Posts Tagged ‘balerina’

Balerina u 360 videu

Pogledajte kratki VLOG koji sam snimila kako bih istrazila mogućnosti snimanja baleta u 360 stepeni. Tehnologija postaje sve dostupnija i inspirativnija, VR polako dolazi do sve većeg broja korisnika, i bilo mi je mnogo zabavno da se upoznam sa mogućnostima koje pruža nova LG kamera koja snima fotografije i video u 360 stepeni. Hvala još jednom kompaniji VIP Srbija na sjajnom poklonu. Pošto sam na samom početku ove avanture, nisam imala software pomoću kog mogu da editujem video, morala sam da ga snimi u jednom dahu. E to je bio izazov!

Naravno, imam u planu da snimim još dosta ovakvih VLOGova, stay tuned, i ukoliko još uvek niste, subscribe na moj youtube kanal ovde!

E sad, kada počnete da gledate video, postoji mogućnost da vam youtube nije sasvim podesen za ovakav tip videa, još uvek sama platforma ne funkcioniše savršeno za ovakav tip sadržaja, tako da ukoliko vam se video prikazuje mutno, u slaboj rezoluciji, potrebno je samo da kliknete na settings i podesite ga na quality 1080s. Takodje, da vam se ovaj video prikaže sferično, kako je i snimljen, potrebno je gledati ga u Chrome, Opera, Firefox, ili Internet Exploreru, a ne u Safariju na vasem računaru.

Mislim da je najbolje gledati ovaj tip videa na mobilnom uredjaju, na youtube aplikaciji, ili na facebooku, jer mozete da pomerate svoj uredjaj u odnosu na zbivanje u videu.

Ako prvi put gledate 360  video, gledate tako što skrolujete gore, dole, levo desno, ili još bolje, tako što pomerate svoj telefon ili tablet u krug.

Nadam se da ćete uživati. Ne zaboravite da ostavite svoj komentar!

Post nastao u saradnji sa VIP Mobile Srbija.

Please like & share:

Izlazak iz zone komfora balerine


Zanimljiva koincidencija se desila kada sam na ovom blogu videla super ideju, poziv blogerima da zajednički odgovorimo na temu izlaska iz utabane, poznate zone udobnosti okvira u kojima se budimo i ležemo, jer sam i sama baš nameravala da pročeprkam po sopstvenom tapaciranom osećanju pripadnosti vremenu i prostoru. Kako je sama tema bazirana na profesionalnoj/finansijskoj meri vrednovanja sopstvenog ostvarenja, i ja ću se baviti ovom dimenzijom sreće, jer u tinejdž dobu sreća je kategorija emocionalnog karaktera i borba protiv normi, u ranim dvadesetim dobija svoje idealističke obrise u socijalnom polju dok se borimo za svoje mesto pod suncem, u kasnim dvadesetim smo već kristalizovali sopstveni identitet i smanjili lutanje po pitanju morala i prijateljstava, a tridesete su, pogotovu sa zasnivanjem porodice, vreme za ozbiljnije definisanje sopstvenog profesionalnog uspeha, usmerenja, ili vreme za obrtanje kormila u drugom pravcu. Naravno, u zavisnosti od profesije, timeline može i malo da okasni, ali ja ću vam preneti svoja razmišljanja koja su uslovljena činjenicom da sam balerina u klasičnom teatru.

Iako se bavim baletom od svoje sedme godine, u medjuvremenu sam trenirala atletiku, želela da postanem arheaolog, studirala filozofiju, pisala poeziju, bila aktivistkinja anarhističkog pokreta, želela da postanem mašinovotkinja i da vozim voz Transsibirskom železnicom, zamalo sam otišla da igram u Crazy Horse-u u Parizu, htela da snimam videodance, glumila sam u dramskim predstavama, započela agenciju za kasting igrača, pisala, radila u organizaciji festivala, sa mužem radila na projektu uvodjenja javnih bicikala u Beogradu, sa mužem otvorila fast food, sa mužem zatvorila fast food, bila igračica na koncertima, eventima, revijama, i tako dalje, bilo je tu još mnogih izleta iz moje osnovne profesije.

