Posts Tagged ‘radna etika’

Šta sve možete da naučite od baletskih igrača

Mnogo puta čuli ste za fraze kako je život baletskih igrača težak, i da zato imaju beneficirani radni staž kao i rudari. Znate da na sceni izgledaju kao vilinska bića, a da iza toga stoji krvav rad. Specifična profesija koja je fizički zahtevna kao sport, ali nije sport, umetnost ispoljavanja sebe kroz telesnu priču, nemilosrdna prema umetniku, jer ne dozvoljava čekanje inspiracije, vojnički ustrojena da bi proizvela najtaninije nijanse izraza, jedinstvo telesnog i duhovnog.

Iskustvo školovanja daje osnovnu crtu daljem razvoju svakog igrača, ono ga oblikuje karakterno i upućuje u sve lepe i ružne strane daljeg života u pozorištu. Svakako, igrači prerano odrastaju, oni su sa 18 godina završili svoje baletsko školovanje i upuštaju se u zahtevni svet profesionalaca, i od njih se već tada očekuje da ispunjavaju ono što od njih ova profesija očekuje, samodisciplinu, brzo učenje, snalaženje u socijalnim interakcijama sa drugim igračima, pedagozima, koreografima. Nakon par sezona, oni su već naučeni na taj život, stiču rutinu, i bore se za svoj integritet, status, za svoje parče scene. Dalji život je ispreleten stalnim vežbanjem, ponavljanjem koraka, menjanjem kostima i odredjen je mnogim nepredvidivim okolnostima, povredama, svakodnevnom procenom sebe, drugih, poredjenjem, aplauzima, odustajanjem, magijskim svojstvima scene na kojoj prestaju sve bolesti i bolovi, istraživanjem stilova igre, potragom za autentičnim pokretom, sve dok ne dodje dan kada proslavljas 20 sezona, dobijas na poklon od pozorista zlatnu znacku, kacis je za rever i eto ga, game over.

Razmišljala sam o igračima i našim karakterina, našim veštinama življenja, i o nama kao sasvim običnim ljudima, da bih prenela saznanja iz našeg sveta ka ljudima različitih profesija, da vidimo šta sve iskustvo bavljenja baletom može da posluži kao inspiracija svima.

Prvi utisak: stav i uspravna glava

Prvo što se uočava kada vidite igrača to je stav, prisustvo. Navika da si posmatran, a i kao posledica baletskog stava sa ravnom kičmom, učinila je da igrači hodaju uspravne glave. Time odašilju neverbalnu poruku o svojoj sigurnosti, i šire odredjeno samozadovoljstvo sopstvenim telom. Ova karateristika ih izdvaja iz mase, privlači poglede i interesovanje. Ne zaboravite na svoja ledja i ramena dok hodate, ulazite u prostoriju, nosite svoje teme i grudi visoko. Pogledajte svoj odraz u izlogu dok hodate ulicom. Ispraviti se ne znači i ukočiti se. Osetite svoj ispravan stav,  ramena treba su blago spuštena, ledja široka i brada koja nikada ne odlazi prenisko ka grudima ili ramenima. Treba dosta vremena da u svakodnevici osvestite svoje držanje, ali ne posustajte, pored efekta samopouzdane osobe, najveću korist osetiće vaša kičma i celo telo.

Samodisciplina i prihvatanje repetitivnog ponasanja zarad vestine

Nedovoljno poznajem svakodnevnu poslovnu rutinu drugih profesija, ali pretpostavljam da je ispunjena odredjenim ponavljanjem, monotonijom i dosadom. Medjutim, sigurno ne ponavljate aktivnosti koje ste započeli sa svojih 10 godina, kao dete. Mi da. Mi svaki dan započinjemo koracima koji smo prvo naučili u baletu. Na taj način iznova sebe podučavamo. O da, dosadno je, ali to je jedini način da postojimo u toj profesiji. Posmatrajte svoj radni dan kroz ovu perspektivu, repetitio est mater studiurum, pokušajte da sagledate monotoniju kao osnovu svoje veštine. Istinska veština, vladanje materijom, nije isto što i jednom naučiti voziti bicikl. U rutini, naša tela počinju da se vladaju slobodno unutar forme i tu počinje kreativnost. Drugačije, kreativnost, bez forme i rutine bila bi bezvredna. Mi kao da svaki dan učimo da govorimo, započinjemo sa bazičnim rečnikom, kao jednogodišnja deca, da bi ponavljanjem gradirali, i došli do složenijih rečeničnih sklopova, i sa stalnim saznanjem da se ne može izaći na scenu i ispričati priča ukoliko se ne vlada jezikom, sačinjenog od osnovnih reči. Zato se stalno vraćamo na početak, plie, tendu. A kada je baš teško ujutru uhvatiti se za štap, ja pomislim na armiju igrača širom sveta koji u isto vreme, ok, ili u drugoj vremenskoj zoni nešto kasnije ili ranije, rade identičnu stvar kao i ja, pomislim da svi zajedno praktikujući rutinu činimo ovaj svet lepšim mestom za život. Pokušajte da zamislite hiljade, milione vaših saboraca u profesiji koji u istom trenutku rade za dobru opštu stvar, koji pokreću zajedno sa vama veliki radni mehanizam.

Svakodnevna spremnost na učenje, kritiku i samokritiku

Da li se vaše umeće, rad, talenat, procenjuju svakodnevno? Naš da. Mi imamo ogledala, kolege igrače oko sebe, pedagoge ispred sebe i publiku. Pedagog je u našem svetu osoba koja zadaje svakodnevne vežbe, vodi probe i posmatra izvodjenje predstava. Pedagog prati stanje svakog igrača i upućuje ga na čemu treba da radi, ispravlja očigledne greške, primećuje one manje vidljive, osmišljava način kako da kolektivne mane transformiše. Potrebno je mnogo hrabrosti i medjusobnog poverenja da bi se uspešno vodila procena stanja igrača. Pored svega, ipak smo svi mi sasvim obični ljudi sa svojim sumnjama i sujetama, a krajnji rezultat počiva na dobroj saradnji i dvosmernom učenju, kako mi od pedagoga tako i on od nas. Postoji jedna krilatica iz našeg sveta, i najlošiji pedagog je dobar, jer se i od takvog može nešto novo naučiti. Iil koreografi, ljudi kreativci koji osmišljavaju korake, koncepcije predstava u kojima igramo, oni dolaze sa idejama koje mi treba da materijalizujemo. Ma koliko prvi susret sa novim koracima bio zbunjujući, mi učimo, imitiramo, kopamo po sebi, ponavljamo besumučno, i vremenom taj neudobni novi telesni rečnik postaje toliko organski, da ga možemo prepoznati kao sopstveni, kao izraz baš našeg bićaa. Mi ne smemo da se zaustavimo, da živimo u ograničenjima, svako učenje je novi izazov koji se mora savladati, jer, publika je već počela da ulazi, a mi je ne smemo izneveriti.

 

Borba sa ogledalom, odustajanjem i vremenom

Ima dana kada smo zaljubljeni u svoju sliku u ogledalu, kada ono preslikava i naše unutrašnje osećanje kako sve ide sasvim glatko, koraci, poze, kada smo sasvim zadovoljni kako se naše telo ponaša u baletskoj dimenziji. Ima dana kada se umotavamo u slojeve, bežimo od sopstvenog odraza, kada je i najteži mamurluk prijatniji od sećanja na predstavu odigranu prethodne večeri. Naučiti živeti u borbi sa ogledalom, sa sopstvenim odrazom, ili još gore, gledati snimak sebe, započinje sa odustajanjem od svega, kada je gotovo sigurnan odlazak iz baletske sale, nastavlja se pobunom, snagom suprotstavljanja lošem danu, periodu, a ubrzo zatim svaka, dobra ili loša, faza se manje ozbiljno shvata da bi se stiglo na teren poznavanja sopstvenih moći i dometa, stanje samosvesti koje nažalost kratko traje, jer je inače baletski vek kratkotrajan.

Iskoristite prednost svoje profesije koja sigurno traje duže od naše, izborite se sa sopstvenim odrazom na vreme, da biste što duže uživali u realno procenjenoj vrednosti svoje veštine.

Kada izbalansirano, realno spoznate svoje mesto u hijerarhiji baziranoj na stručnosti, talentu, i svojim očekivanjma, kada pronadjete svoje mesto, bićete slobodni da date svoj autentičan doprinos.

Fizički izgled: Što se vise trošiš imaš potrebe vremena da jedeš

Često na pitanja upućeno igračima na temu fizičkog izgleda, ljudi iz drugih profesija dobiju pomalo nejasan odgovor. Uglavnom, većina igrača ne praktikuje nikakav specijalni režim ishrane. Jedini princip koji sam prepoznala godinama baveći se ovom umetnošću jeste da što više vežbaš, to manje jedeš. Apsurdno, ali valjda vreme provedeno u sali pojede obroke. Kada se završi fizički zahtevan period, kada su probe i predstave nešto jednostavnije i lakše, onda u nekom stanju opuštenosti organizam nadoknadjuje izgubljeno. Znači, vežbanje!

 

Nagradite sebe vežbanjem

Vežbanje nije kazna za lošu ishranu, lenje dane i inertne ljude. Vežbanje je blagotvoran čin prema samom sebu kada se puls ubrzava, mišici vrše svoju punu funkciju, pluća uzimaju dodatne doze kiseonika. Mi vežbamo satima. Da, ima dana kada se budimo u bolovima. Ali bolovi prolaze u ponovnom vežbanju. Dakle, nema opravdanja, uvek ima vremena za trčanje po obliznjem parku i ulicama, nadjite svoju omiljenu jutjuberku vezbacicu, nema boljeg nacina da započnete, presečete ili završite dan. Ne zaboravite na opuštajuce dejstvo plivanja, idite na bazen. Pokret je prirodno stanje ljudskog bića, fizičko trošenje izbacuje nataložene otrove, zato su igraci mladoliki. Pronadjite svoju omiljenu aktivnost i držite se rutine.

Pundja je najbolji prijatelj loše frizure

Da, vazi pravilo da su žene u baletu lepe. Ali ne gledajte im stopala i frizure. Posle jednog prosečnog radnog dana, ili posle predstave, jedina frizura koju možemo da ponesemo je pundja, feniranje je opcija za slobodne dane i penziju. Pundja je dakle najbolji prijatelj za bad hair day. Postoji mnogo načina da napravite baletsku pundju npr. klik ovde.

Fleksibilnost i timski rad

Iako je prva asocijacija na igrača, baletskog umetnika snažna individualnost, naš rad je timski. Čak i kada govorimo o prvacima, protagonistima, njihove uspešne kreacije proizvod su timskog rada. Koreografi, asistenti, pedagozi, umetnički direktor, kostimografi, obućari, inspicijenti (oni koji vode predstavu), drugi igrači i tako dalje. Za kvalitetan rad potrebno je usaglasiti sve individualnosti, sujete, estetske kriterijume, a budući da provodimo čitav život u relativno malom krugu umetnika, a sa nekim ljudima se privatno ne slažemo, moramo u sebi naći mnogo tolerancije, snage i fleksibilnosti kako bi se probe i predstave mogle nesmetano odvijati. Kada igrač tek udje u pozorište i kada realno ne zna još uvek gde je došao, koji tek uču koreografije, od ključne važnosti je saradnja sa drugim igračima koji ga upućuju u taj svet. To je posebno vidljivo u ansamblu, da bi se postigao efekat zajedništva i ujednačenosti, mi moramo da se osećamo, da dišemo jednan vazduh, tada moramo da pobedimo sebe i plešemo kroz jedno telo.

Ne zaboravite da je jedan tim uspesan i jak koliko i njegov najslabiji cinilac.

Državni posao i sindikalno samoorganizovanje

U našoj javnosti postoji jaz izmedju privatnog i javnog sektora. Državni posao smatra se privilegijom i prilikom za večno plaćeni nerad. Balet se finansira iz republičkog budžeta i kod nas nema govora da smo preplaćeni činovnici. U teškim ekonomskim okolnostima današnjice za igrače se može reći da rade za sitninu. Ne postoji smisao u izlaganju klasičnog baleta uslovima tržišta, na taj način gubi se smisao postojanja klasičnog pozorista, što je osnova kulture jednog društva. Uprkos smanjenju plata, mi i dalje igramo. Ali se i borimo. Sindikalno delovanje je postala naša svakodnevica. Da, možda je manje dramatično zamisliti štrajk igrača nego štrajk lekara ili prosvetnih radnika, ali mi cenimo sebe i svoju profesiju. Samoorganizovani možemo izboriti bolje uslove. Iako imamo možda mali ucenjivacki kapacitet, mi se borimo!

Spremni smo da ogolimo sebe pred drugima

Neminovno dolazi taj trenutak, kada u 19 i 30 počinje predstava i kada izlazimo pred publiku. Osim telesnog trošenja, mi se nesebično dajemo očima nepoznatih ljudi, dajemo im svoje emocije. Postoji samo jedan način da izistinski zavedeš masu, a to je da se ogoliš. Da postojiš bez nekog predumišljaja pred drugima. Koliko je svet lakši kada ispoljiš svoju priču, kada možda izdramiš ali ne glumiš. Samo iskreni stav iznedriće lepotu.

I za kraj

Uvek imaj flaster pri ruci, nauči da primiš kompliment, ne pričaj mnogo o svojim greškama, uprkos bolnim nogama sa osmehom hodaj na prstima (štiklama) i primi sa osmehom i zahvalnošću buket cveća, jer zaslužuješ taj dar bašte koje najviše nalikuje tebi u haljini.

 

 

 

 

Please like & share: