Život van grada i jesenji kolač

Krenula sam sa V na pijacu po bundevu za kolač, mada sam od njega krila cinjenicu da ce u kolacu biti iste, i mic po mic nas dvoje zavrsismo u teskim mastarijama o zivotu na selu. Suska lisce pod nama, ja mu prepricavam svoja secanja na detalje iz detinjstva mog a i moje mame, posto se zivot tamo negde u ravnom Banatu nije mnogo menjao, i poneseni carolijama jeseni razvijamo film o voznji bicikla po atarima, skupljanju sipka, kuvanju pekmeza, debelim dunjama pod kojima se najlepse spava, sve moguce stereotipe smo uspeli da uvezemo u pricu.

Posto vec dugo u nasoj siroj porodici postoji ideja o mestu za beg od jednolicnog zivota i strogo kontrolisane decije igre, dosli smo do zakljucka da ne smemo vise cekati, i da je pravi cas za zapocinjanje velikog projekta vikendice. Ili mozda ne samo vikendice? Dugo sam se bavila istrazivanjem raznih iskustava po forumima i blogovima drugih ljudi, koji su odlucili da naprave taj iskorak i odu iz grada u selo. Nasuprot vecinskom trendu dolaska mladih u gradove, postoji ovaj drugi, novi trend savremenih hipika/hipstera koji su odlucili da menjaju svoj relativno stabilni gradski zivot za avanturu gradnje samoodrzivog imanja negde u teskoj ili pak manje teskoj divljini. Zanimljiv forum na ovu temu sa puno korisnih informacija mozete procitati ovde, a kako se kraj ove teme zavrsava u idilicnim zakljuccima, nije me mrzelo da kopam kako se prica nastavila, jer je glavna akterka vodila interesantan blog o njihovom preseljenju na selo, u totalno amiskom fazonu, off-grid sa sve rucnom masinom za ves, fotografije mozete videti ovde i ovde. Uglavnom, saznala sam da su od prvog poleta i ambicije, nakom dve godine ipak poklekli i vratili se nazad u grad, ipak takav projekat nije uopste naivan.

Skapirala sam da ljudi prilaze tom odlasku na selo na razlicitim nivoima, od onih sa freelance zanimanjima kojima izmestanje ne remeti profesionalno/finansijsku koncepciju i koji se odvaze na gajenje poneke biljcice u svojoj basti, preko onih koji ozbiljnije prilaze zemlji, biljkama, sade neku kulturu ciji visak nameravaju da unovce, do onih najambicioznijih koji rade na stvaranju celokupnog seoskog domacinstva sa zivotinjama sa kojima tvore celinu ekoloskog pristupa poljoprivredi.

Postoji mnogo razlicitih pristupa savremenom imanju, ali svakako meni je bio nazanimljiviji princip Biodinamicke poljoprivrede koji je baziran na holistickom, dakle celovitom razumevanju procesa unautar imanja, gde se medjusobno prozimaju “zivotna snaga”, biljke, tlo, minerali, i zivotinje, a koju je postavio Rudolf Stajner u prvoj polovini 20. veka. Na takvim farmama od posebe vaznosti je samoodrzivost, medjuzavisnost i harmonija, gde se zapravo proizvodi kao pre stotinu godina, i gde sve potice sa jednog istog imanja, zivotinje se hrane iskljucivo hranom proizvedenom u ovom zatvorenom krugu, biljkama koje se gaje na iskljucivo prirodan nacin, a uz pomoc Mesecevog kalendara. Ukoliko vam je tema zanimljiva preporucujem klik ovde, buduci da se na ovoj farmi odrzavaju i edukativni seminari na ovu temu.Takodje, na istom principu funkcionise i farma nadomak Vrsca, pogledajte kratki video ovde. Opsirniji i zaista informativan video, emisiju Na rubu znanosti na ovu temu pogledajte ovde. Ja sam imala srece da posetim jednu ovakvu farmu, naime, bivsi profesor muzike iz detinjstva mog K koji je osnovao farmu Neven na Meljaku, gde se bave proizvodnjom, muzikom, decom cija brojnost varira, jer imaju cini mi se sestoro svoje i plus jos po koje dete sto im se pridruzi u zivotu i radu. Izuzetno je zivahno na tom imanju, i pored proizvodnje hrane kao takve, oni proizvode i najlepski vocni hleb sa heljdom i slicne delicije koje se mogu kupiti ponekim prodavnicama u Beogradu. Inace, oni su i rodonacelnici Valdorfske pedagogije u Srbiji, koja je takodje inkorporiranu u zivot imanja, ali o tome neki drui put. Procitajte vise o njima ovde.