Ono što je sada osnovna tema razmišljanja, izlazak iz zone komfora danas, za mene bi značilo da nakon petnaest godina igranja u Narodnom pozorištu, treba da zamislim neku drugu dimenziju radnog mesta, jer svaki freelance pored osnovnog zanimanja me i dalje drži na sasvim sigurnom mestu, jer imati državni posao je upravo to, okvir komfora, ma koliko moja profesija samo po sebi jeste suprotnost komforu, nedovoljno plaćena, naporna fizički i psihički, izazovna kao i svaka umetnost, jer umetnost vas uvek razgolićuje pred drugima i iznova tera na promišljanje.

S vremena na vreme, mi odlučimo da odemo odavde. Da ne dužim zašto, revolt prema ovako ustrojenom društvu možda se lakše podnosi ukoliko zamislite da je negde tamo bolje, sigurna sam da ste i sami puno puta pred sebe otvorili google mapu u piknuli gde god, i lutali nekim nepoznatim ulicama tudjih gradova i zamišljali svoju svakodnevicu tu. Budući da je u mojoj profesiji pomerljivost izuzetno velika, igrači širom sveta menjaju svoju kuću na godinu dana, koliko im traje ugovor, polažu audicije, menjaju pozorišta, prijatelje, navike, meni bi trebalo da je normalno da sam već iskusila selidbe, ali ipak ne. Ja očigledno nisam imala sposobnost za takav scenario, uvek sam više volela neke druge izazove, što ljubavne, što socijalne i nisam odlučila da treba da mi profesionalni izazov odlaska u različita pozorišta bude lajfstajl, kompetitivnost u baletskom smislu bude moja vodilja. Možda i zato što nisam verovala u sebe da mogu da budem dobra balerina. Sada to više i nije opcija, jer imam dvoje dece i 32 godine, što je u mojoj profesiji već neko zrelije doba, i kada bismo otišli u drugi grad na planeti, ja verovatno ne bih više igrala balet u nekom osnovnom smislu, vežbe, probe, predstave svaki dan.

E sad, pitanje je gde otići? Ja kažem Skandinavija, Švedska, on kaže hladno je, on kaže Dubai, ja kažem vruće je, a i puno je robova, ali pravih robova, na sve strane, kažem Amerika, ali shvatim da ne mogu, plastična hrana i zatupljujuća kultura, Italija, Španija, i oni su u problemu, i još papirologija, Kanada je nekako sterilna i hladna, Azija je preluda, onda neko ostrvo da otvorimo bar na plaži, ali šta će deca da nauče, ili će nas zbrisati neki cunami, i zaključak je da ne znamo gde. Jer pitanje gde odredjuje i odgovor na šta raditi? Pošto negde tamo počinjemo ispočetka, izazov je definisati svakodnevicu radnog mesta koja bi nas usrećila. To je najteže odgovoriti sebi, kakav ja želim dan? Ne treba upasti u sanjariju i zamišljati godišnji odmor dan, sa budjenjem uz cvrčke, već zamisliti koji ću biti mrav, da li idem na posao, ili on dolazi kod mene, da li sam svoj gazda ili ne, u kakvu školu želim da vodim decu, gde idemo da se zabavljamo, na pecanje, u pustinju da gledamo izlazak sunca, ili u osmišljen zabavni park, da li živim u velikom gradu gde ljudi nose kapute, ili kuvam lonac egzotične čorbe na pesku za turiste? Da li raditi nešto poznato, ili nešto sasvim novo? Onda je i pitanje, kako?

