Posts Tagged ‘balet’

Kad balerine progovore

Dokumentarna predstava “Balerine” koja je nastala u koprodukciji Foruma za novi ples SNP-a i Studentskog kulturnog centra Novi Sad, imala je svoju premijeru još davne 2014. godine, i tek pre nekoliko dana, u okviru Festivala koreografskih minijatura, uspela sam da ulovim trenutak za sebe i da pogledam intrigirajucu koncept predstavu u kojoj balerine progovaraju o onome o čemu se uglavnom ćuti ili preuveličava, o životu unutar naše profesije.

Predstava koja konačno govori surovo o istini koja je daleko od patetičnih stereotipnih ili čak horor zapleta kakvi su se mogli videti u holivudskim i evropskim produkcijama filmova i serija poput “Crnog labuda” “Un paso adelante”, “First position””Flesh and bone”.., i koja sa toliko dokumentarnog šarma približava našu dimenziju postojanja najslučajnijem prolazniku koji eventualno prepoznaje našu umetnost na osnovu nekih bledih asocijacija, špaga, roze, špic patike, Labudovo jezero, helanke, kurve, homoseksualci.

Osam balerina na sceni kroz autentičan tekst i koreografisane sekvence (Olivera Kovačević Crnjanski- koreografkinja) sprovode publiku kroz naš razvojni put od zavedenih devojcica do zrelih umetnica, kroz hodnike baletske škole i pozorišta, kroz sale sa ogledalima, gledalište, trpezarije i jelovnike nikad dovoljno mršavih devojcica i žena, kroz scenu, garderobe, vežbanje i lečenje žuljeva na prstima, kroz šalter PIO fonda gde ne prepoznaju delatnost igrač savremene igre, kroz takmičenja, scene dualnosti vilinskih bica i dobrih riba od krvi i mesa, plantaža malina na kojima rade mlade honorarno angažovane balerine koje ne primaju platu preko leta…

Jezik predstave je izuzetno dobro kalibrisan, jer one ne kukaju a govore strašne činjenice, on je predstavljački a nije banalizovan u otkrovenjima, ogoljava profesionalni život a ne ukida magiju razloga opstajanja i uživanja u plesu, izuzetno vešto koristi ilustrativnost pokreta i igranje rečima, proziva publiku ali je ne psuje, ne odbija od sebe već humorom i bliskošću sa zadihanim i glasnim izvodjačicama vodi ka daljem interesovanju za još i još baleta.

Pri kraju ovog igrokaza, u maniru cele predstave izvode uprošćenu verziju Labudovog jezera, paradigmu tematike koju obradjuje klasičan balet a koja je bajkovito i uglavnom lako štivo, u kome se žene pretvaraju u nadnaravna bića, kao potpuna suprotnost malopre ispričanim svakodnevnim mukama žena od krvi i mesa, majki, zaposlenih na odredjeno ili neodredjeno sa malim platama i žuljevima za koje imamo najmaštovitije narodne lekove. Izvodjačice negde na kraju predstave kažu da su one sportistkinje koje žive kao glumice. Da li su glumice pametnije jer govore tekst? Da li su balerine glupe jer se mnogo vise muče, mnogo više probaju, imaju manje plate, niko ih ne prepoznaje na ulici, i na kraju krajeva drama je na prvom spratu a mi na poslednjem, trećem? O da, balerine su izuzetne glumice, a što su i pokazale u ovoj zahtevnoj predstavi, jer su progovorile, i sasvim opravdale to pravo koje nam je oduzeto, pravo na rec, na tekst, a ne samo pamtomimsko ili telesno izražavanje situacija, stanja, emocija. Bravo devojke!

Posebno je šarmantan diskretni novosadski naglasak u izgovoru, a budući da sam ja odrasla u Novom Sadu i završilu školu tamo, zajedno sa nekim od izvodjacica, bilo mi je posebno blisko svako deklamovanje sa tim prizvukom koje me momentalno lansiralo u pomalo zaboravljena mesta i situacije iz školskih dana, od naravno pekare preko puta škole, glasa profesorke baleta do zaljubljenosti u igrače strance, naravno uvek interesantnijim od naših dečaka saboraca, kolega.

Posebno me fasciniralo da razmišljam kako je tekao proces rada na ovoj predstavi gde su verovatno puno različitih priča i detalja iz našeg života moje koleginice ukrštale i predavale na dalju obradu dramaturškinji i rediteljki Minji Bogavac koja iako je iz pozorišnog sveta, nije iz našeg, baletskog, jer koliko god pozorišni, dramski i baletski spratovi/sektori/univerzumi ipak su udaljeni,  toliko je dobro iskoristila dokumente, opšta mesta i stereotipe i satkala izuzetan vez stvarnosti, lepote, sistemskih problema, edukacije, humora, neke solidarnosti.

I sad, opet, zašto opstajemo u ovoj profesiji?

Parafraziracu sam kraj predstave, ljudi koji igraju su srećni, srećni ljudi igraju. Kada ste srećni zaigrate, zar ne? Kada ste poslednji put zaigrali?

To naravno ne znaci da kreatori naše kulturne politike treba da se oslone na samu činjenicu da ce uvek biti umetnika koji su srećni dok se bave stvaranjem, kao što je sad slucaj, jer bez institucionalne podrške ovako kvalitetnih predstava ima toliko malo i one su slučajnost i mala je šansa da ce opstati na repertoaru ukoliko se izdržavaju samo od prodatih ulaznica.

Dakle, ako dolazite u Novi Sad, ili ukoliko se najavi gostovanje u vašem gradu, kupite kartu za predstavu Balerine, poslušajte šta imaju da vam kazu ove divne devojke.

