Posts Tagged ‘predstava balerine’

Kad balerine progovore

Dokumentarna predstava “Balerine” koja je nastala u koprodukciji Foruma za novi ples SNP-a i Studentskog kulturnog centra Novi Sad, imala je svoju premijeru još davne 2014. godine, i tek pre nekoliko dana, u okviru Festivala koreografskih minijatura, uspela sam da ulovim trenutak za sebe i da pogledam intrigirajucu koncept predstavu u kojoj balerine progovaraju o onome o čemu se uglavnom ćuti ili preuveličava, o životu unutar naše profesije.

Predstava koja konačno govori surovo o istini koja je daleko od patetičnih stereotipnih ili čak horor zapleta kakvi su se mogli videti u holivudskim i evropskim produkcijama filmova i serija poput “Crnog labuda” “Un paso adelante”, “First position””Flesh and bone”.., i koja sa toliko dokumentarnog šarma približava našu dimenziju postojanja najslučajnijem prolazniku koji eventualno prepoznaje našu umetnost na osnovu nekih bledih asocijacija, špaga, roze, špic patike, Labudovo jezero, helanke, kurve, homoseksualci.

Osam balerina na sceni kroz autentičan tekst i koreografisane sekvence (Olivera Kovačević Crnjanski- koreografkinja) sprovode publiku kroz naš razvojni put od zavedenih devojcica do zrelih umetnica, kroz hodnike baletske škole i pozorišta, kroz sale sa ogledalima, gledalište, trpezarije i jelovnike nikad dovoljno mršavih devojcica i žena, kroz scenu, garderobe, vežbanje i lečenje žuljeva na prstima, kroz šalter PIO fonda gde ne prepoznaju delatnost igrač savremene igre, kroz takmičenja, scene dualnosti vilinskih bica i dobrih riba od krvi i mesa, plantaža malina na kojima rade mlade honorarno angažovane balerine koje ne primaju platu preko leta…

Jezik predstave je izuzetno dobro kalibrisan, jer one ne kukaju a govore strašne činjenice, on je predstavljački a nije banalizovan u otkrovenjima, ogoljava profesionalni život a ne ukida magiju razloga opstajanja i uživanja u plesu, izuzetno vešto koristi ilustrativnost pokreta i igranje rečima, proziva publiku ali je ne psuje, ne odbija od sebe već humorom i bliskošću sa zadihanim i glasnim izvodjačicama vodi ka daljem interesovanju za još i još baleta.

Pri kraju ovog igrokaza, u maniru cele predstave izvode uprošćenu verziju Labudovog jezera, paradigmu tematike koju obradjuje klasičan balet a koja je bajkovito i uglavnom lako štivo, u kome se žene pretvaraju u nadnaravna bića, kao potpuna suprotnost malopre ispričanim svakodnevnim mukama žena od krvi i mesa, majki, zaposlenih na odredjeno ili neodredjeno sa malim platama i žuljevima za koje imamo najmaštovitije narodne lekove. Izvodjačice negde na kraju predstave kažu da su one sportistkinje koje žive kao glumice. Da li su glumice pametnije jer govore tekst? Da li su balerine glupe jer se mnogo vise muče, mnogo više probaju, imaju manje plate, niko ih ne prepoznaje na ulici, i na kraju krajeva drama je na prvom spratu a mi na poslednjem, trećem? O da, balerine su izuzetne glumice, a što su i pokazale u ovoj zahtevnoj predstavi, jer su progovorile, i sasvim opravdale to pravo koje nam je oduzeto, pravo na rec, na tekst, a ne samo pamtomimsko ili telesno izražavanje situacija, stanja, emocija. Bravo devojke!

Posebno je šarmantan diskretni novosadski naglasak u izgovoru, a budući da sam ja odrasla u Novom Sadu i završilu školu tamo, zajedno sa nekim od izvodjacica, bilo mi je posebno blisko svako deklamovanje sa tim prizvukom koje me momentalno lansiralo u pomalo zaboravljena mesta i situacije iz školskih dana, od naravno pekare preko puta škole, glasa profesorke baleta do zaljubljenosti u igrače strance, naravno uvek interesantnijim od naših dečaka saboraca, kolega.

Posebno me fasciniralo da razmišljam kako je tekao proces rada na ovoj predstavi gde su verovatno puno različitih priča i detalja iz našeg života moje koleginice ukrštale i predavale na dalju obradu dramaturškinji i rediteljki Minji Bogavac koja iako je iz pozorišnog sveta, nije iz našeg, baletskog, jer koliko god pozorišni, dramski i baletski spratovi/sektori/univerzumi ipak su udaljeni,  toliko je dobro iskoristila dokumente, opšta mesta i stereotipe i satkala izuzetan vez stvarnosti, lepote, sistemskih problema, edukacije, humora, neke solidarnosti.

I sad, opet, zašto opstajemo u ovoj profesiji?

Parafraziracu sam kraj predstave, ljudi koji igraju su srećni, srećni ljudi igraju. Kada ste srećni zaigrate, zar ne? Kada ste poslednji put zaigrali?

To naravno ne znaci da kreatori naše kulturne politike treba da se oslone na samu činjenicu da ce uvek biti umetnika koji su srećni dok se bave stvaranjem, kao što je sad slucaj, jer bez institucionalne podrške ovako kvalitetnih predstava ima toliko malo i one su slučajnost i mala je šansa da ce opstati na repertoaru ukoliko se izdržavaju samo od prodatih ulaznica.

Dakle, ako dolazite u Novi Sad, ili ukoliko se najavi gostovanje u vašem gradu, kupite kartu za predstavu Balerine, poslušajte šta imaju da vam kazu ove divne devojke.

Za sam kraj kopiram tekst koji stoji kao predložak ili kao libreto, kao teaser o predstavi:

Све балерине су уморне. Све балерине много брину. Све балерине заједно не знају таблицу множења. Све балерине воле да играју. Све балерине воле да пуше. Не воле све балерине да пуше. Све балерине су контрадикторне. Све балерине воле кад их нешто боли, од рада. Све балерине воле да се одмарају. Све балерине воле да спавају. Све воле лекове против болова. Све балерине некад заиграју на улици. Све балерине чудно ходају. Све размишљају како згледају и да ли су добре. Све балерине плаше се да нису довољно добре. Све балерине имају укоснице. Све балерине знају да направе пунђу. Све знају да направе звезду. Све балерине могу шпагу. Све балерине упадају једна другој у реч. Све балерине воле аплауз. Све балерине воле пажњу. Све балерине имају комплексе. Све балерине имају трему. И нису све балерине глупе!

 

 

Please like & share: