Archive of ‘Uncategorized’ category

Utisak nedelje

Baš, baš dugo nisam postovala, i žao mi je zbog toga, ustvari i nije, jer sam zapravo samo pustila da se stvari odvijaju bez nekog komentara, što inače nije moja osobina, eto dozvolila sam sebi da me život vodi bez neke kontrole nad dogadjajima. Dani iza nas su protekli u proleću u lenjom tempu. Ponekad je korisno prepustiti se tišini i unutrašnjem skladu koji je sasvim iznenadno zavladao mojim bićem. Dok ja tako dokoličarim, u paralelnom univerzumu se odigrava predizborna kampanja poprilično jadna, neduhovita, u kojoj su sve medjusobne optužbe aktera uglavnom tačne i u kojoj bledunjave ideje ne dopiru do gradjanstva jer je odavno svima jasno da politika svedena na izbore u parlamentarni lonac ne odgovara na realne potrebe društva. I dalje sam pri stavu da polažem nade za preobražaj društva samo ukoliko se kapitalizam isprati u istoriju u velikom stilu, prvo na ideološkom a zatim i na praktičnom nivou.

Svakako, pripremila sam za vas izbor linkova koje mogu da vas inspirišu dok uživate u prolećnim lenjim kafenisanjima dok razmišljate o tome kako ćete iskoristiti svoje glasačko pravo.

  1. Dinja! U slučaju da je još uvek niste otkrili. Ova fenomenalna žena pravi duhovite skečeve, a koja inače radi kao terapetut drame u inkluzivnim radionicama i predstavama
  2. Pročtajte proglas deset sindikata zaposlenih u Narodnom pozorištu povodom teške materijalne situacije i reakcije na isti.
  3. Ukoliko ste propustili patetični filmić o premijerovim korenima kratka analiza ovde.
  4. Simpatičan tekst Alekseja Kisjuhasa o Karl Marksu.
  5. Zašto je bolje imati više dece klik ovde.
  6. Volim što posle tridesete upoznajem neke sjajne osobe kao što je Dragana.

Uživajte, a evo mene opet, spremam neke zanimljive postove koje ću objavljivati narednih dana!

Please like & share:

10 trikova za fotografisanje dece iz mog iskustva

Oduvek sam volela da fotografišem, ali nikad nisam to nešto preozbiljno shvatala, želela sam jednostavno da se igram, pogotovu od kada imam svoju decu, obožavam da neko vreme provedem sa aparatom u rukama, iz nepoznatog razloga su obojica zadovoljni kada je aparat u igri. Svakako, bolje fotografije nastaju kada ste u treningu, kada gotovo svakodnevno fotografišete, prosto vežba čini da bolje kadrirate a i deca ne doživljavaju aparat kao nešto specijalno, pa su samim tim opuštenija i spremnija na sradnju. E sad, budući da su danas svi fokusirani na fotkanje i šerovanje, verovatno ste došli i sami do nekih zaključaka, ali opet možda i niste. Pokušaću da vam prenesem svoje iskustvo i ilustrujem poentu fotografijama.

1. Fokus

Da bi se postigao dobar portret deteta, potrebno je predstaviti ih u svoj lepoti njihovog sveta i karaktera. Polako uronite u njihovo okruženje, spustite se nisko, poslušajte šta danas imaju da vam kažu. Pogledajte boje i svetlo u prostoru, pokušajte da pronadjete neki zanimljiv kadar, pratite dinamiku deteta, njegovu pažnju. Prenesite atmosferu iznutra, iz situacije, pokušajte da izvučete iz fotografije više od poziranja i selfija sa detetom kada vam se učini da je zgodno uslikati. Prepustite se igri i ne zaustavljajte se nakon deset fotografija u istoj situaciji, vežbajte i analizirajte dobijeni rezultat. Razmišljajte unapred kuda se dete kreće i pokušajte da zamislite kadar. Ponekad ne zaboravite i na sebe, ubacite se u kadar, tajmer je jedna od mojih omiljenih funkcija, a što da ne i selfi kamera na telefonu, samo budite opušteni i istražujte. Znači, želimo od fotografije otisak trenutka u kom je dete neponovljivo živelo svoje detinjstvo, malu priču iz njegove perspektive, želimo da vidimo šta je u fokusu te situacije.

2. Pozadina

Da se ne bi izgubio smisao odredjene fotografije, razloga zašto je tada i tamo uslikan, užasno je bitno da je pozadina zaista bude u drugom planu u odnosu na dete. Ona mora biti neupadljiva ili blurovana, da zaista igra svoju pozadinsku ulogu, ili učestvuje u prici, ali ne sme da ometa fokus sa subjekta, u ovom slučaju deteta. Zato birajte sto “čistiji” kadar, ukoliko fotografišete bebicu, neka je to posteljina pastelnih boja, zid, vrata, onu korpu sa igračkama i odeću što vise preko fotelje prebacite u drugi ugao sobe, izbegnite sve sto bi odvatilo pažnju sa glavnog subjekta. Naravno, ovo pravilo možete da prekrsite ukoliko vam je koncept takav da baš želite da prikažete haos kao takav, ili vezu izmedju deteta i predmeta.

3. Radnja

Nekada se zaista ne dešava nešto vredno fotografije, ali možda se u medjuvremenu i desi, pogotovu sa bebama i sitnom decom. isprovocirajte dobru fotku. Stavite dete u željeni kontekst, zatražite da vam pokaže neku svoju veštinu, zabavljajte se zajedno, razgovarajte dok je aparat u ruci. Razmišljajte unapred i uvedite dete u priču koju želite ispričati kroz fotografiju.