Za sam kraj kopiram tekst koji stoji kao predložak ili kao libreto, kao teaser o predstavi:

Све балерине су уморне. Све балерине много брину. Све балерине заједно не знају таблицу множења. Све балерине воле да играју. Све балерине воле да пуше. Не воле све балерине да пуше. Све балерине су контрадикторне. Све балерине воле кад их нешто боли, од рада. Све балерине воле да се одмарају. Све балерине воле да спавају. Све воле лекове против болова. Све балерине некад заиграју на улици. Све балерине чудно ходају. Све размишљају како згледају и да ли су добре. Све балерине плаше се да нису довољно добре. Све балерине имају укоснице. Све балерине знају да направе пунђу. Све знају да направе звезду. Све балерине могу шпагу. Све балерине упадају једна другој у реч. Све балерине воле аплауз. Све балерине воле пажњу. Све балерине имају комплексе. Све балерине имају трему. И нису све балерине глупе!

 

 

Please like & share:

Šta sve možete da naučite od baletskih igrača

Mnogo puta čuli ste za fraze kako je život baletskih igrača težak, i da zato imaju beneficirani radni staž kao i rudari. Znate da na sceni izgledaju kao vilinska bića, a da iza toga stoji krvav rad. Specifična profesija koja je fizički zahtevna kao sport, ali nije sport, umetnost ispoljavanja sebe kroz telesnu priču, nemilosrdna prema umetniku, jer ne dozvoljava čekanje inspiracije, vojnički ustrojena da bi proizvela najtaninije nijanse izraza, jedinstvo telesnog i duhovnog.

Iskustvo školovanja daje osnovnu crtu daljem razvoju svakog igrača, ono ga oblikuje karakterno i upućuje u sve lepe i ružne strane daljeg života u pozorištu. Svakako, igrači prerano odrastaju, oni su sa 18 godina završili svoje baletsko školovanje i upuštaju se u zahtevni svet profesionalaca, i od njih se već tada očekuje da ispunjavaju ono što od njih ova profesija očekuje, samodisciplinu, brzo učenje, snalaženje u socijalnim interakcijama sa drugim igračima, pedagozima, koreografima. Nakon par sezona, oni su već naučeni na taj život, stiču rutinu, i bore se za svoj integritet, status, za svoje parče scene. Dalji život je ispreleten stalnim vežbanjem, ponavljanjem koraka, menjanjem kostima i odredjen je mnogim nepredvidivim okolnostima, povredama, svakodnevnom procenom sebe, drugih, poredjenjem, aplauzima, odustajanjem, magijskim svojstvima scene na kojoj prestaju sve bolesti i bolovi, istraživanjem stilova igre, potragom za autentičnim pokretom, sve dok ne dodje dan kada proslavljas 20 sezona, dobijas na poklon od pozorista zlatnu znacku, kacis je za rever i eto ga, game over.

Razmišljala sam o igračima i našim karakterina, našim veštinama življenja, i o nama kao sasvim običnim ljudima, da bih prenela saznanja iz našeg sveta ka ljudima različitih profesija, da vidimo šta sve iskustvo bavljenja baletom može da posluži kao inspiracija svima.

Prvi utisak: stav i uspravna glava

Prvo što se uočava kada vidite igrača to je stav, prisustvo. Navika da si posmatran, a i kao posledica baletskog stava sa ravnom kičmom, učinila je da igrači hodaju uspravne glave. Time odašilju neverbalnu poruku o svojoj sigurnosti, i šire odredjeno samozadovoljstvo sopstvenim telom. Ova karateristika ih izdvaja iz mase, privlači poglede i interesovanje. Ne zaboravite na svoja ledja i ramena dok hodate, ulazite u prostoriju, nosite svoje teme i grudi visoko. Pogledajte svoj odraz u izlogu dok hodate ulicom. Ispraviti se ne znači i ukočiti se. Osetite svoj ispravan stav,  ramena treba su blago spuštena, ledja široka i brada koja nikada ne odlazi prenisko ka grudima ili ramenima. Treba dosta vremena da u svakodnevici osvestite svoje držanje, ali ne posustajte, pored efekta samopouzdane osobe, najveću korist osetiće vaša kičma i celo telo.

Samodisciplina i prihvatanje repetitivnog ponasanja zarad vestine

Nedovoljno poznajem svakodnevnu poslovnu rutinu drugih profesija, ali pretpostavljam da je ispunjena odredjenim ponavljanjem, monotonijom i dosadom. Medjutim, sigurno ne ponavljate aktivnosti koje ste započeli sa svojih 10 godina, kao dete. Mi da. Mi svaki dan započinjemo koracima koji smo prvo naučili u baletu. Na taj način iznova sebe podučavamo. O da, dosadno je, ali to je jedini način da postojimo u toj profesiji. Posmatrajte svoj radni dan kroz ovu perspektivu, repetitio est mater studiurum, pokušajte da sagledate monotoniju kao osnovu svoje veštine. Istinska veština, vladanje materijom, nije isto što i jednom naučiti voziti bicikl. U rutini, naša tela počinju da se vladaju slobodno unutar forme i tu počinje kreativnost. Drugačije, kreativnost, bez forme i rutine bila bi bezvredna. Mi kao da svaki dan učimo da govorimo, započinjemo sa bazičnim rečnikom, kao jednogodišnja deca, da bi ponavljanjem gradirali, i došli do složenijih rečeničnih sklopova, i sa stalnim saznanjem da se ne može izaći na scenu i ispričati priča ukoliko se ne vlada jezikom, sačinjenog od osnovnih reči. Zato se stalno vraćamo na početak, plie, tendu. A kada je baš teško ujutru uhvatiti se za štap, ja pomislim na armiju igrača širom sveta koji u isto vreme, ok, ili u drugoj vremenskoj zoni nešto kasnije ili ranije, rade identičnu stvar kao i ja, pomislim da svi zajedno praktikujući rutinu činimo ovaj svet lepšim mestom za život. Pokušajte da zamislite hiljade, milione vaših saboraca u profesiji koji u istom trenutku rade za dobru opštu stvar, koji pokreću zajedno sa vama veliki radni mehanizam.

Svakodnevna spremnost na učenje, kritiku i samokritiku

Da li se vaše umeće, rad, talenat, procenjuju svakodnevno? Naš da. Mi imamo ogledala, kolege igrače oko sebe, pedagoge ispred sebe i publiku. Pedagog je u našem svetu osoba koja zadaje svakodnevne vežbe, vodi probe i posmatra izvodjenje predstava. Pedagog prati stanje svakog igrača i upućuje ga na čemu treba da radi, ispravlja očigledne greške, primećuje one manje vidljive, osmišljava način kako da kolektivne mane transformiše. Potrebno je mnogo hrabrosti i medjusobnog poverenja da bi se uspešno vodila procena stanja igrača. Pored svega, ipak smo svi mi sasvim obični ljudi sa svojim sumnjama i sujetama, a krajnji rezultat počiva na dobroj saradnji i dvosmernom učenju, kako mi od pedagoga tako i on od nas. Postoji jedna krilatica iz našeg sveta, i najlošiji pedagog je dobar, jer se i od takvog može nešto novo naučiti. Iil koreografi, ljudi kreativci koji osmišljavaju korake, koncepcije predstava u kojima igramo, oni dolaze sa idejama koje mi treba da materijalizujemo. Ma koliko prvi susret sa novim koracima bio zbunjujući, mi učimo, imitiramo, kopamo po sebi, ponavljamo besumučno, i vremenom taj neudobni novi telesni rečnik postaje toliko organski, da ga možemo prepoznati kao sopstveni, kao izraz baš našeg bićaa. Mi ne smemo da se zaustavimo, da živimo u ograničenjima, svako učenje je novi izazov koji se mora savladati, jer, publika je već počela da ulazi, a mi je ne smemo izneveriti.

 

Borba sa ogledalom, odustajanjem i vremenom

Ima dana kada smo zaljubljeni u svoju sliku u ogledalu, kada ono preslikava i naše unutrašnje osećanje kako sve ide sasvim glatko, koraci, poze, kada smo sasvim zadovoljni kako se naše telo ponaša u baletskoj dimenziji. Ima dana kada se umotavamo u slojeve, bežimo od sopstvenog odraza, kada je i najteži mamurluk prijatniji od sećanja na predstavu odigranu prethodne večeri. Naučiti živeti u borbi sa ogledalom, sa sopstvenim odrazom, ili još gore, gledati snimak sebe, započinje sa odustajanjem od svega, kada je gotovo sigurnan odlazak iz baletske sale, nastavlja se pobunom, snagom suprotstavljanja lošem danu, periodu, a ubrzo zatim svaka, dobra ili loša, faza se manje ozbiljno shvata da bi se stiglo na teren poznavanja sopstvenih moći i dometa, stanje samosvesti koje nažalost kratko traje, jer je inače baletski vek kratkotrajan.

Iskoristite prednost svoje profesije koja sigurno traje duže od naše, izborite se sa sopstvenim odrazom na vreme, da biste što duže uživali u realno procenjenoj vrednosti svoje veštine.

Kada izbalansirano, realno spoznate svoje mesto u hijerarhiji baziranoj na stručnosti, talentu, i svojim očekivanjma, kada pronadjete svoje mesto, bićete slobodni da date svoj autentičan doprinos.

Fizički izgled: Što se vise trošiš imaš potrebe vremena da jedeš

Često na pitanja upućeno igračima na temu fizičkog izgleda, ljudi iz drugih profesija dobiju pomalo nejasan odgovor. Uglavnom, većina igrača ne praktikuje nikakav specijalni režim ishrane. Jedini princip koji sam prepoznala godinama baveći se ovom umetnošću jeste da što više vežbaš, to manje jedeš. Apsurdno, ali valjda vreme provedeno u sali pojede obroke. Kada se završi fizički zahtevan period, kada su probe i predstave nešto jednostavnije i lakše, onda u nekom stanju opuštenosti organizam nadoknadjuje izgubljeno. Znači, vežbanje!

 

Nagradite sebe vežbanjem

Vežbanje nije kazna za lošu ishranu, lenje dane i inertne ljude. Vežbanje je blagotvoran čin prema samom sebu kada se puls ubrzava, mišici vrše svoju punu funkciju, pluća uzimaju dodatne doze kiseonika. Mi vežbamo satima. Da, ima dana kada se budimo u bolovima. Ali bolovi prolaze u ponovnom vežbanju. Dakle, nema opravdanja, uvek ima vremena za trčanje po obliznjem parku i ulicama, nadjite svoju omiljenu jutjuberku vezbacicu, nema boljeg nacina da započnete, presečete ili završite dan. Ne zaboravite na opuštajuce dejstvo plivanja, idite na bazen. Pokret je prirodno stanje ljudskog bića, fizičko trošenje izbacuje nataložene otrove, zato su igraci mladoliki. Pronadjite svoju omiljenu aktivnost i držite se rutine.

Pundja je najbolji prijatelj loše frizure

Da, vazi pravilo da su žene u baletu lepe. Ali ne gledajte im stopala i frizure. Posle jednog prosečnog radnog dana, ili posle predstave, jedina frizura koju možemo da ponesemo je pundja, feniranje je opcija za slobodne dane i penziju. Pundja je dakle najbolji prijatelj za bad hair day. Postoji mnogo načina da napravite baletsku pundju npr. klik ovde.

Fleksibilnost i timski rad

Iako je prva asocijacija na igrača, baletskog umetnika snažna individualnost, naš rad je timski. Čak i kada govorimo o prvacima, protagonistima, njihove uspešne kreacije proizvod su timskog rada. Koreografi, asistenti, pedagozi, umetnički direktor, kostimografi, obućari, inspicijenti (oni koji vode predstavu), drugi igrači i tako dalje. Za kvalitetan rad potrebno je usaglasiti sve individualnosti, sujete, estetske kriterijume, a budući da provodimo čitav život u relativno malom krugu umetnika, a sa nekim ljudima se privatno ne slažemo, moramo u sebi naći mnogo tolerancije, snage i fleksibilnosti kako bi se probe i predstave mogle nesmetano odvijati. Kada igrač tek udje u pozorište i kada realno ne zna još uvek gde je došao, koji tek uču koreografije, od ključne važnosti je saradnja sa drugim igračima koji ga upućuju u taj svet. To je posebno vidljivo u ansamblu, da bi se postigao efekat zajedništva i ujednačenosti, mi moramo da se osećamo, da dišemo jednan vazduh, tada moramo da pobedimo sebe i plešemo kroz jedno telo.