E sad, ima dosta imanja koja prihoduju od turisticke ponude, mislim da tu prednjace salasi, ne mislim na one komercijalne, vec na one prave, gde ljudi inace zive i uz najavu primaju goste, prave razlicite radionice i tome slicno, kombinuju osnovnu proizvodnju sa usluznom. Meni se mnogo dopao koncept Nananinog salasa, i to je sledeca destinacija koju posecujem, procitajte vise u tekstu ovde. Zanimljiv je i projekat baziran na Permakulturi, koju pokusavaju da primene ljudi u okolini Pozarevca, u specificno dizajniranom naselju, vise na temu ovde. Jako lepo arhitektonsko resenje na ovu temu pogledajte ovde, u pitanju je kuca  u naselju Divcibare.

Zasto vam sve ovo pricam? Mislim ljudi koji su se odlucili na ovakav korak izuzetno vredni. Zamisljam kako bismo mi prosli, jer cesto razmisljam koja bi to druga kancelarija umesto baletske sale bila moguce moje novo radno mesto. I uvek kazem, polje. Ok, ja sanjam o maslinjacina, poljima lavande, ali volela bih i Banat, a i Sumadiju. Kako bi izgledao moj dan? Svakako ne bih mogla da i dalje budem balerina a da zivim na takvoj udaljenosti od pozorista, ali mozda kad zavrsim sa igranjem zelim da budem na imanju. Volim fizicki rad, ali volim i stikle da nosim. Volim svez vazduh i organsku hranu, ali volim i kaput da obucem i setam gradskim ulicama. Da li biti vikendas na selu, ili u gradu?

Zamisljam svoju decu kako zive slobodna van ogradjenih igralista, ali nakon iscitavanja raznih foruma, shvatam da deca brzo porastu i da oni zele aktivnosti, skole, grad, ali ok, ja i ne bih otisla dalje od pedesetak kilometara od Beograda. Ja bih se zaustavila na manjoj basti i radila kao freelance fotograf, blogerka, pisac ili kopirajerka, mozda drzala casove baleta za ono malo dece sto zivi na selu, ne bih imala zivotinje, jer bi me to drzalo vezanom za zemlju, ipak volim da odem na par dana nekuda, obavezno bih imala bazen, jer opsesivno volim bazen, za srecu i trening i opustanje nakon kosidbe, deca bi svakako isla u skolu, ali bih im ja nadogradjivala gradivo, sto cu svakako morati, koliko cujem iz iskustva drugih roditelja cak iz “najboljih” skola u gradu.

Svakako cemo biti vikendasi na selu za prvo vreme, trenutno smo u potrazi za placem, a montaznu kucu cemo poruciti od ove firme, jer su mi se cini da su najozboljniji i dovoljno savremeni za nase potrebe.

Da li vi znate neke slicne primere? Da li ste razmisljali na temu? Slobodno u komentarima doprinesite temi sa svojim vidjenjem odlaska na selo!

Uglavnom, od celog sna na temu sela, dok je realizacija jos daleko, meni je jedino preostalo da mi kuca zamirise na jesen, na kolac sa bundevom, totalno genijalni, mokri, skoro pa zdravi ugodjaj.

Potrebno je:

– 120 grama putera

-170 grama secera

-3 jajeta

-250 grama brasna

-125 grama mlevenog oraha

– 300 ml ili jedna i po solja izblendane bundeve ili jabuke

– kasicica sode bikarbone

-kasicica praska za pecivo

-pola kasicice soli

-dve kasicice cimeta

-jedna kasicica vanile ekstrakta

-pola kasicice djumbira

-200ml mleka sa par kapi limuna koje je odstajalo tako 5 minuta

Zagrejte rernu na 180 stepeni. Miksajte puter sa secerom, zatim dodajte jaja i blendanu bundevu i vanilin ekstrakt. Prosejte brasno, orahe, sodu bikarbonu, prasak za pecivo i zacine i promesajte. Polovinu suve smese pomesajte sa jajima i bundevom, a drugu polovinu sa mlekom i limunom. Na kraju sjedinite masu, sipajte u namasceni i pobrasnjaveni kalup i pecite oko 25 minuta. Pospite prah secerom i posluzite sa hladnim mlekom, bar ja tako. Prijatno!

 

Please like & share:
Please follow and like us:

Leave a Reply