4. svetlo

Verovatno najkompleksnija komponenta svake fotografije, o čemu bi se mnogo moglo pisati, ali poštujem par jednostavnih postulata, jako retko koristim blic, uvek puštam više svetla kroz blendu, na dečijem licu nikad nema viška svetla, njihova savršena koza uvek blista pod svetlom. Dovedite ih pored prozora, lampe i neka ih svetlo okupa, njihove oči tada postaju još upečatljivije. Kada su tmurni dani  imam par sigurnih pozicija u stanu gde je uvek dobro svetlo, pronadjite takva mesta i kod sebe u stanu, opet pazeći na pozadinu gde je uvek čisto, gde ništa ne odvlaci pažnju.

 

5. Eksperimenrisite

Igrajte se sa uglovima, čas ih “lovite” odozgo, čas odozdo, ponekad uhvatite samo detalj kosu, šaku, nožice. Posmatrajte okruženje,  Ja volim da ih obojicu slikam u istoj pozi, situaciji. 

6. Igra

Namestite tajmer da okine sa deset sekundi zakašnjenja, to je deci uvek zanimljivo, a i ne zaboravite da tako i vi možete da upadnete u kadar, igrajte se da vam je aparat pucaljka, igrajte igru zamrzavanja poze, kada su bili bebe tih sat vremena fotografisanja je razbijalo monotoniju postojanja jer sam se zabavljala dok su oni propuzavali, prohodavali, a oni su pratili moje dobro raspoloženje.

7. Izbegnite loše poziranje

Kada deca dodju do neke zrelosti, oko četvrte godine počinju da kapiraju proces fotografisanja i počinju da poziraju. Iz nepoznatog razloga počinju da prave neke čudne grimase, telesno se pocnu vladati čudno, i to je ono sto ne želite na svojim fotografijama. Kada započnete sa fotografisanjem, sigurno da ce biti i takvh fotografija, ali treba loviti trenutke kada izadju iz poze, kada odustanu od svoje koncepcije, kažite im da sačekaju i pravite se da nesto nameštate na aparatu, i uskoro će odustati od čudnih poza. To je vas trenutak. Tada zapocnite da pričate ili pevate nešto, spontano ce se pridružiti, pustite muziku, i čudne poze ce ispariti. Kada još više porastu moći ćete da se dogovarate i igrate na temu poze, ali ono “E sad da se slikamo” verovatno neće dati dobre rezultate.

8. Uhvatite trenutak kada rade nešto svoje

Ponekad su toliko opsednuti nekom svojom radnjom da vas nece primetiti da ste se  prišunjali sa aparatom. Uhvatite trenutke kada su u svom svetu, ambijentu, igri. Koristite zoom, dok čitaj, slažu, ili samo postoje. Ili ih namerno iznenadite, može ispasti super fotka puna akcije.

9. Akcija

Kad smo kod akcije, tu vam vec treba puno svetla, jer ce u suprotnom verovatno fotografije biti mutne. Ne zaboravite da kada se bas dobro zabavljate da uhvatite momenat. Neka trče, skaču, loptaju se, klizaju, sankaju se, a vaš zadatak je da najbolje izkadrirate takav momenat da bi se pokret preneo u dvodimenzionalnost fotografije. Dobar trik je da idu vama u susret, a ne da ih “hvatate” samo sa strane.

10. Emocije

Nekad se dure, plaču, besne, luduju, stide, kikocu, a vi ih slikate samo sa blagim osmehom? Ma jok, zasto da ne uhvatite jednistvene trenutke kada su onakvi kakvi jesu? Naravno, najlepsi su kad se grle!

Please like & share:

Izlazak iz zone komfora balerine


Zanimljiva koincidencija se desila kada sam na ovom blogu videla super ideju, poziv blogerima da zajednički odgovorimo na temu izlaska iz utabane, poznate zone udobnosti okvira u kojima se budimo i ležemo, jer sam i sama baš nameravala da pročeprkam po sopstvenom tapaciranom osećanju pripadnosti vremenu i prostoru. Kako je sama tema bazirana na profesionalnoj/finansijskoj meri vrednovanja sopstvenog ostvarenja, i ja ću se baviti ovom dimenzijom sreće, jer u tinejdž dobu sreća je kategorija emocionalnog karaktera i borba protiv normi, u ranim dvadesetim dobija svoje idealističke obrise u socijalnom polju dok se borimo za svoje mesto pod suncem, u kasnim dvadesetim smo već kristalizovali sopstveni identitet i smanjili lutanje po pitanju morala i prijateljstava, a tridesete su, pogotovu sa zasnivanjem porodice, vreme za ozbiljnije definisanje sopstvenog profesionalnog uspeha, usmerenja, ili vreme za obrtanje kormila u drugom pravcu. Naravno, u zavisnosti od profesije, timeline može i malo da okasni, ali ja ću vam preneti svoja razmišljanja koja su uslovljena činjenicom da sam balerina u klasičnom teatru.

Iako se bavim baletom od svoje sedme godine, u medjuvremenu sam trenirala atletiku, želela da postanem arheaolog, studirala filozofiju, pisala poeziju, bila aktivistkinja anarhističkog pokreta, želela da postanem mašinovotkinja i da vozim voz Transsibirskom železnicom, zamalo sam otišla da igram u Crazy Horse-u u Parizu, htela da snimam videodance, glumila sam u dramskim predstavama, započela agenciju za kasting igrača, pisala, radila u organizaciji festivala, sa mužem radila na projektu uvodjenja javnih bicikala u Beogradu, sa mužem otvorila fast food, sa mužem zatvorila fast food, bila igračica na koncertima, eventima, revijama, i tako dalje, bilo je tu još mnogih izleta iz moje osnovne profesije.

Ono što je sada osnovna tema razmišljanja, izlazak iz zone komfora danas, za mene bi značilo da nakon petnaest godina igranja u Narodnom pozorištu, treba da zamislim neku drugu dimenziju radnog mesta, jer svaki freelance pored osnovnog zanimanja me i dalje drži na sasvim sigurnom mestu, jer imati državni posao je upravo to, okvir komfora, ma koliko moja profesija samo po sebi jeste suprotnost komforu, nedovoljno plaćena, naporna fizički i psihički, izazovna kao i svaka umetnost, jer umetnost vas uvek razgolićuje pred drugima i iznova tera na promišljanje.

S vremena na vreme, mi odlučimo da odemo odavde. Da ne dužim zašto, revolt prema ovako ustrojenom društvu možda se lakše podnosi ukoliko zamislite da je negde tamo bolje, sigurna sam da ste i sami puno puta pred sebe otvorili google mapu u piknuli gde god, i lutali nekim nepoznatim ulicama tudjih gradova i zamišljali svoju svakodnevicu tu. Budući da je u mojoj profesiji pomerljivost izuzetno velika, igrači širom sveta menjaju svoju kuću na godinu dana, koliko im traje ugovor, polažu audicije, menjaju pozorišta, prijatelje, navike, meni bi trebalo da je normalno da sam već iskusila selidbe, ali ipak ne. Ja očigledno nisam imala sposobnost za takav scenario, uvek sam više volela neke druge izazove, što ljubavne, što socijalne i nisam odlučila da treba da mi profesionalni izazov odlaska u različita pozorišta bude lajfstajl, kompetitivnost u baletskom smislu bude moja vodilja. Možda i zato što nisam verovala u sebe da mogu da budem dobra balerina. Sada to više i nije opcija, jer imam dvoje dece i 32 godine, što je u mojoj profesiji već neko zrelije doba, i kada bismo otišli u drugi grad na planeti, ja verovatno ne bih više igrala balet u nekom osnovnom smislu, vežbe, probe, predstave svaki dan.

E sad, pitanje je gde otići? Ja kažem Skandinavija, Švedska, on kaže hladno je, on kaže Dubai, ja kažem vruće je, a i puno je robova, ali pravih robova, na sve strane, kažem Amerika, ali shvatim da ne mogu, plastična hrana i zatupljujuća kultura, Italija, Španija, i oni su u problemu, i još papirologija, Kanada je nekako sterilna i hladna, Azija je preluda, onda neko ostrvo da otvorimo bar na plaži, ali šta će deca da nauče, ili će nas zbrisati neki cunami, i zaključak je da ne znamo gde. Jer pitanje gde odredjuje i odgovor na šta raditi? Pošto negde tamo počinjemo ispočetka, izazov je definisati svakodnevicu radnog mesta koja bi nas usrećila. To je najteže odgovoriti sebi, kakav ja želim dan? Ne treba upasti u sanjariju i zamišljati godišnji odmor dan, sa budjenjem uz cvrčke, već zamisliti koji ću biti mrav, da li idem na posao, ili on dolazi kod mene, da li sam svoj gazda ili ne, u kakvu školu želim da vodim decu, gde idemo da se zabavljamo, na pecanje, u pustinju da gledamo izlazak sunca, ili u osmišljen zabavni park, da li živim u velikom gradu gde ljudi nose kapute, ili kuvam lonac egzotične čorbe na pesku za turiste? Da li raditi nešto poznato, ili nešto sasvim novo? Onda je i pitanje, kako?

Umeće snalažljivosti sastoji se u mogućnosti da svoju profesiju rastegnemo do široke palete upotrebljivosti znanja i iskustva koje koje možemo primeniti. Tako ja mogu da budem deo marketing tima u nekom pozorištu, mogla bih da organizujem plesne i druge umetničke segmente na korporativnim eventima, sa još rada na sebi mogla bih postati fotografkinja baleta, plesa, ali i dece i portreta, naravno mogla bih držati časove baleta, na plaži ili u nekoj pametnoj zgradi, mogla bih da organizujem festivale igre, mogla bih snimati videodance radove, biti konceptualna umetnica…

E sad, zašto ne radim to ovde gde jesam, u svom gradu?

Dobro, nije sasvim moj, ja sam ipak iz Novog Sada, i eto taj komfor mi je smetao tada sa sedamnaest godina, i preselila sam se bez ikakvih dvoumljenja u Beograd, ponekad sanjam Dunav sa bećarac plaže, ali nisam se pokajala, moram vam jednom napisati tekst o novosadskoj perspektivi života u Beogradu, evo sad sam smislila. Dakle, sve što sam navela mogla bih raditi i ovde, ali ja i dalje idem na posao u Narodno pozorište. Donekle, odredjene veštine ovde i nisu baš na tražnje, mnoge stvari su postavljene naglavačke, pa se i ne usudjujem na izlet u npr. školicu baleta, jer su standardi ovde vrlo upitni. Srećom, vodjenje ovog bloga mi daje mogućnost da rastegnem svoju profesiju, i da radim fotografiju, video, da pokušam da pišem kritike, radim intervju, dakle otvara mi neke do sada neispitane terene, i vremenom ću biti zahtevnija prema sebi da radim sve kompleksnije i zahtevnije na prezentaciji tema kojima se blog bavi.

Da odgovorim, i dalje idem u pozorište zato što je to moj osnovi identitet, da vežbam i oblačim pačku, da radim sa puno različitih ljudi u kući, gde prašnjavi dekor miriše i gde sedim u kafani i čekam sledeći čin. Navučena sam na to. Iako mi više to ne predstavlja profesioanlni izazov, dokazivanje u baletskom smislu, sada mi je potrebno uživanje u poziciji za koju sam se borila, izazov bi bile neke glumački zahtevnije uloge, a u buduće život u pozorištu daje mi perspektivu da bih mogla da radim u marketingu, a pored toga da razvijam svoje male svetove koji me inspirišu.

Mislim da i drugi ljudi ne izlaze iz svoje zone komfora jer ne mogu da definišu kako bi izgledao njihov idealan dan, budući da su uslovljeni svojim profesinalnim identitetom, ali i zbog toga što su srećni. Da, vi ste srećni na svom mestu. Možda nezadovoljni, onako u fazama, racionalno objašnjavate sebi da treba da promenite posao, radnu atmosferu, ali ako i dalje obitavate tu, vi ste suštinski srećni. Moj muž, naprimer, nije. On stalno menja svoje okvire i temu koja ga vuče napred. I on je tako srećan u svojoj nesreći. Radi na različitim projektima, ponekad ima kancelariju, ponekad mu je kancelarija kafić, ponekad ima(mo) para, ponekad ne. I stalno ima novi biznis plan u pripremi. Verovatno ja kroz njegovu pokretljivost dobijam dovoljno izmicanja tla pod nogama, pa i zato i dalje idem u pozorište na posao. Kad budemo uboli pravi biznis plan, ja ću verovatno i dalje ići u pozorište, imaću najlepšu opremu za vežbanje, a možda se oduži čekanje bogatstva, opet u pozorište, prepoznaćete baku ofarbanu u narandzasto sa ljubičastim turbanom, u total toaleti, sa puno nakita. Sve dok možda jednom ne odlučimo na koje ćemo ostrvo da se ukotvimo. Kada deca izuče školu i krenu da traže zonu komfora, ili da izlaze iz iste. E pa, znam, bićemo na Hvaru, pecati i brati lavandu, ekstremni sport čekanja prirode da vam daruje blagostanje, a do tada koprcanje!

Kiss, S

 

Please like & share:

Utisak nedelje

Evo godina se bliži kraju, masa se uzmuvala po gradu, lampice podigle platežnu moć gradjana, ulazimo u sferu nadanja u neki bolji, obećani život, bar sudeći po najavama naših vlastodržaca. Zato sam vam pripremila zanimljive linkove koje bude neke nade za novi svet, uprkos našoj političkoj realnosti, plus još neke simpatične stvari. Ja sam se u medjuvremenu navukla na twitter, zapratila neke duhovite ljude, tako da u buduće možete da me pratite i na toj društvenoj mreži, pod nalogom @swanlakeact5. Da predjemo odmah na stvar, evo moje liste linkova koje sam vam spremila za pretpraznicne dane, uživajte

  1. Da pocnemo sa dekoracijama, ukoliko jos uvek niste osmislili kako da okitite svoje domove, obavezno klik na Pintrest board Brittani Jepsen koja vodi blog The house that Lars built, obozavam ovu kreativnu zenu 
  2.  Zanimljiv tekst o savremenim etičkim trendovima koje uzimamo zdravo za gotovo, a u stvari govore u prilog tome da se stvari ipak mogu razvijati u nekom ok pravcu
  3. 3.Ima li nade u politički život u Srbiji, na temu Levice pročitajte ovde
  4. Neke sjajne žene o kojima nismo čuli, klik
  5. Odličan izum koji može očistiti mora, okeane, reke, jezera…
  6. U slučaju da još uvek niste ispratili ovu youtube senzaciju, slatkogorki Zvoganj
  7. Sasvim sladak i duhoviti video na temu Instagram muževa, glavnih asistenata  mnogih uspešnih umentnica ove društvene mreže
Please like & share:

Sitni nestašluci i nežnost mojih dečaka

Sasvim običan dan kod nas uvek nadmaši očekivanja od običnosti. Taj dan započeli smo prvim časom logike za V, toliko sam se smejala da moram da podelim sa vama.

Tata:” Jel tako?”

V: (ćuti)

Tata: “Kaži tako je, tata je uvek u pravu.”

V: “Pa….”

Tata: “Ustvari sine, mama je u pravu. Znas, žene su uvek u pravu, to uvek treba da kažes ženama i kad nisu, tako one vole da misle, da su uvek u pravu. Razumeš?”

V: “Tata, pa ti si žena onda!”

Čist silogizam. Dobro je, zdravo razmišlja moj veliki mali.

Dan ide dalje, izvrteli smo naše žmurke u dvorištu, pucanje penala, prosipanje i sabiranje na hiljade lego kockica, čas matematike, čas nutricionizma (nemoževišeništaslatko), crtanje, zamišljanje šta bi on sve radio da je odrastao čovek ( gledao tv sa kauča, bio madjioničar, pa otišao do Ade Bojane), park, kafa i cedjeni ananas/pomorandža i sad, kako vec osnovni zakon majčinstva nalaze, deca su srećna kad je majka srećna, kako da udovoljim sebi i budem sama sa sobom na kratko, nego da im dopustim neku nedozvoljenu igru. Smislili su u trenutku sta će da rade, par dana pre dobili smo promotivni Paloma sensitive care paket, i samo su čekali kada će ga se dočepati. Osetili su pukotinu u mom nežnom srcu, i počeli po svom da se vladaju, da sam slučajno bila malo normalnija tog dana, verovatno im ne bih baš dozvolila takvo razbacivanje sa resursima, ali… I je svojim veštim ručicama istraživao teksturu ovog fensi toalet papira, i potencijal rasprostiranja jedne rolne, dok je V već kovao plan da napravi mrežu kobajagi lasersku, pa da se provlači sa uvek na igru spremnim Dučeom (dlakavo naše dete). Zatim su pokušali da mu naprave krevet, ali to nije bilo dovoljno izazovno. I konačno, V je napravio maskaradu, savršeni gradivni materijal za masku mumije konačno je u njegovim rukama! Bio je presrećan.

Koliko malo im je potrebno da naprave potpuni haos, ali i da se zabave. Volim kada se igraju zajedno, iako je I još mali, on upija sve fazone starijeg brata, kapira polako pravila, a V je ponekad tako zaštitnicki nastrojen prema malenom, brižan i čak nekad trpi i više nego što bi trebalo, naprimer kada ga u svom istraživanju uzročno posledičnih veza mlatne drvenom kockom u nos bez krajnje posledice- uzvratnog udarca. Svakako, inače volim Palomu, jer me na detinjstvo podseća, što znači da imam poverenja kada kažu da koriste isključivo prirodne materijale. Jer ježim se od slučajeva kada otvorim paket toaletnog papira a kuća zamiriše na jelkicu iz taksija. Uživajte u neobičnosti svakodnevice, u istraživačkim pohodima vaših maleckih, uzajamnim sitnim nežnostima, dopustite im pomalo divljanja, lakše se pripitomljavaju tako.


Ovaj post je nastao u saradnji sa brendom Paloma. Svaki sponzorisani post na ovom blogu je nastao nakon što sam se uverila u kvalitet proizvoda i/ili brenda, dakle, koji bih vam svakako preporučila.

Please like & share:

Život van grada i jesenji kolač

Krenula sam sa V na pijacu po bundevu za kolač, mada sam od njega krila cinjenicu da ce u kolacu biti iste, i mic po mic nas dvoje zavrsismo u teskim mastarijama o zivotu na selu. Suska lisce pod nama, ja mu prepricavam svoja secanja na detalje iz detinjstva mog a i moje mame, posto se zivot tamo negde u ravnom Banatu nije mnogo menjao, i poneseni carolijama jeseni razvijamo film o voznji bicikla po atarima, skupljanju sipka, kuvanju pekmeza, debelim dunjama pod kojima se najlepse spava, sve moguce stereotipe smo uspeli da uvezemo u pricu.

Posto vec dugo u nasoj siroj porodici postoji ideja o mestu za beg od jednolicnog zivota i strogo kontrolisane decije igre, dosli smo do zakljucka da ne smemo vise cekati, i da je pravi cas za zapocinjanje velikog projekta vikendice. Ili mozda ne samo vikendice? Dugo sam se bavila istrazivanjem raznih iskustava po forumima i blogovima drugih ljudi, koji su odlucili da naprave taj iskorak i odu iz grada u selo. Nasuprot vecinskom trendu dolaska mladih u gradove, postoji ovaj drugi, novi trend savremenih hipika/hipstera koji su odlucili da menjaju svoj relativno stabilni gradski zivot za avanturu gradnje samoodrzivog imanja negde u teskoj ili pak manje teskoj divljini. Zanimljiv forum na ovu temu sa puno korisnih informacija mozete procitati ovde, a kako se kraj ove teme zavrsava u idilicnim zakljuccima, nije me mrzelo da kopam kako se prica nastavila, jer je glavna akterka vodila interesantan blog o njihovom preseljenju na selo, u totalno amiskom fazonu, off-grid sa sve rucnom masinom za ves, fotografije mozete videti ovde i ovde. Uglavnom, saznala sam da su od prvog poleta i ambicije, nakom dve godine ipak poklekli i vratili se nazad u grad, ipak takav projekat nije uopste naivan.

Skapirala sam da ljudi prilaze tom odlasku na selo na razlicitim nivoima, od onih sa freelance zanimanjima kojima izmestanje ne remeti profesionalno/finansijsku koncepciju i koji se odvaze na gajenje poneke biljcice u svojoj basti, preko onih koji ozbiljnije prilaze zemlji, biljkama, sade neku kulturu ciji visak nameravaju da unovce, do onih najambicioznijih koji rade na stvaranju celokupnog seoskog domacinstva sa zivotinjama sa kojima tvore celinu ekoloskog pristupa poljoprivredi.

Postoji mnogo razlicitih pristupa savremenom imanju, ali svakako meni je bio nazanimljiviji princip Biodinamicke poljoprivrede koji je baziran na holistickom, dakle celovitom razumevanju procesa unautar imanja, gde se medjusobno prozimaju “zivotna snaga”, biljke, tlo, minerali, i zivotinje, a koju je postavio Rudolf Stajner u prvoj polovini 20. veka. Na takvim farmama od posebe vaznosti je samoodrzivost, medjuzavisnost i harmonija, gde se zapravo proizvodi kao pre stotinu godina, i gde sve potice sa jednog istog imanja, zivotinje se hrane iskljucivo hranom proizvedenom u ovom zatvorenom krugu, biljkama koje se gaje na iskljucivo prirodan nacin, a uz pomoc Mesecevog kalendara. Ukoliko vam je tema zanimljiva preporucujem klik ovde, buduci da se na ovoj farmi odrzavaju i edukativni seminari na ovu temu.Takodje, na istom principu funkcionise i farma nadomak Vrsca, pogledajte kratki video ovde. Opsirniji i zaista informativan video, emisiju Na rubu znanosti na ovu temu pogledajte ovde. Ja sam imala srece da posetim jednu ovakvu farmu, naime, bivsi profesor muzike iz detinjstva mog K koji je osnovao farmu Neven na Meljaku, gde se bave proizvodnjom, muzikom, decom cija brojnost varira, jer imaju cini mi se sestoro svoje i plus jos po koje dete sto im se pridruzi u zivotu i radu. Izuzetno je zivahno na tom imanju, i pored proizvodnje hrane kao takve, oni proizvode i najlepski vocni hleb sa heljdom i slicne delicije koje se mogu kupiti ponekim prodavnicama u Beogradu. Inace, oni su i rodonacelnici Valdorfske pedagogije u Srbiji, koja je takodje inkorporiranu u zivot imanja, ali o tome neki drui put. Procitajte vise o njima ovde.

E sad, ima dosta imanja koja prihoduju od turisticke ponude, mislim da tu prednjace salasi, ne mislim na one komercijalne, vec na one prave, gde ljudi inace zive i uz najavu primaju goste, prave razlicite radionice i tome slicno, kombinuju osnovnu proizvodnju sa usluznom. Meni se mnogo dopao koncept Nananinog salasa, i to je sledeca destinacija koju posecujem, procitajte vise u tekstu ovde. Zanimljiv je i projekat baziran na Permakulturi, koju pokusavaju da primene ljudi u okolini Pozarevca, u specificno dizajniranom naselju, vise na temu ovde. Jako lepo arhitektonsko resenje na ovu temu pogledajte ovde, u pitanju je kuca  u naselju Divcibare.