Ne zaboravite da je jedan tim uspesan i jak koliko i njegov najslabiji cinilac.

Državni posao i sindikalno samoorganizovanje

U našoj javnosti postoji jaz izmedju privatnog i javnog sektora. Državni posao smatra se privilegijom i prilikom za večno plaćeni nerad. Balet se finansira iz republičkog budžeta i kod nas nema govora da smo preplaćeni činovnici. U teškim ekonomskim okolnostima današnjice za igrače se može reći da rade za sitninu. Ne postoji smisao u izlaganju klasičnog baleta uslovima tržišta, na taj način gubi se smisao postojanja klasičnog pozorista, što je osnova kulture jednog društva. Uprkos smanjenju plata, mi i dalje igramo. Ali se i borimo. Sindikalno delovanje je postala naša svakodnevica. Da, možda je manje dramatično zamisliti štrajk igrača nego štrajk lekara ili prosvetnih radnika, ali mi cenimo sebe i svoju profesiju. Samoorganizovani možemo izboriti bolje uslove. Iako imamo možda mali ucenjivacki kapacitet, mi se borimo!

Spremni smo da ogolimo sebe pred drugima

Neminovno dolazi taj trenutak, kada u 19 i 30 počinje predstava i kada izlazimo pred publiku. Osim telesnog trošenja, mi se nesebično dajemo očima nepoznatih ljudi, dajemo im svoje emocije. Postoji samo jedan način da izistinski zavedeš masu, a to je da se ogoliš. Da postojiš bez nekog predumišljaja pred drugima. Koliko je svet lakši kada ispoljiš svoju priču, kada možda izdramiš ali ne glumiš. Samo iskreni stav iznedriće lepotu.

I za kraj

Uvek imaj flaster pri ruci, nauči da primiš kompliment, ne pričaj mnogo o svojim greškama, uprkos bolnim nogama sa osmehom hodaj na prstima (štiklama) i primi sa osmehom i zahvalnošću buket cveća, jer zaslužuješ taj dar bašte koje najviše nalikuje tebi u haljini.

 

 

 

 

Please like & share:

VLOG Žizela; pogled iza kulisa


Dok se u javnosti govorilo o kontroverznom  koncertu Marije Serifovic u Narodnom pozoristu, mi smo vežbali i radili na nekim starim i nekim novim predstavama, i baš bih volela da je barem polovina sasvim opravdano zapanjenih gradjana istog dana kupila ili rezervisala kartu za neku od sjajnih predstava na repertoaru. Ili kada bi išao vic obrnuto od stvarnosti:

“Molim vas dve karte za Mariju.”

“Za Mariju Šerifović?”

“Ne, niste razumeli, za Mariju Stjuart.”

“A, nazalost, sve je rasprodato.”

Ok, igrali smo Žizelu, balet o nesrecnoj ljubavi, neostvarenoj zbog klasnih razlika, ljubavi koju je obavilo predanje da će svaka devojka koja umre pre svoga venčanja biti osudjena na vilinski život, da u šumi svake noći pleše sa svojim sapatnicama i presreće putnike namernike terajućiih na ples do iznemoglosti. Po mom osećanju, ovo je najlepši i najinspirativniji libreto klasičnog/romantičnog baleta, koji je napisao Teofil Gotje po pričama H. Hajnea i V. Igoa. Glavna junakinja je ovde višestruko eksploatisana, kao pripadnica potlačene klase biva zavedena od strane presvučenog pripadnika vlastele, zatim prestrašena predanjem da mora da se uda, jer u suprotnom je čeka večni zagrobni život šumske vile, i na kraju, kada joj se to stvarno i desi, ona potpada pod vlast nemilosrdne kraljice šumskih vila, koja ne dozvoljava oprost za zavodnika Alberta, niti za lokalnog šumara koji je iz ljubomore kumovao tragičnoj smrti Žizele. Retki romanticni scenario gde nema zarobljene devojke koju na kraju spasava muski junak i vodi je pred oltar. Vise o libretu i istoriji ovog baleta na ovom linku.

 

Ovo izvodjenje bilo je obeleženo novom podelom manjih i većih solo deonica, i čini mi se da je predstava bila odlična, što je publika na kraju i pokazala nesebičnim aplauzom.

Pogledajte VLOG koji sam snimila u toku predstave, u njemu se sadrzani svi elementi pripreme za izlazak na scenu, sminka, frizura, garderoba, zagrevanje i konacno igranje.

Uzivajte!

Please like & share:

Neke sasvim nove stvari na blogu u 2016.

Srecna vam bila Nova godina, puno radosti i zdravlja, inspiracije i novih iskustava vam želim.

Iako je ovaj blog započeo svoj život u proleće prethodne godine, nije dakle u pitanju godišnjica, svejedno želim da sa vama podelim kratku analizu i nove planove za godinu pred nama. Do sada je ovaj blog bio pregledan preko 27000 puta, posetioci dolaze iz raznih delova sveta, čak iz 88 različitih zemalja, najviše iz Srbije, Hrvatske i SAD, a najčitaniji tekst u prethodnoj godini bio je Igrala sam Labudovo jezero kod Severine na svadbi, sa preko 10000 pregleda. Hvala što me pratite, trudiću se da vas i dalje vodim kroz suludu svakodnevicu balerine, mame i renesansne domaćice.

Da se vratim na početak ove priče, naime šta uopšte znači swan lake act 5? Dakle, Labudovo jezero, beli balet u četiri čina, u kom zarobljene labudice, nakon ljubavnih peripetija glavnih junaka ove price, bivaju oslobodjene čini zlog čarobnjaka, i postaju ponovo obične devojke u četvrtom činu, na kraju verzije sa srećnim završetkom. A šta se dešava posle, kada se bajka srećno završi? Kad se završi predstava? Šta se dešava u nekom hipotetičkom petom činu, kada skinemo naše kostime, šminku i špic patike? Želela sam da vam približim svakodnevni život nas, koji radimo na jednom nesvakidašnjem mestu, pozorištu, gde je sve moguće, života ima bezbroj, gde se mešaju čarobni kostimi i sindikalne borbe, tišina pred izlazak na scenu sa žamorom kafane, naši identiteti umetnika sa ulogama keve, preduzetnice, studentkinje, tezgarošice…

Želim da vam približim ono što vas je oduvek zanimalo, tajni život pozorišta iza scene.

Budući da život bloga umnogome zavisi od brojnosti folovera na društvenim mrežama, ljubazno vas molim da, ukoliko volite da svratite na swanlakeact5, kliknete na like page ovde za facebook, klik za Instagram ovde, ukoliko još uvek niste subscribe na youtube kanal ovde. Nešto tvdji zvuk, možete pratiti na Twitter nalogu.

Ofkors, najviše biste me obradovali ukoliko biste ostavili svoju e-mail adresu i kliknuli na subscribe, jer tim potezom garantovano dobijate obaveštenje o svakom novom postu na blogu, i postajete deo zajednice čiji glas posebno poštujem, i naravno u nekoj bliskoj budućnoti možete imati odredjenih pogodnosti u odnosu na sasvim slučajne prolaznike na blogu.

Koje su teme koje ću podeliti sa vama u novoj godini? U planu mi je da snimim još vlogova o nekim osnovnim temama vezane za život balerina, kao što je šminka i frizura, proces pravljenja predstave, i još prikaza baletskih predstava koje treba da pogledate, zatim ću pisati o izboru školica baleta u Beogradu, uradiću par intervjua sa nekim intrigantnim ličnostima, posećivaću svoje prijatelje koji imaju sjajne enterijere i jos interesantniju decu, biraću najbolju kafu na Vračaru, razmišljaću glasno o kulturi i roditeljstvu, skuvaći ponešto kao što ste već navikli, i još mnogo toga. Naravno, pozivam vas da u komentarima kažete šta je to što bi vas posebno zanimalo, i šta vam se dopalo, a šta ne.

Posebno zanimljiva stvar koja vas očekuje kod mene je SHOP koji je u pripremi. Pokušaću da vas obradujem nekim sitnicama koje možete pokloniti dragim osobama, unikatnog dizajna, naravno, glavni asistent biće moj K, inače grafički dizajner po obrazovanju. U planu su neki DIY setovi, posteri, sasvim originalne čestitke i tome slične stvari.

Ostajte mi lepi i pametni, otkrijte nešto novo i nešto staro, ne zaboravite da plešete, prodjite  ulicom kojom ste prolazili nekada davno, idite na klizanje, otputujte do Subotice, napravite tortu, okrečite zid u oker ili lavandu sami, evo kao ja se istripujte da živite u Skandinaviji i uočavajte oko sebe samo estetski prihvatljive prizore, a sve ostalo pobedite humorom.

Fotografije moje plus pintrest inspiracija.

Please like & share:

VLOG sa premijere Kopelije

Prethodne večeri bila sam na premijeri baleta Kopelija u Narodnom Pozorištu. Pripremila sam za vas kolaž interesantnih momenata sa predstave.

Libreto je nastao na osnovu dve Hofmanove priče, muziku je napisao Leo Delib, a balet je prvi put izveden davne 1870. godine u Parizu. Kasnije je Marijus Petipa obradio ovo delo, i kao većinu klasičnih baleta, mi danas gledamo verzije koje potiču od njegove interpretacije.

Priča o Doktoru Kopelijusu kao ekscentričnom izumitelju i njegovim mehaničkim lutkama započinje na trgu nekog srednjeevropskog gradića, a u cenru zbivanja su mladi par Svanilda i Franc, koji se vole, zatim plešu sa svojim sugradjanima i uživaju u festivalskoj atmosferi, idilu im jedino kvari Kopelija, lepo biće sa baklona na koju je Svanilda ljubomorna. Zatim se Kopelijus pojavljuje, kao stereotipni ludi naučnik, gundjalo, i deca ga obaraju i u tom on gubi ključ od svoje misteriozne radionice. Svanilda i njene drugarice pronalaze ključ, i upadaju u društvo mehaničkih lutaka. Kopelijus ih rasteruje a pronalazi još jednog slepog putnika u radionici, Franca, kog opija, želeći da mu uzme dušu nebili je udahnuo svojoj najdražoj lutki, Kopeliji. Sakrivena iza zavese, Svanilda odlučuje da se poigra sa osećanjima starog Kopelijusa, i preoblači se u lutku, bacajući ga u nevericu i čineći ga ludim od sreće, lutka je oživela ali sve je otišlo predaleko, bržebolje budi svoga Franca i oni beže, a Kopelijus ostaje razočaran jer mu je ostala samo šuplja lutka, bez duše, bez plesa. Opet na trgu slavlje, ovaj put svadbeno, Svanilda i Franc slave ljubav, stari Kopelijus oprašta mladima i sve se završava u veselju.

E sad, kratko ću izneti svoj utisak o našoj izvedbi ove predstave. Sveukupno kada se sagleda ovo baletsko veče prvenstveno se nameće pitanje o izboru ovog baleta, kao trećeg u nizu naslova koji prvenstveno treba da privuče najmladju publiku, nakon Petra Pana i Krcka Oraščića. Da li je izbor direkcije u tom pravcu posledica pretpostavke da odrasli sve redje dolaze u pozorište, pa ono makar da zbog dece treba ići u na balet, i u tom smislu treba obrazovati nove generacije koje će stasati za dvadesetak godina kada ćemo možda biti u mogućnosti da im ponudimo nešto ozbiljnije repertoarski? Ili nećemo imati, sudeći po trendu kulturne politike ove zemlje, koja hrli u propast, u kontekstu smanjenja sredstava na svim nivoima, do smanjenja broja zaposlenih, čini se da smo primorani da igramo balete nešto lakšeg sadržaja koji su potencijalno koliko-toliko naplativi, jer u suprotnom Državu nije briga za nas, za vas, draga publiko, vi koji možda očekujete neke kvalitetnije, ozbiljnije produkcije značajnih korografa današnjice, bilo klasične ili savremene scene. Mislim, nemam ja ništa protiv dečijih predstava, samo ne mislim da je to ono najbolje što možete da dobijete od naše umetnosti.

Ili možda ovaj trend direkcija koristi kao polje za pripremanje nove generacije Prvaka, po nekoj logici da se mladi dokažu u “dečijim baletima”, jer postojeća garda je u izrazito zrelom baletskom dobu, ne računajući Bojanu Žegarac, koja je trenutno čeka bebu, pitam se, pitam?

Što se tiče same koreografsko/režijske postavke Ljubinke i Petra Dobrijevića, koreografski veoma pismeno rešenje, ali smatram da se previše ostalo u formi jedne prigodne školske predstave, bez ikakvih intervencija u tumačenju libreta, sve je previše jednoznačno, iako priča o zameni identiteta, lutkama i ulivanju duše i sposobnosti za ples, otvara nebrojene mogućnosti za savremena čitanja a koja bi odraslima dala neku drugu dimenziju za gledanje ove predstave dok deca mogu neometano da uživaju u muzici i lutkama. Čak i da se nije pristupilo nekoj nadgradnji, ostaje utisak pomalo suvoparno ispričane priče, najviše u pogledu mizanscena i glavnih protagonista, pogotovu u prvom činu, dok je drugi čin mnogo maštovitije rešen. Scenografija Miraša Vuksanovića je u ovoj produkciji dala upečatljivost i celom delu dala jednu dimenziju više, iako je prostor inače male scene za odigravanje baletskih predstava još dodatno smanjen, pa je posebno u trećem činu sve delovalo pomalo skučeno. Kostimi su ispratili osnovnu notu ovog komičnog baleta, mada je autorka Katarina Grčić Nikolić mogla biti i malo slobodnija sa bojama i paternima, ali me potpuno oduševila kostomom lutke Kopelije. Ono što je posebno bitno pohvaliti u ovom izvodjenju jeste uvežbanost ansambla i demi solista, i iznenadjujuće, za naše pojmove, kvalitetne igrače muškog ansambla. Sveukupno raspoloženje na sceni je bilo zadivljujuće poletno, a posebnost i specifičnost plesnog izraza Dejana Kolarova u ulozi Kopelijusa je isijavala uprkos silnim slojevima kostima, maske i zahtevane stereotipne pantomime karakteristične za komične karaktere klasičnog baleta. Protagonisti Ana Pavlocić kao Svanilda i Jovan Veselinović kao Franc se baš i nisu uklopili u ovu predstavu. Smatram da je Ana Pavlović kao dokazana umetnica trebala ipak da se drži podalje od izazova Svanilde, jer je ipak u nekim zrelim umetničkim godinama i totalni je fail nameštati šarm šesnaestogodišnjakinje i prenaglašavati manir ljupkost u tim godinama. Mi treba još da je pogledamo u nekim ozbiljnijim dramskim ulogama poput Karenjine a ne da osećamo blagu neprijatnost što nosi roza mašnice. Pitanje sa početka ovog teksta a na temu nove generacije koja treba da stasa na ovakvim ulogama se produbljuje, i dolazi do konačnice, zašto nismo u prvoj podeli gledali nove nade beogradskog Baleta? Zašto su te devojčice u kojima se vidi talenat ostavljene da zaigraju kao treća i četvrta podela? Ne vidim razloga za neki strah da bi se mogao narušiti “nivo” izvodjenja koreografije, mladim treba pristupiti otvoreno i “baciti ih u vatru”, sigurna sam da bi se za ovih šest meseci, koliko je bilo radjeno na Kopeliji, navežbali i sasvim prosečni igrači, a kamoli talentovani mladi ljudi, kao što su Tatjana Tatić, Teodora Spasić i nešto iskusniji Igor Pastor, koji stoje u redu za neko sledeće izvodjenje. Ili što da ne, još novih imena bih mogla da zamislim u naslovnim ulogama. Jovan Veselinović sa druge strane, nema još uvek taj problem vremešnosti, ali je bio neubedljiv, blede pojave, a za ulogu Franca je potreban smisao za humor i opet taj šarm ljudskog bića, a ne distanciranost njegovih prinčeva.

Sve u svemu, možete bez većih sumnji doći i pogledati ovu predstavu sasvim solidne produkcije, i ono što je posebo važno a nisam spomenula je muzika, koja je izuzetno šarmantno napisana, i dosta dobro odsvirana od strane Orkestra Narodnog Pozorišta, pod palicom Djordja Pavlovića. Dobrodošli u Narodno Pozorište!

 

Please like & share:

Utisak nedelje

Proteklih dana sam bila potpuno iznenadjena koliki odijum je imao tekst o labudicama na svadbi. Zaista me zbunilo koliko je tema bila intrigantna ljudima, izgleda da svaki pomen bulevarskih motiva donosi citanost, i to dosta govori o interesovanjima u drustvu, da sam napisala tekst npr. “Igrala sam Zizelu u Narodnom pozoristu”, ili slicno, sto jeste itekako zanimljivo ali takodje i eticki skakljivo buduci da ni u nasem pozoristu ne cvetaju ruze pod cistotom umetnickog sunca, ne bih izazvala polemiku i citanost tolikih razmera. Bilo kako bilo, ja nastavljam sa svojom sarolikom svakodnevicom, radila sam sa fotografkinjom Tinom Maric na serijalu fotografija u kom se susrecu arhitektura Novog Beograda i plastika modernog plesa. Za sada su fotografije potpuno neobradjene, dajem vam nagovestaj neke buduce izlozbe. 