Umeće snalažljivosti sastoji se u mogućnosti da svoju profesiju rastegnemo do široke palete upotrebljivosti znanja i iskustva koje koje možemo primeniti. Tako ja mogu da budem deo marketing tima u nekom pozorištu, mogla bih da organizujem plesne i druge umetničke segmente na korporativnim eventima, sa još rada na sebi mogla bih postati fotografkinja baleta, plesa, ali i dece i portreta, naravno mogla bih držati časove baleta, na plaži ili u nekoj pametnoj zgradi, mogla bih da organizujem festivale igre, mogla bih snimati videodance radove, biti konceptualna umetnica…

E sad, zašto ne radim to ovde gde jesam, u svom gradu?

Dobro, nije sasvim moj, ja sam ipak iz Novog Sada, i eto taj komfor mi je smetao tada sa sedamnaest godina, i preselila sam se bez ikakvih dvoumljenja u Beograd, ponekad sanjam Dunav sa bećarac plaže, ali nisam se pokajala, moram vam jednom napisati tekst o novosadskoj perspektivi života u Beogradu, evo sad sam smislila. Dakle, sve što sam navela mogla bih raditi i ovde, ali ja i dalje idem na posao u Narodno pozorište. Donekle, odredjene veštine ovde i nisu baš na tražnje, mnoge stvari su postavljene naglavačke, pa se i ne usudjujem na izlet u npr. školicu baleta, jer su standardi ovde vrlo upitni. Srećom, vodjenje ovog bloga mi daje mogućnost da rastegnem svoju profesiju, i da radim fotografiju, video, da pokušam da pišem kritike, radim intervju, dakle otvara mi neke do sada neispitane terene, i vremenom ću biti zahtevnija prema sebi da radim sve kompleksnije i zahtevnije na prezentaciji tema kojima se blog bavi.

Da odgovorim, i dalje idem u pozorište zato što je to moj osnovi identitet, da vežbam i oblačim pačku, da radim sa puno različitih ljudi u kući, gde prašnjavi dekor miriše i gde sedim u kafani i čekam sledeći čin. Navučena sam na to. Iako mi više to ne predstavlja profesioanlni izazov, dokazivanje u baletskom smislu, sada mi je potrebno uživanje u poziciji za koju sam se borila, izazov bi bile neke glumački zahtevnije uloge, a u buduće život u pozorištu daje mi perspektivu da bih mogla da radim u marketingu, a pored toga da razvijam svoje male svetove koji me inspirišu.

Mislim da i drugi ljudi ne izlaze iz svoje zone komfora jer ne mogu da definišu kako bi izgledao njihov idealan dan, budući da su uslovljeni svojim profesinalnim identitetom, ali i zbog toga što su srećni. Da, vi ste srećni na svom mestu. Možda nezadovoljni, onako u fazama, racionalno objašnjavate sebi da treba da promenite posao, radnu atmosferu, ali ako i dalje obitavate tu, vi ste suštinski srećni. Moj muž, naprimer, nije. On stalno menja svoje okvire i temu koja ga vuče napred. I on je tako srećan u svojoj nesreći. Radi na različitim projektima, ponekad ima kancelariju, ponekad mu je kancelarija kafić, ponekad ima(mo) para, ponekad ne. I stalno ima novi biznis plan u pripremi. Verovatno ja kroz njegovu pokretljivost dobijam dovoljno izmicanja tla pod nogama, pa i zato i dalje idem u pozorište na posao. Kad budemo uboli pravi biznis plan, ja ću verovatno i dalje ići u pozorište, imaću najlepšu opremu za vežbanje, a možda se oduži čekanje bogatstva, opet u pozorište, prepoznaćete baku ofarbanu u narandzasto sa ljubičastim turbanom, u total toaleti, sa puno nakita. Sve dok možda jednom ne odlučimo na koje ćemo ostrvo da se ukotvimo. Kada deca izuče školu i krenu da traže zonu komfora, ili da izlaze iz iste. E pa, znam, bićemo na Hvaru, pecati i brati lavandu, ekstremni sport čekanja prirode da vam daruje blagostanje, a do tada koprcanje!

Kiss, S

 

Please like & share: