Archive of ‘simple life’ category

10 trikova za fotografisanje dece iz mog iskustva

Oduvek sam volela da fotografišem, ali nikad nisam to nešto preozbiljno shvatala, želela sam jednostavno da se igram, pogotovu od kada imam svoju decu, obožavam da neko vreme provedem sa aparatom u rukama, iz nepoznatog razloga su obojica zadovoljni kada je aparat u igri. Svakako, bolje fotografije nastaju kada ste u treningu, kada gotovo svakodnevno fotografišete, prosto vežba čini da bolje kadrirate a i deca ne doživljavaju aparat kao nešto specijalno, pa su samim tim opuštenija i spremnija na sradnju. E sad, budući da su danas svi fokusirani na fotkanje i šerovanje, verovatno ste došli i sami do nekih zaključaka, ali opet možda i niste. Pokušaću da vam prenesem svoje iskustvo i ilustrujem poentu fotografijama.

1. Fokus

Da bi se postigao dobar portret deteta, potrebno je predstaviti ih u svoj lepoti njihovog sveta i karaktera. Polako uronite u njihovo okruženje, spustite se nisko, poslušajte šta danas imaju da vam kažu. Pogledajte boje i svetlo u prostoru, pokušajte da pronadjete neki zanimljiv kadar, pratite dinamiku deteta, njegovu pažnju. Prenesite atmosferu iznutra, iz situacije, pokušajte da izvučete iz fotografije više od poziranja i selfija sa detetom kada vam se učini da je zgodno uslikati. Prepustite se igri i ne zaustavljajte se nakon deset fotografija u istoj situaciji, vežbajte i analizirajte dobijeni rezultat. Razmišljajte unapred kuda se dete kreće i pokušajte da zamislite kadar. Ponekad ne zaboravite i na sebe, ubacite se u kadar, tajmer je jedna od mojih omiljenih funkcija, a što da ne i selfi kamera na telefonu, samo budite opušteni i istražujte. Znači, želimo od fotografije otisak trenutka u kom je dete neponovljivo živelo svoje detinjstvo, malu priču iz njegove perspektive, želimo da vidimo šta je u fokusu te situacije.

2. Pozadina

Da se ne bi izgubio smisao odredjene fotografije, razloga zašto je tada i tamo uslikan, užasno je bitno da je pozadina zaista bude u drugom planu u odnosu na dete. Ona mora biti neupadljiva ili blurovana, da zaista igra svoju pozadinsku ulogu, ili učestvuje u prici, ali ne sme da ometa fokus sa subjekta, u ovom slučaju deteta. Zato birajte sto “čistiji” kadar, ukoliko fotografišete bebicu, neka je to posteljina pastelnih boja, zid, vrata, onu korpu sa igračkama i odeću što vise preko fotelje prebacite u drugi ugao sobe, izbegnite sve sto bi odvatilo pažnju sa glavnog subjekta. Naravno, ovo pravilo možete da prekrsite ukoliko vam je koncept takav da baš želite da prikažete haos kao takav, ili vezu izmedju deteta i predmeta.

3. Radnja

Nekada se zaista ne dešava nešto vredno fotografije, ali možda se u medjuvremenu i desi, pogotovu sa bebama i sitnom decom. isprovocirajte dobru fotku. Stavite dete u željeni kontekst, zatražite da vam pokaže neku svoju veštinu, zabavljajte se zajedno, razgovarajte dok je aparat u ruci. Razmišljajte unapred i uvedite dete u priču koju želite ispričati kroz fotografiju.

4. svetlo

Verovatno najkompleksnija komponenta svake fotografije, o čemu bi se mnogo moglo pisati, ali poštujem par jednostavnih postulata, jako retko koristim blic, uvek puštam više svetla kroz blendu, na dečijem licu nikad nema viška svetla, njihova savršena koza uvek blista pod svetlom. Dovedite ih pored prozora, lampe i neka ih svetlo okupa, njihove oči tada postaju još upečatljivije. Kada su tmurni dani  imam par sigurnih pozicija u stanu gde je uvek dobro svetlo, pronadjite takva mesta i kod sebe u stanu, opet pazeći na pozadinu gde je uvek čisto, gde ništa ne odvlaci pažnju.

 

5. Eksperimenrisite

Igrajte se sa uglovima, čas ih “lovite” odozgo, čas odozdo, ponekad uhvatite samo detalj kosu, šaku, nožice. Posmatrajte okruženje,  Ja volim da ih obojicu slikam u istoj pozi, situaciji. 

6. Igra

Namestite tajmer da okine sa deset sekundi zakašnjenja, to je deci uvek zanimljivo, a i ne zaboravite da tako i vi možete da upadnete u kadar, igrajte se da vam je aparat pucaljka, igrajte igru zamrzavanja poze, kada su bili bebe tih sat vremena fotografisanja je razbijalo monotoniju postojanja jer sam se zabavljala dok su oni propuzavali, prohodavali, a oni su pratili moje dobro raspoloženje.

7. Izbegnite loše poziranje

Kada deca dodju do neke zrelosti, oko četvrte godine počinju da kapiraju proces fotografisanja i počinju da poziraju. Iz nepoznatog razloga počinju da prave neke čudne grimase, telesno se pocnu vladati čudno, i to je ono sto ne želite na svojim fotografijama. Kada započnete sa fotografisanjem, sigurno da ce biti i takvh fotografija, ali treba loviti trenutke kada izadju iz poze, kada odustanu od svoje koncepcije, kažite im da sačekaju i pravite se da nesto nameštate na aparatu, i uskoro će odustati od čudnih poza. To je vas trenutak. Tada zapocnite da pričate ili pevate nešto, spontano ce se pridružiti, pustite muziku, i čudne poze ce ispariti. Kada još više porastu moći ćete da se dogovarate i igrate na temu poze, ali ono “E sad da se slikamo” verovatno neće dati dobre rezultate.

8. Uhvatite trenutak kada rade nešto svoje

Ponekad su toliko opsednuti nekom svojom radnjom da vas nece primetiti da ste se  prišunjali sa aparatom. Uhvatite trenutke kada su u svom svetu, ambijentu, igri. Koristite zoom, dok čitaj, slažu, ili samo postoje. Ili ih namerno iznenadite, može ispasti super fotka puna akcije.

9. Akcija

Kad smo kod akcije, tu vam vec treba puno svetla, jer ce u suprotnom verovatno fotografije biti mutne. Ne zaboravite da kada se bas dobro zabavljate da uhvatite momenat. Neka trče, skaču, loptaju se, klizaju, sankaju se, a vaš zadatak je da najbolje izkadrirate takav momenat da bi se pokret preneo u dvodimenzionalnost fotografije. Dobar trik je da idu vama u susret, a ne da ih “hvatate” samo sa strane.

10. Emocije

Nekad se dure, plaču, besne, luduju, stide, kikocu, a vi ih slikate samo sa blagim osmehom? Ma jok, zasto da ne uhvatite jednistvene trenutke kada su onakvi kakvi jesu? Naravno, najlepsi su kad se grle!

Please like & share:

Sitni nestašluci i nežnost mojih dečaka

Sasvim običan dan kod nas uvek nadmaši očekivanja od običnosti. Taj dan započeli smo prvim časom logike za V, toliko sam se smejala da moram da podelim sa vama.

Tata:” Jel tako?”

V: (ćuti)

Tata: “Kaži tako je, tata je uvek u pravu.”

V: “Pa….”

Tata: “Ustvari sine, mama je u pravu. Znas, žene su uvek u pravu, to uvek treba da kažes ženama i kad nisu, tako one vole da misle, da su uvek u pravu. Razumeš?”

V: “Tata, pa ti si žena onda!”

Čist silogizam. Dobro je, zdravo razmišlja moj veliki mali.

Dan ide dalje, izvrteli smo naše žmurke u dvorištu, pucanje penala, prosipanje i sabiranje na hiljade lego kockica, čas matematike, čas nutricionizma (nemoževišeništaslatko), crtanje, zamišljanje šta bi on sve radio da je odrastao čovek ( gledao tv sa kauča, bio madjioničar, pa otišao do Ade Bojane), park, kafa i cedjeni ananas/pomorandža i sad, kako vec osnovni zakon majčinstva nalaze, deca su srećna kad je majka srećna, kako da udovoljim sebi i budem sama sa sobom na kratko, nego da im dopustim neku nedozvoljenu igru. Smislili su u trenutku sta će da rade, par dana pre dobili smo promotivni Paloma sensitive care paket, i samo su čekali kada će ga se dočepati. Osetili su pukotinu u mom nežnom srcu, i počeli po svom da se vladaju, da sam slučajno bila malo normalnija tog dana, verovatno im ne bih baš dozvolila takvo razbacivanje sa resursima, ali… I je svojim veštim ručicama istraživao teksturu ovog fensi toalet papira, i potencijal rasprostiranja jedne rolne, dok je V već kovao plan da napravi mrežu kobajagi lasersku, pa da se provlači sa uvek na igru spremnim Dučeom (dlakavo naše dete). Zatim su pokušali da mu naprave krevet, ali to nije bilo dovoljno izazovno. I konačno, V je napravio maskaradu, savršeni gradivni materijal za masku mumije konačno je u njegovim rukama! Bio je presrećan.

Koliko malo im je potrebno da naprave potpuni haos, ali i da se zabave. Volim kada se igraju zajedno, iako je I još mali, on upija sve fazone starijeg brata, kapira polako pravila, a V je ponekad tako zaštitnicki nastrojen prema malenom, brižan i čak nekad trpi i više nego što bi trebalo, naprimer kada ga u svom istraživanju uzročno posledičnih veza mlatne drvenom kockom u nos bez krajnje posledice- uzvratnog udarca. Svakako, inače volim Palomu, jer me na detinjstvo podseća, što znači da imam poverenja kada kažu da koriste isključivo prirodne materijale. Jer ježim se od slučajeva kada otvorim paket toaletnog papira a kuća zamiriše na jelkicu iz taksija. Uživajte u neobičnosti svakodnevice, u istraživačkim pohodima vaših maleckih, uzajamnim sitnim nežnostima, dopustite im pomalo divljanja, lakše se pripitomljavaju tako.


Ovaj post je nastao u saradnji sa brendom Paloma. Svaki sponzorisani post na ovom blogu je nastao nakon što sam se uverila u kvalitet proizvoda i/ili brenda, dakle, koji bih vam svakako preporučila.

Please like & share:

Život van grada i jesenji kolač

Krenula sam sa V na pijacu po bundevu za kolač, mada sam od njega krila cinjenicu da ce u kolacu biti iste, i mic po mic nas dvoje zavrsismo u teskim mastarijama o zivotu na selu. Suska lisce pod nama, ja mu prepricavam svoja secanja na detalje iz detinjstva mog a i moje mame, posto se zivot tamo negde u ravnom Banatu nije mnogo menjao, i poneseni carolijama jeseni razvijamo film o voznji bicikla po atarima, skupljanju sipka, kuvanju pekmeza, debelim dunjama pod kojima se najlepse spava, sve moguce stereotipe smo uspeli da uvezemo u pricu.

Posto vec dugo u nasoj siroj porodici postoji ideja o mestu za beg od jednolicnog zivota i strogo kontrolisane decije igre, dosli smo do zakljucka da ne smemo vise cekati, i da je pravi cas za zapocinjanje velikog projekta vikendice. Ili mozda ne samo vikendice? Dugo sam se bavila istrazivanjem raznih iskustava po forumima i blogovima drugih ljudi, koji su odlucili da naprave taj iskorak i odu iz grada u selo. Nasuprot vecinskom trendu dolaska mladih u gradove, postoji ovaj drugi, novi trend savremenih hipika/hipstera koji su odlucili da menjaju svoj relativno stabilni gradski zivot za avanturu gradnje samoodrzivog imanja negde u teskoj ili pak manje teskoj divljini. Zanimljiv forum na ovu temu sa puno korisnih informacija mozete procitati ovde, a kako se kraj ove teme zavrsava u idilicnim zakljuccima, nije me mrzelo da kopam kako se prica nastavila, jer je glavna akterka vodila interesantan blog o njihovom preseljenju na selo, u totalno amiskom fazonu, off-grid sa sve rucnom masinom za ves, fotografije mozete videti ovde i ovde. Uglavnom, saznala sam da su od prvog poleta i ambicije, nakom dve godine ipak poklekli i vratili se nazad u grad, ipak takav projekat nije uopste naivan.

Skapirala sam da ljudi prilaze tom odlasku na selo na razlicitim nivoima, od onih sa freelance zanimanjima kojima izmestanje ne remeti profesionalno/finansijsku koncepciju i koji se odvaze na gajenje poneke biljcice u svojoj basti, preko onih koji ozbiljnije prilaze zemlji, biljkama, sade neku kulturu ciji visak nameravaju da unovce, do onih najambicioznijih koji rade na stvaranju celokupnog seoskog domacinstva sa zivotinjama sa kojima tvore celinu ekoloskog pristupa poljoprivredi.

Postoji mnogo razlicitih pristupa savremenom imanju, ali svakako meni je bio nazanimljiviji princip Biodinamicke poljoprivrede koji je baziran na holistickom, dakle celovitom razumevanju procesa unautar imanja, gde se medjusobno prozimaju “zivotna snaga”, biljke, tlo, minerali, i zivotinje, a koju je postavio Rudolf Stajner u prvoj polovini 20. veka. Na takvim farmama od posebe vaznosti je samoodrzivost, medjuzavisnost i harmonija, gde se zapravo proizvodi kao pre stotinu godina, i gde sve potice sa jednog istog imanja, zivotinje se hrane iskljucivo hranom proizvedenom u ovom zatvorenom krugu, biljkama koje se gaje na iskljucivo prirodan nacin, a uz pomoc Mesecevog kalendara. Ukoliko vam je tema zanimljiva preporucujem klik ovde, buduci da se na ovoj farmi odrzavaju i edukativni seminari na ovu temu.Takodje, na istom principu funkcionise i farma nadomak Vrsca, pogledajte kratki video ovde. Opsirniji i zaista informativan video, emisiju Na rubu znanosti na ovu temu pogledajte ovde. Ja sam imala srece da posetim jednu ovakvu farmu, naime, bivsi profesor muzike iz detinjstva mog K koji je osnovao farmu Neven na Meljaku, gde se bave proizvodnjom, muzikom, decom cija brojnost varira, jer imaju cini mi se sestoro svoje i plus jos po koje dete sto im se pridruzi u zivotu i radu. Izuzetno je zivahno na tom imanju, i pored proizvodnje hrane kao takve, oni proizvode i najlepski vocni hleb sa heljdom i slicne delicije koje se mogu kupiti ponekim prodavnicama u Beogradu. Inace, oni su i rodonacelnici Valdorfske pedagogije u Srbiji, koja je takodje inkorporiranu u zivot imanja, ali o tome neki drui put. Procitajte vise o njima ovde.

E sad, ima dosta imanja koja prihoduju od turisticke ponude, mislim da tu prednjace salasi, ne mislim na one komercijalne, vec na one prave, gde ljudi inace zive i uz najavu primaju goste, prave razlicite radionice i tome slicno, kombinuju osnovnu proizvodnju sa usluznom. Meni se mnogo dopao koncept Nananinog salasa, i to je sledeca destinacija koju posecujem, procitajte vise u tekstu ovde. Zanimljiv je i projekat baziran na Permakulturi, koju pokusavaju da primene ljudi u okolini Pozarevca, u specificno dizajniranom naselju, vise na temu ovde. Jako lepo arhitektonsko resenje na ovu temu pogledajte ovde, u pitanju je kuca  u naselju Divcibare.

Zasto vam sve ovo pricam? Mislim ljudi koji su se odlucili na ovakav korak izuzetno vredni. Zamisljam kako bismo mi prosli, jer cesto razmisljam koja bi to druga kancelarija umesto baletske sale bila moguce moje novo radno mesto. I uvek kazem, polje. Ok, ja sanjam o maslinjacina, poljima lavande, ali volela bih i Banat, a i Sumadiju. Kako bi izgledao moj dan? Svakako ne bih mogla da i dalje budem balerina a da zivim na takvoj udaljenosti od pozorista, ali mozda kad zavrsim sa igranjem zelim da budem na imanju. Volim fizicki rad, ali volim i stikle da nosim. Volim svez vazduh i organsku hranu, ali volim i kaput da obucem i setam gradskim ulicama. Da li biti vikendas na selu, ili u gradu?

Zamisljam svoju decu kako zive slobodna van ogradjenih igralista, ali nakon iscitavanja raznih foruma, shvatam da deca brzo porastu i da oni zele aktivnosti, skole, grad, ali ok, ja i ne bih otisla dalje od pedesetak kilometara od Beograda. Ja bih se zaustavila na manjoj basti i radila kao freelance fotograf, blogerka, pisac ili kopirajerka, mozda drzala casove baleta za ono malo dece sto zivi na selu, ne bih imala zivotinje, jer bi me to drzalo vezanom za zemlju, ipak volim da odem na par dana nekuda, obavezno bih imala bazen, jer opsesivno volim bazen, za srecu i trening i opustanje nakon kosidbe, deca bi svakako isla u skolu, ali bih im ja nadogradjivala gradivo, sto cu svakako morati, koliko cujem iz iskustva drugih roditelja cak iz “najboljih” skola u gradu.

Svakako cemo biti vikendasi na selu za prvo vreme, trenutno smo u potrazi za placem, a montaznu kucu cemo poruciti od ove firme, jer su mi se cini da su najozboljniji i dovoljno savremeni za nase potrebe.

Da li vi znate neke slicne primere? Da li ste razmisljali na temu? Slobodno u komentarima doprinesite temi sa svojim vidjenjem odlaska na selo!

Uglavnom, od celog sna na temu sela, dok je realizacija jos daleko, meni je jedino preostalo da mi kuca zamirise na jesen, na kolac sa bundevom, totalno genijalni, mokri, skoro pa zdravi ugodjaj.

Potrebno je:

– 120 grama putera

-170 grama secera

-3 jajeta

-250 grama brasna

-125 grama mlevenog oraha

– 300 ml ili jedna i po solja izblendane bundeve ili jabuke

– kasicica sode bikarbone

-kasicica praska za pecivo

-pola kasicice soli

-dve kasicice cimeta

-jedna kasicica vanile ekstrakta

-pola kasicice djumbira

-200ml mleka sa par kapi limuna koje je odstajalo tako 5 minuta

Zagrejte rernu na 180 stepeni. Miksajte puter sa secerom, zatim dodajte jaja i blendanu bundevu i vanilin ekstrakt. Prosejte brasno, orahe, sodu bikarbonu, prasak za pecivo i zacine i promesajte. Polovinu suve smese pomesajte sa jajima i bundevom, a drugu polovinu sa mlekom i limunom. Na kraju sjedinite masu, sipajte u namasceni i pobrasnjaveni kalup i pecite oko 25 minuta. Pospite prah secerom i posluzite sa hladnim mlekom, bar ja tako. Prijatno!

 

Please like & share:

Projekat Malaga ili gde je najbolji sladoled u gradu?

Opcinjenost sladoledom nikako se ne sme zavrsiti sa zavrsetkom leta. Obozavam ga i nakon klizanja, na minusu, trosim ga svakodnevno i ritual odlaska na sladoled je mali praznik u svakodnevici, poezija pastelnih kremova koji se tope u dokolici. Ali, ja sam ipak samo devica u podznaku, i moja spozobnost uzivanja uvek je ogranicena analizom, i zato sam odlucila da pristupim ovoj temi racionalno i metodoloski ispravno. Jedan dan, slucajno sam se nasla sa K u diskusiji odakle je potekao ukus Malaga, i ko uopste to jede, osim mene i moje mame?

I odlucila sam da ovaj ukus bude okosnica mog ispitivanja “Koji li je sladoled najbolji u gradu” jer je u pitanju onako standardni ukus koji svaka proizvodnja sladoleda mora da ima, tipicni predstavnik sicilijanskog sladoleda mlecne/vanila osnove i dodatih natopljenih grozdjica, dovoljno za kreativni twist. Idealan za uzivanje u predstojecim jesenjim danima, grozdjice nas polako uvlace u tople ukuse zatvorenih domova. Inace, naziv Malaga ovom sladoledu je dala regija Malage odakle se izvozila najkvalitetnija sorta susene grozdjice, i originalno se grozdjica nije natapala u rumu vec u Marsala slatkom vinu, pa eto ideje ukoliko pravite homemade sladoled.

Pa da pocnemo sa ovim nasim malim slatkim istrazivackim pohodom:

  1. Crna ovca

Smestena u ambijent dinamicne ulice Kralja Petra, ova sladoledzijska radionica je bila na nivou zadatka. Iako tek odskoro otvorena, prepuna gostiju i sa izuzetno prijatnim osobljem, Crna ovca nas je odusevila. Enterijerski odlicno osmisljena, savremenog duha, prijatnog kolorita, medjutim prokomentarisali smo da im je brending nekako nespojiv sa minimal ambijentom i naivan, ali to je vec druga prica. Sad sladoled. Vrlo nezan, svilenkast po teksturi, grozdjice pune, natopljene ukusom, odlicno, ali preslatko. Samo to. V je odusevljen stapicem ananas/jagoda kombinacijom. Ocena 87%

2. DJ


Odlicna, legendarna vracarska poslasticarnica preko puta osnovne skole Vladislav Ribnikar, koja svoj kvalitet i sarm odrzava decenijama.