Prijatan vikend vam zelim uz moje predloge za citanje, gledanje…

  1. Definitivno jedan od boljih tekstova na temu uzasnog teroristickog napada u Parizu, inace sjajni Aleksej Kisjuhas, klik ovde.
  2. Pogledajte trejler za sjajno pozorisno ostvarenje u Mariboru, savremeni balet Per Gint, Edvarda Kluga.

3. Simpatican i koristan blog o blogovanju, klik

4. Deda Mraze, molim te donesi mi ove papuce!

5. Super tema, kakav li je seks u braku, i kao i uvek duhovita Kata Granata.

6. Volim, volim ovo doba godine i da trazim inspiraciju za uredjenje kuce i DIY projekte na temu zimskih carolija. Uvek inspirativne MajeZmaje

Uzivajte u vikendu!

Please like & share:

Igrala sam Labudovo jezero kod Severine na svadbi

Danima unazad nisam mogla da prestanem da se smejem. Od trenutka kada me je Jovanica zvala da me pita da li hoću da radim na svadbi Severine i Kebinog sina, preko proba, upoznavanja sa rediteljem čitavog eventa, avangardnog umetnika savremenog evropskog teatra Tomaža Pandura, pa sve do izlaska na podijum.

Nedelja je veče. Hladno, mirno i mračno je u parku dok šetam kuče, i prebiram po glavi da li sam sve pripreme obavila, mužu dala sve instrukcije za uspavljivanje dece,  spakovala radnu odeću, koktel haljinu, špic patike, štikle, šminku, šnalice, sve na š. Razmišljam o tome kako je kao i svako drugo normalno veče, a uopste nije, i kakav li tajni život imaju moji sugradjani koji se isto doimaju kao ja, kuda li idu nakon uobičajenih radnji. Idem sedmicom, dobro je, španac je došao, probijam se kroz novobeogradsku ledinu, prolazim kroz Savograd i stižem do Crown Plaze, odmah pored je glamurozna šatra ispred koje je parkiran okićeni stojadin, ok, ulazim.

“Dobro veče.” Obezbeđenje je na gotovs, neće da me puste, sumnjivo im da nisam neka novinarka kažu Kurira ili Informera. Pokazujem špic patike i puštaju me. Smejem se u sebi, jer i jesam ovde na neki način na novinarskom zadatku, samo što nisam od te vrste. Zapravo, moj poriv da budem na tom mestu jeste sasvim istraživacke prirode, oduvek sam volela socijalni avanturizam, da svaki milje osetim iznutra, a pogotovu što sam odmalena volela da budem kraljica treša. A ovaj event je prevazišao svaki treš, nadišao sve okvire uobičajenog tezgarenja nas umetnika. Idem uz stepenice gde su svi izvodjaci, osoblje, muzičari, ćao drugarice labudice, lagane su pripreme u toku, a iz sale se ori aplauz nakon numere iz mjuzikla koji su na bis odigrale kolege iz Pozorista na Terazijama.Šminka, frizura, odozdo se vec čuje spontani teški narodnjački program, čujem Dzej se na stolicu popeo, dok pripremamo perje za glavu. Severina je osmislila svoje venčanje kao pozorišnu predstavu post -postmodernog Balkana, gde se u šatri mešaju treska, sarma i opera, gde ispred plišanih kulisa defiluju narodnjaci dok nas ona posmatra sa velikog led ekrana, pošto se sve snima, realnije je od realnog. Ništa, malo se poremetio program, ne može ni veliki Tomaž Pandur da drži pod kontrolom naše narodnjake. Mada nisam sigurna da je bila baš toliko dobra žurka jer mislim da je ceo taj melting pot malo zbunio ljude, glamur, sarme, umetnički program, prase i cela pompa oko zabrane slikanja.

Spremamo se, oblacimo pačke, zagrevamo se, gosti koji nas vide su oduševljeni, hej pa to će im možda biti prvi put da vide balet posle obaveznog vaspitnog odlaska u pozorište iz davnih srednjoškolskih dana. Nista, idemo na nastup. Hladno je, šatra propusta promaju, hladnoća nas drži budnim, čekamo muziku, prolaze razni selebriti gosti, žele da nas vide. Ali ne, kaže Tomaž, vodi labudice gore, služe prase, ne moze prase i balet. Čekam i smejem se. U tom momentu sadržana je sva moralna dilema ovakvog tezgarenja. Ali hej, mi donosimo art u kič milje, dok ima toliko onih koji donose kič u naš umetnicki krug, tako da mi ipak imamo jedan prosvetiteljski zadatak, za razliku od ovih drugih primera i primeraka.

I evo ga, trenutak je naš, ide Čajkovski, šušte naše pačke, lupkaju špic patike. U tišini estrada posmatra balet, dok nas zadovoljno, ozareno, pomalo iskrivljeno Severinino lice posmatra sa velikog ekrana. A da, i mladoženja je tu. Samo beli, 2. čin, nipošto ne spominjati Crnog labuda, dalji zaplet u libretu sa preljubom nećemo ovog puta. Par labuđih zamaha, adagio, plava svetla, puno kamera i fotoaparata, svetlucanje šljokičavih toaleta gošći, svečano je u tom momentu, prase je već pojedeno. Kaze hvala, nakon toga aplauz, ne duboki već sasvim mali naklon publici, i nazad u odaje. Brzinom svetlosti skidam pačku, perje sa glave, već je ponoć, pretvoriću se u bundevu, navlačim koktel haljinu i štikle, kod Jovanice na uhu jedna mindjuša kod mene druga, silazimo među goste, čaša vina belog, minglujemo se kroz masu i političarski polusvet. Na ekranu snimak Kebe iz devedesetih kako poluartikulisano đuska i peva a pored njega sincic Igor. Ja sam onda otišla, a Brena je zapevala na podijumu i bila je žurka, kraljica jugoslovenskog folka je podigla masu, “sanjam da sam s tobom”, antologijska pesma i spot. Iz taksija trčim kod mojih dečaka. Mirno je, pas maše repom, svi spavaju. Život ide dalje, kupiću sebi nove čizme.

Please like & share:

Zaharova u Beogradu

Sinoc u Sava Centru nastupila je zvezda baleta Svetlana Zaharova sa Mihajlom Lobuhinom i Anom Tihomirovom, u baletu “Bajadera” sa baletskim ansamblom i orkestrom Narodnog pozorista u okviru BEMUS-a. U prethodnom postu na ovu temu videli ste kako smo se pripremali za ovaj veoma zahtevan zadatak, a sada nakon zavrsene predstave mogu da vam ukratko dam svoju impresiju o tom dogadjaju.

Nije nam prvi put da igramo sa Svetlanom, ali verovatno zbog toga sto sam sa izvesne distance iskusila  gostovanje umetnice ovakvog profila, ovaj put mi se cinila magicnijom nego ikada. Predstava je inace dosta kompleksna, sa puno statista, promena dekora, bogata solo i ansambl deonicama i predstavlja jedan od najzahtevnijih klasicnih baleta. Posmatrajuci sa strane, cini mi se da su moje kolege pogotovu u prva dva cina bili sasvim dorasli zadatku koji su imali. Slika iz treceg cina koja predstavlja “Senke” , kada glavni muski lik u kajanju pusi opijum i upada u halucinantni san u kom mu se prividja njegova ljubljena i njene 32 senke, bila je vrlo dobro izvedena, mada se nit i koncentracija sa pocetka predstave malo izgubila, no sve u svemu mislim da treba da budemo zadovoljni predstavom iza nas.

Gosti su bili maestralni, sto je publika glasno i pozdravila, ja sam bila potpuno odusevljena pamtomimskim dijalozima izmedju Gamzati i Nikije, u svakom momentu je bilo jasno sta se izmedju njih desava, naravno njihovu tehniku necu ni da spominjem, blestavost na sve strane i vladanje scenom. Jos jednu impresiju u vezi Svetlane zelim da vam prenesem, iako sam u vlogu rekla da mi je vec malo dosadila, jer tu perfekciju i dar posle toliko pogledanih njenih izvodjenja pocnete da dozivljavate zdravo za gotovo, ovaj put zelim da se ispravim. Naime, ovaj put ova zena je od dana kada je dosla u nasu salu, pa sve do kraja za mene izgledala kao neko nadnarvno bice, duh, hologram, njen pokret je toliko fluidan, toliko softverski, kao da nije zena od krvi i mesa, sto rece jedan moj kolega kao sa freske da je izasla. Oko nje je takva jedna tisina, zaista je neuporediva sa drugim ljudskim bicima u baletu, potpuno je fascinantna, i zaista je definise njeno ime, Svetlana. Uzivajte u videu koji sam vam pripremila, iz kulise snimljen adagio iz treceg cina.

Please like & share:

Vlog: Ovako se balerine pripremaju za predstavu sa Zaharovom

Ovaj put sam odlucila da vas obradujem vlogom direkt iz baletske sale, moja koleginica Jovana Nestorovska i ja pokazacemo vam kako izgledaju nase uobicajene pripreme za probe i predstave. Ovaj put mozete da vidite kako zenski deo ansambla vezba cuvenu scenu “Senke” za predstavu “Bajadera” koja ce se odrzati u Sava centru, okviru BEMUS-a 26. oktobra. Gosti iz ruskog Boljsoj teatra su sjajni Svetlana Zaharova, Mihail Lobuhin i Ana Tihomirova. Pogledajte!

Please like & share:

Utisak nedelje

Klik, klik, ode nedelja u nepovrat, ali evo mog nedeljnog poklona vama, sakupila sam na jednom mestu zanimljive isecke virtuelnog zivota, mada sam mogla i putem Facebooka, ali vise volim ovako, moj utisak je status mog prijatelja Milutina Petrovica koji upravo i govori o tome:

“imam 5000 prijatelja na FB. svaki dan ovlaž pogledam šta ste postavili, već na šta naletim, onako odozgo skrolnem malo, pa dok ne zazvoni neki telefon… i u svakom trenutku ima bar 20 ovakvih potpuno fenomenalnih, neverovatnih, jedan-u-milion, stvari, ljudi, pesama, ludih kučića, pronalazaka… samo jednu od ovakvih stvari da je imao prilike da vidi moj deda, otkinuo bi, pamtio je i pričao o tome celog života, a ja takve stvari primam u sebe 20 puta dnevno, svaki dan, vec godinama. i još malo preletim preko toga, kao nemam vremena, aj šta je bilo na kraju… uopšte ne znam gde da skladištimo sve te utiske? potrebna je hitna mutacija sa nekim novim varijantama empatije, radoznalosti, briši-piši modovima… uf… što bi reko Kristijan – idem da sviram gitaru…”

1. Totalno sam odlepila na ovaj stan koji budi dete u nama

2. Tekst koji sasvim lepo demistifikuje ekonomski aspet Beograda na vodi

3. Marka zvaka o tome sta se cita medju parlamentarcima i kako prolaznici sebe dozivljavaju kada bi bili neko vozilo

4. Znam, opet vam linkujem ritmicke gimnasticarke ali ovo je tako dobro 

5. Zanimljiv tekst  kod icbmother o pitanju surogat majcinstva

6. Jos jedan enterijer koji me odusevio

7. Premijerno izvodjenje predstave “Ptice” u Bitefu, fenomenalne fotke Jelene Jankovic 

Uzivajte u nedelji
S.

Please like & share:

1 2