Izlazak iz zone komfora balerine


Zanimljiva koincidencija se desila kada sam na ovom blogu videla super ideju, poziv blogerima da zajednički odgovorimo na temu izlaska iz utabane, poznate zone udobnosti okvira u kojima se budimo i ležemo, jer sam i sama baš nameravala da pročeprkam po sopstvenom tapaciranom osećanju pripadnosti vremenu i prostoru. Kako je sama tema bazirana na profesionalnoj/finansijskoj meri vrednovanja sopstvenog ostvarenja, i ja ću se baviti ovom dimenzijom sreće, jer u tinejdž dobu sreća je kategorija emocionalnog karaktera i borba protiv normi, u ranim dvadesetim dobija svoje idealističke obrise u socijalnom polju dok se borimo za svoje mesto pod suncem, u kasnim dvadesetim smo već kristalizovali sopstveni identitet i smanjili lutanje po pitanju morala i prijateljstava, a tridesete su, pogotovu sa zasnivanjem porodice, vreme za ozbiljnije definisanje sopstvenog profesionalnog uspeha, usmerenja, ili vreme za obrtanje kormila u drugom pravcu. Naravno, u zavisnosti od profesije, timeline može i malo da okasni, ali ja ću vam preneti svoja razmišljanja koja su uslovljena činjenicom da sam balerina u klasičnom teatru.

Iako se bavim baletom od svoje sedme godine, u medjuvremenu sam trenirala atletiku, želela da postanem arheaolog, studirala filozofiju, pisala poeziju, bila aktivistkinja anarhističkog pokreta, želela da postanem mašinovotkinja i da vozim voz Transsibirskom železnicom, zamalo sam otišla da igram u Crazy Horse-u u Parizu, htela da snimam videodance, glumila sam u dramskim predstavama, započela agenciju za kasting igrača, pisala, radila u organizaciji festivala, sa mužem radila na projektu uvodjenja javnih bicikala u Beogradu, sa mužem otvorila fast food, sa mužem zatvorila fast food, bila igračica na koncertima, eventima, revijama, i tako dalje, bilo je tu još mnogih izleta iz moje osnovne profesije.

Ono što je sada osnovna tema razmišljanja, izlazak iz zone komfora danas, za mene bi značilo da nakon petnaest godina igranja u Narodnom pozorištu, treba da zamislim neku drugu dimenziju radnog mesta, jer svaki freelance pored osnovnog zanimanja me i dalje drži na sasvim sigurnom mestu, jer imati državni posao je upravo to, okvir komfora, ma koliko moja profesija samo po sebi jeste suprotnost komforu, nedovoljno plaćena, naporna fizički i psihički, izazovna kao i svaka umetnost, jer umetnost vas uvek razgolićuje pred drugima i iznova tera na promišljanje.

S vremena na vreme, mi odlučimo da odemo odavde. Da ne dužim zašto, revolt prema ovako ustrojenom društvu možda se lakše podnosi ukoliko zamislite da je negde tamo bolje, sigurna sam da ste i sami puno puta pred sebe otvorili google mapu u piknuli gde god, i lutali nekim nepoznatim ulicama tudjih gradova i zamišljali svoju svakodnevicu tu. Budući da je u mojoj profesiji pomerljivost izuzetno velika, igrači širom sveta menjaju svoju kuću na godinu dana, koliko im traje ugovor, polažu audicije, menjaju pozorišta, prijatelje, navike, meni bi trebalo da je normalno da sam već iskusila selidbe, ali ipak ne. Ja očigledno nisam imala sposobnost za takav scenario, uvek sam više volela neke druge izazove, što ljubavne, što socijalne i nisam odlučila da treba da mi profesionalni izazov odlaska u različita pozorišta bude lajfstajl, kompetitivnost u baletskom smislu bude moja vodilja. Možda i zato što nisam verovala u sebe da mogu da budem dobra balerina. Sada to više i nije opcija, jer imam dvoje dece i 32 godine, što je u mojoj profesiji već neko zrelije doba, i kada bismo otišli u drugi grad na planeti, ja verovatno ne bih više igrala balet u nekom osnovnom smislu, vežbe, probe, predstave svaki dan.

E sad, pitanje je gde otići? Ja kažem Skandinavija, Švedska, on kaže hladno je, on kaže Dubai, ja kažem vruće je, a i puno je robova, ali pravih robova, na sve strane, kažem Amerika, ali shvatim da ne mogu, plastična hrana i zatupljujuća kultura, Italija, Španija, i oni su u problemu, i još papirologija, Kanada je nekako sterilna i hladna, Azija je preluda, onda neko ostrvo da otvorimo bar na plaži, ali šta će deca da nauče, ili će nas zbrisati neki cunami, i zaključak je da ne znamo gde. Jer pitanje gde odredjuje i odgovor na šta raditi? Pošto negde tamo počinjemo ispočetka, izazov je definisati svakodnevicu radnog mesta koja bi nas usrećila. To je najteže odgovoriti sebi, kakav ja želim dan? Ne treba upasti u sanjariju i zamišljati godišnji odmor dan, sa budjenjem uz cvrčke, već zamisliti koji ću biti mrav, da li idem na posao, ili on dolazi kod mene, da li sam svoj gazda ili ne, u kakvu školu želim da vodim decu, gde idemo da se zabavljamo, na pecanje, u pustinju da gledamo izlazak sunca, ili u osmišljen zabavni park, da li živim u velikom gradu gde ljudi nose kapute, ili kuvam lonac egzotične čorbe na pesku za turiste? Da li raditi nešto poznato, ili nešto sasvim novo? Onda je i pitanje, kako?

Umeće snalažljivosti sastoji se u mogućnosti da svoju profesiju rastegnemo do široke palete upotrebljivosti znanja i iskustva koje koje možemo primeniti. Tako ja mogu da budem deo marketing tima u nekom pozorištu, mogla bih da organizujem plesne i druge umetničke segmente na korporativnim eventima, sa još rada na sebi mogla bih postati fotografkinja baleta, plesa, ali i dece i portreta, naravno mogla bih držati časove baleta, na plaži ili u nekoj pametnoj zgradi, mogla bih da organizujem festivale igre, mogla bih snimati videodance radove, biti konceptualna umetnica…

E sad, zašto ne radim to ovde gde jesam, u svom gradu?

Dobro, nije sasvim moj, ja sam ipak iz Novog Sada, i eto taj komfor mi je smetao tada sa sedamnaest godina, i preselila sam se bez ikakvih dvoumljenja u Beograd, ponekad sanjam Dunav sa bećarac plaže, ali nisam se pokajala, moram vam jednom napisati tekst o novosadskoj perspektivi života u Beogradu, evo sad sam smislila. Dakle, sve što sam navela mogla bih raditi i ovde, ali ja i dalje idem na posao u Narodno pozorište. Donekle, odredjene veštine ovde i nisu baš na tražnje, mnoge stvari su postavljene naglavačke, pa se i ne usudjujem na izlet u npr. školicu baleta, jer su standardi ovde vrlo upitni. Srećom, vodjenje ovog bloga mi daje mogućnost da rastegnem svoju profesiju, i da radim fotografiju, video, da pokušam da pišem kritike, radim intervju, dakle otvara mi neke do sada neispitane terene, i vremenom ću biti zahtevnija prema sebi da radim sve kompleksnije i zahtevnije na prezentaciji tema kojima se blog bavi.

Da odgovorim, i dalje idem u pozorište zato što je to moj osnovi identitet, da vežbam i oblačim pačku, da radim sa puno različitih ljudi u kući, gde prašnjavi dekor miriše i gde sedim u kafani i čekam sledeći čin. Navučena sam na to. Iako mi više to ne predstavlja profesioanlni izazov, dokazivanje u baletskom smislu, sada mi je potrebno uživanje u poziciji za koju sam se borila, izazov bi bile neke glumački zahtevnije uloge, a u buduće život u pozorištu daje mi perspektivu da bih mogla da radim u marketingu, a pored toga da razvijam svoje male svetove koji me inspirišu.

Mislim da i drugi ljudi ne izlaze iz svoje zone komfora jer ne mogu da definišu kako bi izgledao njihov idealan dan, budući da su uslovljeni svojim profesinalnim identitetom, ali i zbog toga što su srećni. Da, vi ste srećni na svom mestu. Možda nezadovoljni, onako u fazama, racionalno objašnjavate sebi da treba da promenite posao, radnu atmosferu, ali ako i dalje obitavate tu, vi ste suštinski srećni. Moj muž, naprimer, nije. On stalno menja svoje okvire i temu koja ga vuče napred. I on je tako srećan u svojoj nesreći. Radi na različitim projektima, ponekad ima kancelariju, ponekad mu je kancelarija kafić, ponekad ima(mo) para, ponekad ne. I stalno ima novi biznis plan u pripremi. Verovatno ja kroz njegovu pokretljivost dobijam dovoljno izmicanja tla pod nogama, pa i zato i dalje idem u pozorište na posao. Kad budemo uboli pravi biznis plan, ja ću verovatno i dalje ići u pozorište, imaću najlepšu opremu za vežbanje, a možda se oduži čekanje bogatstva, opet u pozorište, prepoznaćete baku ofarbanu u narandzasto sa ljubičastim turbanom, u total toaleti, sa puno nakita. Sve dok možda jednom ne odlučimo na koje ćemo ostrvo da se ukotvimo. Kada deca izuče školu i krenu da traže zonu komfora, ili da izlaze iz iste. E pa, znam, bićemo na Hvaru, pecati i brati lavandu, ekstremni sport čekanja prirode da vam daruje blagostanje, a do tada koprcanje!

Kiss, S

 

Please like & share:
Please follow and like us:

18 Comments on Izlazak iz zone komfora balerine

  1. Maja Zmaja
    January 13, 2016 at 12:43 pm (1 year ago)

    Uh, teška tema…ja sam oduvijek bila mišljenja da van više ne idem sve dok imam što za jesti i dok mi nije hladno! 😉 Sad kad imam malo biće koje o meni ovisi, sve mi češće dođe da spakujem kofere, ali kao što pišeš, gdje otići? Jedino što znam je da ne želim žrtvovati neko svoje slobodno vrijeme za novac, što je vani često slučaj…i nikako mi se ne sviđa radno vrijeme od 9-5, to ne bi izdržala! Sva sreća, za sada me još brzo prolaze osjećaji bijega, jer za sada još u biti stvarno dobro živimo i ovdje, ali ako se situacija nastavi razvijati u smjeru u kojem ide kod nas, tko zna! Samo teško bi bez obitelji…

    Reply
    • dzunjaciric
      January 13, 2016 at 5:50 pm (1 year ago)

      Naravno, još je moj stariji sin jako privržen kući i svom rodnom gradu, nije neka skitara po prirodi, pa kad razgovaramo na tu temu on plače jako tužno. Da, verovatno nas na mestu drži i činjenica da bismo morali mnogo više vremenski raditi da bismo postigli ovaj postojeći standard, a meni je žao da propuštam sate i dane u odrastanju sa decom. Nije to moja bitka, to sam htela reći, pa se nadam da ću svojim prisustvom kod dece nadoknaditi mane društva u smislu obrazovanja, razvoja kritičkog mišljenja, socijalizacije…

      Reply
      • Maja Zmaja
        January 15, 2016 at 12:18 pm (1 year ago)

        Upravo tako! Istina je da neće biti lako i da nije lako smanjiti negativan utjecaj okoline i pružiti im šansu da rastu i razvijaju se u pozitivne ljude sa ambicijom, ne dozvoliti da ih zatupe nazadna stajališta i manjak mogućnosti ali se iskreno nadam da ćemo uspjeti! Osim toga, i moj jedini je strašno vezan za dom! On se baš svaki put veseli dolasku kući, čak i kada smo samo otišli negdje popodne ili kad je kod baka na čuvanju! To mi je jako čudno za jednog trogodišnjaka! Baš je onako emotivan po tom pitanju. Kad smo bili na zimovanju još prošle godine jedva je znao pričati, a stalno je kukao kako bi svojoj kućici, što kažeš onako jako tužno sa očima punim suza! Isto se zna desiti i kad smo na moru!:)

        Reply
        • dzunjaciric
          January 15, 2016 at 8:13 pm (1 year ago)

          Znači, po tome su bas slični, ali nadam se da će prerasti, sigurno nije na mene, ja sam skitara, svalila sam krivicu na muževljevu narav!

          Reply
  2. Tanja
    January 13, 2016 at 1:25 pm (1 year ago)

    Mnogo sam satarija, i potpuno razumem dilemu.
    Kako smo i muž i ja ‘slobodni umetnici’ (producenti), sa ozbiljnom razlikom u godinama (18), tu dilemu nismo imali. Znali smo da ostajemo ovde. Planovi o kući na moru su se opako izjalovili tako da smo prodali naš san na obali mora sa napravljenim temeljom za kuću i dovedenom vodom na Visu. Decu smo dizali devedesetih i najveći problem je bio objasniti im šta mi imamo od naših fakulteta. Kada su mi ponudili da radim u preduzeću od 7 do 3, ’95.godine, prihvatila sam. Neko je morao das ima siguran izvor prihoda. kada su mi ponudili 2004. da radim u stranom predstavništvu, odmah sam prešla. 2008 počinju stranci da odlaqze iz Beograda, i ja ostajem bez posla. Sa decom studentima. Na sreću, sva ta turbulencija je dovela do toga da deca shvate da mora da se radi na sebi i sa drugima, i dosta uspešno počinju neke svoje poslove….uskačem da pomognem prijatelju i počinjem da se bavim cvećarstvom. Otkrivam neki novi svet, neke nove sposobnosti, i uživam…..Deca dobijaju decu i shvataju da im je komfornije da budu ovde gde ima ko da im pričuva decu kad požele da odu negde. Izlazak iz zone komfora ne mora da bude osmišljen. Ako se ukaže neka prilika, treba je izanalizirati i dogovoriti se. Uvek se nešto dobija, a nešto gubi. Nadam se da nisam smorila.
    Jako mi se sviđa Vaš način razmišljanja.

    Reply
    • dzunjaciric
      January 13, 2016 at 5:54 pm (1 year ago)

      Niste smorili, naprotiv, uvek je interesantno čuti razmišljanja na temu odlaska, pogotovu što svi pričaju kako svi “normalni” odlaze. Čini mi se da ste dobru odluku doneli, puno sreće vam želim.

      Reply
  3. icbmother
    January 13, 2016 at 1:34 pm (1 year ago)

    Drago mi je da snisamo jedini 🙂 Po cele dane i noći planiramo, biramo, selimo se sa jedene destinacije na drugu. Naša sreća je što je on programer koji radi od kuće (kao trenutno i ja) tako da bi nama u suštini bilio sve jedno gde smo, na kojoj tački sveta. To nas zbunjuje jer u stvari ostajemo statični zbog dece. Kuda će oni u vrtić u školu. Šta je i gde je to što bi bilo najbolja opcija za našu porodicu. Selimo se u mali grad u Sremu, Tajland, Kukova ostrva, Kanadu. Ne znam, vreme nam prolazi a do odluke nismo bliži.

    Reply
    • dzunjaciric
      January 13, 2016 at 5:40 pm (1 year ago)

      Pozdrav za sve imaginarne emigrante! Ja se tako lepo provedem, jedno tri dana traje opsesija jednim mestom, lutam gugl ulicama, nadjem i stan u oglasima, ceo fazon, i onda se vratim kući i bude mi lepo.

      Reply
  4. Skitarnik
    January 13, 2016 at 3:17 pm (1 year ago)

    “Ja kažem Skandinavija, Švedska, on kaže hladno je, on kaže Dubai, ja kažem vruće je, a i puno je robova, ali pravih robova, na sve strane, kažem Amerika, ali shvatim da ne mogu, plastična hrana i zatupljujuća kultura, Italija, Španija, i oni su u problemu, i još papirologija, Kanada je nekako sterilna i hladna, Azija je preluda, onda neko ostrvo da otvorimo bar na plaži, ali šta će deca da nauče, ili će nas zbrisati neki cunami, i zaključak je da ne znamo gde. ” Potpuno isto vidimo ove svetove 🙂 Ono što mene drži ovde jesu deca. Ja sam sa 12 godina promenila sredinu u kojoj živim. Ništa mi nije falilo, ali nije bilo prijatno. Jedino čeznem za morem da bi moj komfor bio kompletniji. Možda… jednog dana.