Zasto vam sve ovo pricam? Mislim ljudi koji su se odlucili na ovakav korak izuzetno vredni. Zamisljam kako bismo mi prosli, jer cesto razmisljam koja bi to druga kancelarija umesto baletske sale bila moguce moje novo radno mesto. I uvek kazem, polje. Ok, ja sanjam o maslinjacina, poljima lavande, ali volela bih i Banat, a i Sumadiju. Kako bi izgledao moj dan? Svakako ne bih mogla da i dalje budem balerina a da zivim na takvoj udaljenosti od pozorista, ali mozda kad zavrsim sa igranjem zelim da budem na imanju. Volim fizicki rad, ali volim i stikle da nosim. Volim svez vazduh i organsku hranu, ali volim i kaput da obucem i setam gradskim ulicama. Da li biti vikendas na selu, ili u gradu?

Zamisljam svoju decu kako zive slobodna van ogradjenih igralista, ali nakon iscitavanja raznih foruma, shvatam da deca brzo porastu i da oni zele aktivnosti, skole, grad, ali ok, ja i ne bih otisla dalje od pedesetak kilometara od Beograda. Ja bih se zaustavila na manjoj basti i radila kao freelance fotograf, blogerka, pisac ili kopirajerka, mozda drzala casove baleta za ono malo dece sto zivi na selu, ne bih imala zivotinje, jer bi me to drzalo vezanom za zemlju, ipak volim da odem na par dana nekuda, obavezno bih imala bazen, jer opsesivno volim bazen, za srecu i trening i opustanje nakon kosidbe, deca bi svakako isla u skolu, ali bih im ja nadogradjivala gradivo, sto cu svakako morati, koliko cujem iz iskustva drugih roditelja cak iz “najboljih” skola u gradu.

Svakako cemo biti vikendasi na selu za prvo vreme, trenutno smo u potrazi za placem, a montaznu kucu cemo poruciti od ove firme, jer su mi se cini da su najozboljniji i dovoljno savremeni za nase potrebe.

Da li vi znate neke slicne primere? Da li ste razmisljali na temu? Slobodno u komentarima doprinesite temi sa svojim vidjenjem odlaska na selo!

Uglavnom, od celog sna na temu sela, dok je realizacija jos daleko, meni je jedino preostalo da mi kuca zamirise na jesen, na kolac sa bundevom, totalno genijalni, mokri, skoro pa zdravi ugodjaj.

Potrebno je:

– 120 grama putera

-170 grama secera

-3 jajeta

-250 grama brasna

-125 grama mlevenog oraha

– 300 ml ili jedna i po solja izblendane bundeve ili jabuke

– kasicica sode bikarbone

-kasicica praska za pecivo

-pola kasicice soli

-dve kasicice cimeta

-jedna kasicica vanile ekstrakta

-pola kasicice djumbira

-200ml mleka sa par kapi limuna koje je odstajalo tako 5 minuta

Zagrejte rernu na 180 stepeni. Miksajte puter sa secerom, zatim dodajte jaja i blendanu bundevu i vanilin ekstrakt. Prosejte brasno, orahe, sodu bikarbonu, prasak za pecivo i zacine i promesajte. Polovinu suve smese pomesajte sa jajima i bundevom, a drugu polovinu sa mlekom i limunom. Na kraju sjedinite masu, sipajte u namasceni i pobrasnjaveni kalup i pecite oko 25 minuta. Pospite prah secerom i posluzite sa hladnim mlekom, bar ja tako. Prijatno!

 

Please like & share:

Projekat Malaga ili gde je najbolji sladoled u gradu?

Opcinjenost sladoledom nikako se ne sme zavrsiti sa zavrsetkom leta. Obozavam ga i nakon klizanja, na minusu, trosim ga svakodnevno i ritual odlaska na sladoled je mali praznik u svakodnevici, poezija pastelnih kremova koji se tope u dokolici. Ali, ja sam ipak samo devica u podznaku, i moja spozobnost uzivanja uvek je ogranicena analizom, i zato sam odlucila da pristupim ovoj temi racionalno i metodoloski ispravno. Jedan dan, slucajno sam se nasla sa K u diskusiji odakle je potekao ukus Malaga, i ko uopste to jede, osim mene i moje mame?

I odlucila sam da ovaj ukus bude okosnica mog ispitivanja “Koji li je sladoled najbolji u gradu” jer je u pitanju onako standardni ukus koji svaka proizvodnja sladoleda mora da ima, tipicni predstavnik sicilijanskog sladoleda mlecne/vanila osnove i dodatih natopljenih grozdjica, dovoljno za kreativni twist. Idealan za uzivanje u predstojecim jesenjim danima, grozdjice nas polako uvlace u tople ukuse zatvorenih domova. Inace, naziv Malaga ovom sladoledu je dala regija Malage odakle se izvozila najkvalitetnija sorta susene grozdjice, i originalno se grozdjica nije natapala u rumu vec u Marsala slatkom vinu, pa eto ideje ukoliko pravite homemade sladoled.

Pa da pocnemo sa ovim nasim malim slatkim istrazivackim pohodom:

  1. Crna ovca

Smestena u ambijent dinamicne ulice Kralja Petra, ova sladoledzijska radionica je bila na nivou zadatka. Iako tek odskoro otvorena, prepuna gostiju i sa izuzetno prijatnim osobljem, Crna ovca nas je odusevila. Enterijerski odlicno osmisljena, savremenog duha, prijatnog kolorita, medjutim prokomentarisali smo da im je brending nekako nespojiv sa minimal ambijentom i naivan, ali to je vec druga prica. Sad sladoled. Vrlo nezan, svilenkast po teksturi, grozdjice pune, natopljene ukusom, odlicno, ali preslatko. Samo to. V je odusevljen stapicem ananas/jagoda kombinacijom. Ocena 87%

2. DJ


Odlicna, legendarna vracarska poslasticarnica preko puta osnovne skole Vladislav Ribnikar, koja svoj kvalitet i sarm odrzava decenijama.

Volim njihove rozen kocke, volim ambijent, tete koje su uvek nasmejane, volim asocijacije na detinjstvo koje budi miris starih poslasticarnica. Naravno, imaju Malagu, ali njihova je po nekom pravilu roza boje, pitam zasto, pa lepse je tako, to je samo boja za kolace, lako se topi i brzo postaje mek, u svakom zalogaju oseca se bogatstvo mleka i jaja, mozda previse za moj ukus, ali opet sjajna izvedba.

Old school. Ocena 79%

3.Moritz Eis


Gradiliste nas nije sprecilo da i ovaj cuveni brend stavimo na procenu. Ova sladoledzijska radnja je zadala ozbiljan domaci drugim ugostiteljima na temu brendinga i marketinga, stvarno su napravili izuzetan pomak na temu.

Medjutim, prvo razocarenje sam dozivela kada sam porucila Malagu, taj klasik nije uvrsten u njihovu ponudu, ne samo tog dana, vec uopste, kaze devojka radi tu vec godinu i po dana. Ok, daj sta das, uzmem stracatelu/slani karamel/kikiriki. Na prvi zalogaj shvatam da je sladoled nekako supalj, iako su tri ukusa u igri, fali tezine mleka, kao da je pravljen od sojinog mleka, nema bogatstva krema, mali zaokret daje slana karamela, ali samo aroma funkcionise, bez kvalitetne podloge. Pozajmljujem sladoled od mojih asistenata, cokolada, ista prica, jos tuznije.

 

Pucanj u prazno. Ocena 57%

4. Bacio


Opet se vracamo na Vracar, na Cvetni Trg, gde nas ceka uvek rado prima poslasticarnica koja je odgovorila vremenu sadasnjem na sve nacine. Ususkana u ambijent hladovine drveca, ova radionica je pravi biser ovog trga, sa svojim nepretencioznim belim enterijerom i lezernom bastom, tacnog brendinga i ljubaznim osobljem, koje je, doduse, ponekad prezauzeto.

Porucujem Malagu, kao i par dana ranije, medjutim, docekuje me iznenadjenje, danas nema na kuglu, vec samo na stapicu, isti sladoled, druga forma. Moze, da razbijem monotoniju. To je to. Bogati krem koji se topi ni suvise brzo, ni suvise sporo, njegova tezina omogucava aromi grozdjica da se probije do nosa, da prevlada i prvazidje moju analiticnost. Nista ne stoji puti sladolednog uzitka. Jedina zamerka koju bih mogla da uputim ovoj ekipi je to sto u kugla varijanti oni mirisne grozdjice ne ostavljaju celim, vec ih krupnije samelju, sto prosto nije po originalnom receptu, ali dobro.

Osim ovog ukusa, apsolutno sam ocarana zimskim ukusom kesten kugle, koja je nesto najbolje sto sam ikad od sladoleda probala. Pozajmila sam i lesnik od V, isto tako dobar kao i nocciola sa juga Sicilije gde sam se davila u istoj. Svaka cast!

Ocena 92%, samo zbog mrvljenosti grozdjica.

Ovde bih se zaustavila sa prezentacijom istraznih radnji, i samo bih spomenula da sam izabrala ove sladoledzijske radionice po nekom osecanju trenda, naravno probala sam sladoled na jos mnogim mestima, kao sto je Pelivan medjutim nije se izdigao iz neke prosecnosti, cekala Malagu u Sapore sladoledu na Andricevom vencu ali se nije pojavio, a sama poslasticarnica jos uvek nije sasvim zazivela da bih je uzela kao reper, nisam zaobisla ni HomeMade sladoled, ali to vec prevazilazi okvire radionice, oni su teska industrija, mozda kvalitetna za masovnu upotrebu, ali meni nezanimljiva, kao i drugi proizvodjaci za frekventne punktove sa friziderima. To je bilo Malaga avantura, a ukoliko sam zaobisla neki, molim vas da me navedete na pravi put! Koji je po vama najbolji?

S.

Please like & share:

10 naj treš dečijih pesama iz devedesetih

Predstavljam vam svoju listu pesama za decu koje su pohranjene u kolektivnom nesvesnom generacija koje su, nakon estetski ujednacenih osamdesetih, odrastale u ludilu devedesetih. Svi se na prvu loptu secamo Kolibrija, Muzickog tobogana, i slicnih finih stvari, a kako deca najmanje vole decju muziku secamo se i folkera/densera, rokera/grandzera, ustvari kljucnog pitanja, koju muziku slusas, koja je bilo prvo decije svrstavanje u odredjeni ideoloski okvir, i naravno muzicki, ali ja sam pokusala da iskopam neke dragulje tresha koji su u tom dobu cvetali na sve strane pa i na polju programa za decu. Pogledajte listu, a u komentarima dodajte svoje predloge!

1. Moj omiljeni, Dalibor, koji me je i inspirisao da napravim ovu listu.

2. Zorica junior, sa edukativnom pesmom Padezi. Reprezent lokala sa juga.

3. Manda. On je bio glavna tv faca koja mi je i u to vreme bila antipaticna pojava sa cheesy salama i pesmama, a vidim da su i danas njegove pesme hit u igraonicama.

4. Manda i Vuk. Svasta samleveno u jednoj pesmi. To je tipican reprezent mojih tv secanja na to doba, ono subota je, domaci cu sutra, uklj a on uvek na tv, te boje, montaza, nervira me,ali ipak gledam, jer sam ja dete a to je deciji program. Mozda posle puste crtac.

5. Lepa Lukic, Naslednica. Ovo i nije decija pesma, vec za odrasle. Ili, ne? Ili za okupljanja, onako porodicna, posle glasanja?

6. Zdravko Colic, Caje Sukarije. Hitcina.

7. Bajone. Kad te nateraju na njegov koncert u sali za fizicko osnovne skole.

8. Doris the Bizetic. Ovaj video je miks raznih njenih pesama, jer prosto nisam mogla da presudim koja je najjaca. Ona je. Doris je veca od svojih pesama, bila je u svakom studiju, igrala, bila voditeljka, pevala sa matorima, pricala…

9. Zelimir i Visnja. Reprezent lokala sa severa, a posto sam i ja odatle, pored uzivanja u njihovim lagano incestuoznim duetima sa tv prijemnika, imala sam i tu cast da ih na organizovanim decjim dogadjajima cujem i uzivo, bili su neizbezni, mada se nikad nisu probili do nasih srca, kolektivno smo ih hejtovali.

10. “Zivot nije kao balet”, grupa Pirati, kad je vec i Muzicki tobogan posrnuo.

 

 
S.

Please like & share:

Hot town, summer in the city

…kaže Joe Cocker.
New York, ni prvi ni poslednji put, dobro se znamo, volimo se. A kako se rastajemo? Svaki put deluje sve teže a zapravo je sve lakše jer znamo da smo okej, videćemo se ponovo.
Ova put pozdravljali smo se 24 sata.

7:00 a.m. Upper West Side
Ko rano rani uhvati tišinu, mir, sunce. Dobro jutro Upper West Side!
IMG_1796IMG_1797

8:00 a.m. 103rd & Broadway
Kada ti za dobro jutro već dobro poznati violinista u metrou odsvira Saint Saëns-a:) Mmmmm!!! Breathe in, breathe out, i dan može da počne. Mislim da mu je moj osmeh značio više od dolara kojima sam se zahvalila na ovom užitku.
IMG_1798

8:41 a.m. 350 5th Avenue*Empire State Building
Moja omiljena…po suncu, po kiši, kada se nebo spusti na nju, kada noću zasvetli… Došla sam da se pozdravimo rano dok još nema nikoga a ona onako lepa, okupana suncem…
vidimo se!
IMG_1800

9:00 a.m. 261 5th Avenue*Starbucks
Ne zbog kafe, ja kafu nikad nisam ni probala, ne zbog znamenja… jedeni je otvoren, još uvek se niko ne tuče u redu. Moj omiljeni protein brakfast čeka… Šta ću… lenja sam, Starbucks mi lepše iseče jabuku i rasporedi te proteine:)
8bdae8a56b014a8ba1ca624ce19ed856

10:00 a.m. 115 5th Avenue*Victoria’s secret 
Pokloni! Zato što su moje drugarice moji super anđeli i zaslužuju krila!
IMG_1810

11:00 a.m. 625 8th Avenue*Auntie Anne’s
Cinnamon& Brown Sugar Pretzel! Bila sam dobra, ostavila sam je za kraj. Pa šta?? Može mi se… pojela sam dve!
IMG_1813

12:00 a.m. Broadway
Nismo se mnogo družili ove godine ali moram da mu se javim, da me ne zabravi. “Mamma Mia!”se zatvara 12. septembra nakon 14 godina, tek sad vidim… “Phantom”i dalje na istom mestu sto godina, moj omiljeni St. James Theatre koji mi uvek izmami osmeh i podseti na prvi miris New York-a, prvi korak na Broadway-u, na “Hair”, na mamu, na Ivanu…
IMG_1814 IMG_1816
IMG_1818
IMG_1817

13:00 p.m. Red stairs*Times Square
E pa i ja jednom da se popnem! Sve kao neću, neću a godine prolaze, a i nije neka gužva, što je btw malo čudno za Times Square u ovo vreme. Ustvari, u bilo koje vreme.
IMG_1839

13:40 p.m. Times Square
Nisam se slikala 40 minuta nego sam morala još nešto da obavim. Pretoplo je već, da se vratimo na Cocker-a “All Around People Looking Half Dead Walking On The Sidewalk Hotter Than A Match Head”. Baš me buni što nema nikoga oko TKST ticket service-a… Radi! A nema nikoga…, ovo moram nekako da iskoristim!

14:00 p.m. Mamma Mia! poslednji put na Broadway-u, dva i po sata čiste sreće, odmora, air condition-a i muzike. Kakav savršen predah, ne mogu da verujem da sam pomislila da ću zaista da odem a da ne pogledam ni jednu predstavu?! Ćao Mama Mia! Vidimo se na Terazijama!
IMG_1825IMG_1836

17:00 p.m. 1412 Broadway*FLX NY
Sastanak sa mojim dragim Flexistretcher devojkama u njihovom midtown office-u. Pošto je život balerina biznismenki zabavan onda se sastanak pretvori u brzinski photo shooting na ulicama New York-a. Inače, moj BACKSTAGE dance store je jedini zastupnik Flexistretcher-a u regionu.
11947655_879080965479260_3910056796939185334_n

18:00 p.m. 1593 Broadway*Hershey’s
A kako da se vratim kući bez Reese’s-a i Kisses-a?! Dobro, možda sam malo jela i usput, pozdravljanja radi…
big-hersheys-chocolate

Nakon kratke pauze i pakovanja vreme je za naš poslednji dejt, New York&I.
Večera, koktel, romantika…

12:12 a.m. Brooklyn Bridge
I napokon, šetnja preko Brooklyn Bridge-a, ultimativni pogled na Manhattan koji nikad ne spava. Pola sata za razmišljanje i sumiranje utisaka, za nove planove i sanjarenje.
Collage
IMG_1859

01:00 a.m. 157 Lafayette*Colette
Pošto New York ne spava ne spavam ni ja, još jedno piće u Colette u Sohou uz savršen r&b i stare TLC hitove, nema veze što nisam dočekala da B. dođe, naljutila se tri puta i odljutila do ujutru, bilo je super.
11846625_1653277688226857_6669044257484665613_n

Posle ovog dugačkog dejta sa gradom ostalo je još samo da doručkujem!

9:00 a.m. 200 Columbus Avenue*Magnolia Bakery
Magnolia cupcake… tu zaista nema šta više da se doda.
IMG_1870

12:00 a.m. 59th st. 8th Avenue&Broadway
Ups, Columbo se nešto ljuti, pašće kiša!

IMG_1871

Jel kasnim? Možda stižem još nešto samo…. OK!OK! Evo idem!!!

Bye NYC, vidimo se za mesec dana!
J.

 

 

 

Please like & share:

1 2