Kako smo pregrmeli mononukleozu

photo by Ivan Šijak

photo by Ivan Šijak

Bili su ovo cudni dani. Iz nekog nedokučivog razloga razloga reč mononukleoza nam svima odzvanja u ušima kao jedna baš gadna bolest. A zapravo samo retko kada ona može biti zaista teška. U isto vreme je zovu i bolest poljupca, jer se najčešće javlja medju tinejdžerima i prenosi se putem pljuvačke. Moji momci imaju dobar start u životu, pošto su je odbolovali pre vremena, pa će moći slobodno da se ljube, jer jednom preležana mononukleoza stvara doživotni imunitet na istu.

Sve je počelo davno, kada smo iščekivali jedno fenomenalno snimanje a V je bio baš bolestan, a i mali I je bio u začaranom krugu povišene temperature i slinavosti. U medjuvremenu su kao ozdravili, snimali smo i sve je bilo kao ok, i njegova lekarka ga je pustila sa u vrtić, iako su mi njegove oči bile još uvek pomalo mutne, išli smo na hokej, trčali, skakali i radili uobičajene stvari. Onda je došao praznik kada su se dečaci bili baš bolesni. Naglo je nastupila ponovo visoka temperatura, glavobolja kod jednog, kod drugog konjuktivitis i osip, nos, grlo…

Od tada smo pregazili mnogo kilometara, da bismo na kraju utvrdili da su obojica imali mononukleozu, srećom blažeg oblika, plus je mali I imao i adenovirus. Ključna stvar kod ove bolesti za oporavak je mirovanje, a kako je po mom osećanju lekarka kasno posumnjala na ovu bolest, kod V je malo duže potrajala. Uopšte sebi ni ne smem da dozvolim da mislim šta je sve moglo poći po zlu jer nije mirovao u najkritičnijem periodu. Isto tako bi bez mog insistiranja na daljim analizama poslala malog I u vrtić, a nije bio spreman za povratak u normalu. Zato, srećom postoji ona sumnjičavost kod nas keva, kada osetimo da nije momenat za birokratsko odradjivanje malih pacijenata.

 

U medjuvremenu, dok smo mirovali i kuvali zdravu laganu hranu, mi smo se dobro zabavljali. Sa jedne strane mi je bilo izuzetno teško što sam po ceo dan bila posvećena mojim bolesnicima, treba gladnu decu nahraniti, jer sam navikla na ritam odraslih. Sa druge bilo mi je divno dok su mi pred očima rasli, pametovali, gledali Pepu i Star Wars, tukli se pa grlili, ispijali neskvik i kafu u našem kafiću, prskali se vodom, dosadjivali se, igrali žmurke. Bili smo i kod bake u Novom Sadu, uživali na Štrandu i Katoličkoj porti, tugovali zbog beskrupulozne kiše, ispratili sva desavanja na postizbornoj politickoj sceni, družili se sa drugom bakom u lavitintu lekarskih pregleda. Išli na kolače.

Ja sam istraživala temu veze urbanizma i detinjstva, pokušala da vežbam dok spavaju, razvrstavala milion lego kockica po bojama, izmišljala opcije za doručak, dopuštala sam kratke epizode vožnje rolera, pratila tviter rasprave, pravila falafel koji niko nije hteo da jede osim mene, istraživala more i opciju letovanja kamperom, bila na tribini o participiranju gradjana u kreiranju budzeta opština. Ah, život domaćice je mnogo teži od života beogradske balerine. Na kraju smo otišli na jednu izlozbu u Zvezdarskoj šumi, u staroj opservatoriji, i to u štiklama, ne znam šta mi bi, i onda sam uveče zaključila da umem i da se ošišam, jer nebo je granica. I uspelo mi. U medjuvremenu smo zaključili da bi im prijao planinski vazduh i termalni bazeni zbog oporavka, i eto nas, idemo u banju u Sloveniju, deca, svekrva i ja. Blogu se ponovo vraćam, jer u ovim okolnostima nisam imala odakle da crpim inspiraciju za swanlakeact5, i baš mi je nedostajalo. Najškakljivija misao koja me progonila je a gde su zaboga moji prijatelji nestali? Ok, naravno ne svi, ali značajno se promenio sadržaj tog pojma u poslednje vreme. Nezaustavljiv je izgleda proces samoregulacije prisustva i bliskosti ljudi u skladu sa novim životnim okolnostima, interesima, pasijama i kretnjama. Tako valjda i treba da bude. Ili su možda čekali da stane ova novembarska kiša u sred maja?

Kiss, S.



20160521_142451

Please like & share:
Please follow and like us:

1 Comment on Kako smo pregrmeli mononukleozu

  1. Mirna
    May 31, 2016 at 2:59 pm (1 year ago)

    Opet sam nešto novo naučila. I ja sam mislila da je mononukleoza strašna bolest, nisam pojima imala da se samo jednom može biti od nje bolestan. Drago mi je da je to iza vas. Dobro kažu da u svemu lošem postoji i dobro, ti si to vrijeme super iskoristila. Falafel nisam pravila, ali humus jesam, jednom, i također sam ga sama jela, moji su u startu odustali. O kamperu sam i sama sanjala (priznajem, još i sada ponekad), baš bi bilo super imati ga.

    Lijep odmor u Sloveniji! Pozdrav

    Reply

Leave a Reply