    Reply
    • dzunjaciric
      January 13, 2016 at 5:36 pm (1 year ago)

      Drago mi je da delimo osećanje prema svetovima. More mi definitivno igra veliku ulogu u zamišljanju budućih, verovatno, imaginarnih staništa, ako ništa drugo, nadam se bazenu na vikendici.

      Reply
  5. Mirna
    January 13, 2016 at 6:58 pm (1 year ago)

    Hvala ti što si se odazvala paradi! Divno je bilo čitati o tvojoj svestranosti! Znaš zašto ti to sve uspijevaš? Jer se ne pitaš- mogu li ja to?, nego jednostavno znaš da možeš! Upornost, rad na sebi, učenje, usavršavanje, uz to i malo sreće i stvarno se puno toga može napraviti. A to je ono što fali mnogima.

    Možda se nekad u budućnosti sretnemo negdje u Dalmaciji, mi sanjamo o Zadru 😉 (kad budemo u penziji, djeca se osamostale- a mi uhvatimo onaj zadnji vlak prije nego dobijemo unuke i opet nam propadne plan jer će netko i njih trebati čuvati 😀 ).

    LP

    Reply
    • dzunjaciric
      January 13, 2016 at 8:00 pm (1 year ago)

      Molim i drugi put, parada je interesantno pocela, vec sam procitala par zanimljivih tekstova. Bilo mi je potrebno da zastanem i preispitam sebe, pogotovu sada kada se u pozoristu govori o otkazima i smanjenju plata, u okviru sveopste sistematizacije javnog sektora, vredi li ostajati u tom “komforu”. A u Dalmaciji obitavam od malih nogu, pa se nikad ne osecam kao turista, iako jesam, onaj pravi koji sebi uvek, uoči odlaska, obeća da će se vratiti i ostati zauvek.

      Reply
  6. Snežana
    January 13, 2016 at 8:41 pm (1 year ago)

    Hrabar je svaki čovek koji nađe sebe. Kad naučimo da izlazeći iz okrvira tražimo novog – starog sebe, shvatićemo da je uživanje u “velikim sitnicama.” Inspirisala si me da se možda i ja usudim, prihvatim izazov i napišem nešto.

    Reply
    • dzunjaciric
      January 13, 2016 at 9:44 pm (1 year ago)

      Super je tema, podrzavam te u izazovu, citamo se!

      Reply
  7. Valerija
    January 13, 2016 at 10:54 pm (1 year ago)

    Potpuno razumem problematiku i pronalazim se u njoj, sve je apsolutno tacno a razlog nemrdanja je nedostatak samopouzdanja lenjost i udobnost u poziciji u kojoj smo. To je bar kod mene slucaj. kao dr. stomatologije 13 god. idem u istu ordinaciju u kojoj radim na crno i samo cekam dan kada ce me moja draga drugarica Saska Mirosavljevic, koja me poznaje od 8me godine umlatiti zbog toga, zbog mog straha od neuspeha i straha od rizika. Ipak, gajim pametno dete, u skladnom braku, koje cu katapultirati napolje da studira i ne vrati se. ja cu verovatno u frizerke ili manikirke, to se u Srbiji u ovom trenutku najbolje placa i najvise trazi.

    Reply
    • dzunjaciric
      January 13, 2016 at 11:05 pm (1 year ago)

      Eto, bar vam duha ne manjka! Puno pozdrava vama i vasoj porodici.

      Reply
  8. Maja Milovanovic
    January 14, 2016 at 2:23 am (1 year ago)

    Sjajan tekst Silvija!! Hvala ti! Ponosno prosledjujem dalje!

    Reply
    • dzunjaciric
      January 14, 2016 at 7:57 am (1 year ago)

      Hvala, i jos jednom hvala za art koji stvaras!

      Reply

Leave a Reply