Volim njihove rozen kocke, volim ambijent, tete koje su uvek nasmejane, volim asocijacije na detinjstvo koje budi miris starih poslasticarnica. Naravno, imaju Malagu, ali njihova je po nekom pravilu roza boje, pitam zasto, pa lepse je tako, to je samo boja za kolace, lako se topi i brzo postaje mek, u svakom zalogaju oseca se bogatstvo mleka i jaja, mozda previse za moj ukus, ali opet sjajna izvedba.

Old school. Ocena 79%

3.Moritz Eis


Gradiliste nas nije sprecilo da i ovaj cuveni brend stavimo na procenu. Ova sladoledzijska radnja je zadala ozbiljan domaci drugim ugostiteljima na temu brendinga i marketinga, stvarno su napravili izuzetan pomak na temu.

Medjutim, prvo razocarenje sam dozivela kada sam porucila Malagu, taj klasik nije uvrsten u njihovu ponudu, ne samo tog dana, vec uopste, kaze devojka radi tu vec godinu i po dana. Ok, daj sta das, uzmem stracatelu/slani karamel/kikiriki. Na prvi zalogaj shvatam da je sladoled nekako supalj, iako su tri ukusa u igri, fali tezine mleka, kao da je pravljen od sojinog mleka, nema bogatstva krema, mali zaokret daje slana karamela, ali samo aroma funkcionise, bez kvalitetne podloge. Pozajmljujem sladoled od mojih asistenata, cokolada, ista prica, jos tuznije.

 

Pucanj u prazno. Ocena 57%

4. Bacio


Opet se vracamo na Vracar, na Cvetni Trg, gde nas ceka uvek rado prima poslasticarnica koja je odgovorila vremenu sadasnjem na sve nacine. Ususkana u ambijent hladovine drveca, ova radionica je pravi biser ovog trga, sa svojim nepretencioznim belim enterijerom i lezernom bastom, tacnog brendinga i ljubaznim osobljem, koje je, doduse, ponekad prezauzeto.

Porucujem Malagu, kao i par dana ranije, medjutim, docekuje me iznenadjenje, danas nema na kuglu, vec samo na stapicu, isti sladoled, druga forma. Moze, da razbijem monotoniju. To je to. Bogati krem koji se topi ni suvise brzo, ni suvise sporo, njegova tezina omogucava aromi grozdjica da se probije do nosa, da prevlada i prvazidje moju analiticnost. Nista ne stoji puti sladolednog uzitka. Jedina zamerka koju bih mogla da uputim ovoj ekipi je to sto u kugla varijanti oni mirisne grozdjice ne ostavljaju celim, vec ih krupnije samelju, sto prosto nije po originalnom receptu, ali dobro.

Osim ovog ukusa, apsolutno sam ocarana zimskim ukusom kesten kugle, koja je nesto najbolje sto sam ikad od sladoleda probala. Pozajmila sam i lesnik od V, isto tako dobar kao i nocciola sa juga Sicilije gde sam se davila u istoj. Svaka cast!

Ocena 92%, samo zbog mrvljenosti grozdjica.

Ovde bih se zaustavila sa prezentacijom istraznih radnji, i samo bih spomenula da sam izabrala ove sladoledzijske radionice po nekom osecanju trenda, naravno probala sam sladoled na jos mnogim mestima, kao sto je Pelivan medjutim nije se izdigao iz neke prosecnosti, cekala Malagu u Sapore sladoledu na Andricevom vencu ali se nije pojavio, a sama poslasticarnica jos uvek nije sasvim zazivela da bih je uzela kao reper, nisam zaobisla ni HomeMade sladoled, ali to vec prevazilazi okvire radionice, oni su teska industrija, mozda kvalitetna za masovnu upotrebu, ali meni nezanimljiva, kao i drugi proizvodjaci za frekventne punktove sa friziderima. To je bilo Malaga avantura, a ukoliko sam zaobisla neki, molim vas da me navedete na pravi put! Koji je po vama najbolji?

S.

Please like & share: