet, kakva kompanija! Main company, Studio company i škola u jednoj zgradi. Generacije i generacije igrača, učenici, početnici i njihovi uzori žive kao jedan organizam u nekoliko velikih, belih, osunčanih baletskih sala. U velikim kompanijama svako je dobrodošao, hvala na gostoprimstvu, hvala na divnim vežbama, hvala na druženju, naučila sam mnogo, nedostajaćete mi!
IMG_2657

4. Latin Heat!
Ovu sezonu TWB otvorio je programom pod nazivom ”Latin Heat” u Kenedi Centru. Omaž kulturi Latinske Amerike, marijači i argentinski tango uživo na sceni. šest baleta..
”5 Tangos” HansVanManen
”Bitter Sugar” MauroDeCandia
”Sombrerisimo” AnnabelleLopezOchoa
”La Ofrenda” EdwaardLiang
”Don Quichotte” MariousPetipa
”Juanita y Alicia” SeptimeWebre
Fantastični igrači, gotovo nemoguće dobar muški ansambl, publika… negde pozorište zaista ima smisla… Nadam se da ćemo ih videti uskoro na Beogradskom festivalu igre!

4. Sve čari jeseni i predtojećeg Halloween-a prisutne su na svakom koraku a moje novo otkriće je butternut squash ili squash u svim oblicima! Evo i nekih recepata!

5. Barcelona Wine Bar na više lokacija u DC-u, jao! Enterijer, vino, hrana, tapasi, usluga… ah ta usluga u USA, vredna svake napojnice! Ipak, pored svih latino specijaliteta, mama, Ognjena i ja smo uspele nekako da preteramo sa butternut squash-om:) Ako ste u prolazu, ovaj restoran obavezno posetite.

6. Urban Outfitters, o tome je suvišno govoriti, sigurna sam da su svi koji su se susreli sa ovim lancem prodavnica već odavno zaljubljeni a novitet koji sam ovaj put dovukla na naše prostore je Rosebud Multiuse Oil!

7. I za kraj, čarolija božićnih praznika koja se u Americi već uveliko oseća je i mene uhvatila! Prodavnica suvenira u Kennedy centru već je puna baletskih ukrasa, šećernih vila, božićnih drvaca i  krcka orašča u svim veličinama i bojama…u celom haosu pred aerodrom i povratak, ipak sam ukrala momenat sa mamom u kom smo verovatno obe na trenutak bile male devojčice balerine!

Utisak je da… sledi težak povratak u realnost!

J.

Please like & share:

Vlog: Ovako se balerine pripremaju za predstavu sa Zaharovom

Ovaj put sam odlucila da vas obradujem vlogom direkt iz baletske sale, moja koleginica Jovana Nestorovska i ja pokazacemo vam kako izgledaju nase uobicajene pripreme za probe i predstave. Ovaj put mozete da vidite kako zenski deo ansambla vezba cuvenu scenu “Senke” za predstavu “Bajadera” koja ce se odrzati u Sava centru, okviru BEMUS-a 26. oktobra. Gosti iz ruskog Boljsoj teatra su sjajni Svetlana Zaharova, Mihail Lobuhin i Ana Tihomirova. Pogledajte!

Please like & share:

1 2